Вести
31. 10. 2025.
„Ова власт непријатељу не да ни зрно пиринча“
„Време“, и по цену сопствене штете, остаје верно идеалима због којих је основано, каже директор „Времена“ Стеван Ристић. Поводом 35. рођендана, причали смо о финансијском гушењу медија и будућности
Вишедеценијски главни уредник „Времена“ Драгољуб Жарковић је волео да каже да је у „Времену“ стање „лоше, али стабилно, са акцентом на стабилно“. Ваљало је преживљавати финансијски све режиме, од деведесетих до данас.
О томе говори Стеван Ристић, директор „Времена“ и уметник могућег, који је најбоље упућен у алхемију преживљавања. Он је човек код којег у том погледу никад нема ни еуфорије ни катастрофичног штимунга и зато је захвалан саговорник.
Стеване, какво је сад стање?
И даље стабилно. „Време“ нема већих дуговања од дугова према нама самима. Касне плате, увек су касниле. И даље су скромне. Тешко је, али не прети опасност да неко пусти неку меницу па да нас угаси. Тако трајемо мање-више 35 година.
Прва финансијска криза десила се непуна четири месеца по оснивању, већ у фебруару 1991. године. Тада није могла да се плати ни штампарија, али су нас спасиле велике демонстрације Деветог марта. „Време“ се испрва није појавило у продаји, али је редакција одлучила да настави и онда се ишло са малом кампањом на Радију Б92 – „Време касни са разлогом“. Нађене су паре, промењена штампарија, па је лист стигао са кашњењем.
Али тираж се добро продао?
Да. И даље имам примерак „Борбе“ од 10. марта 1991. Све новине које су се бавиле тадашњим протестима су се добро продале. Али, то је значило и улазак у публику пошто је „Време“ било ново. Претходно се није марило за маркетинг и кампању.
Екипа оснивача, из целе старе Југославије, веровала је да је довољно то што су добри новинари и што су се изборили да покрену први приватни недељник у тадашњој Југославији. Али, не бива да публика сама дође. Политичка трвења нису омогућила да се „Време“ продаје много ван Србије и оно је остало највише београдски недељник.
А зашто је свих 35 година „стабилно лоше“?
Лист је основан на ентузијазму, са мисијом да се пише професионално и квалитетно. Али, о бизнису се није мислило. Један од оснивача који је долазио из сфере бизниса повукао се у марту 1991. и поделио свој власнички удео новинарима. Схватио је да ту великог бизниса нема, иако су новине квалитетне. „Време“ је основано без одељења за продају огласа, рецимо.
Како изгледа здрав микс зараде за овакав тип штампе – продаја, маркетинг и нешто треће?
Последњих петнаестак година све се променило. Нема здравог микса јер је тржиште у кризи још од 2008. године и светске економске кризе. Пре тога смо неколико година имали златан период оглашавања – још је тржиште било у повоју, али нама су долазиле велике компаније, телекомуникације, банке, дистрибутери аутомобила, Србија је постала део света. „Време“ је имало добар део колача. Ми смо 2008. имали две трећине прихода од оглашавања.
Али потом се бизнис повлачи – увек се прво сече буџет за маркетинг. Врло брзо смо тада прешли на организовање бизнис-конференција, па је то била трећа нога у приходима. То нас је држало изнад воде, све до 2013. године, после промене власти. „Време“ је одједном остало без шест уговора о оглашавању, поштених уговора за које смо ишли на тендер.
Зашто су нестали огласи?
Зато што је тада нова напредњачка гарнитура „Време“ проценила као претњу и решили су да нам скину хлеб са стола. Ми смо те 2013. године исплатили људима свега седам месечних плата, а наредне године једва осам. Али, ретко ко је напустио „Време“ иако се од тих нередовних и малих плата није могло живети. Па опет, радили су људи најбоље што могу.
Тада је први потпредседник Владе Александар Вучић директно говорио да је „Време“ наводно „тајкунски недељник“. То је имало утицаја на оглашиваче?
Сигурно. Вучић се тада представљао као Елиот Нес који се бори против неправде, корупције и непоштених богаташа. Кад он каже да је „Време“ тајкунски недељник, па показује примерке нашег листа на конференцијама и прозива нас, то је била јасна порука оглашивачима да „Време“ није право место за њихову рекламну поруку. А касније смо сазнали да се из врха власти нису либили да телефонирају великим компанијама па да их питају да ли оглашавањем подржавају борбу против првог човека странке и да ли подржавају корупцију.
Са људске стране то и могу да схватим – кад те десет људи зове, у једном тренутку кажеш хајде да преусмеримо огласе у ове медије за које први човек у земљи каже да су исправни.
Хајде да демистификујемо помињање „Времена“ уз бизнисмена Мирослава Мишковића. То има везе са тешким кредитом којим је „Време“ откупило себе.
Да, „Време“ је 2008. одлучило да откупи преко 58 одсто власништва које је било у рукама породице правника Срђе Поповића и још неколико новинара из прве гарнитуре. Да бисмо то урадили, морали смо да подигнемо огромни кредит, а нисмо имали чиме да гарантујемо. Тако смо за јемца имали прво Делта Макси, а потом неку другу Делтину јединицу. Део јавности је зато мислио да „Време“ има тесне везе са Мишковићем јер је овај својим фирмама гарантовао за кредит.
Али Делта није дала динара?
Не, она је била само јемац кредита. Тај кредит је износио две трећине нашег тадашњег годишњег обрта. Те паре нисмо могли да добијемо без озбиљног јемца.
Што тада „Време“, након сукоба са оснивачима, није одлучило да се реорганизује под другим именом уместо да даје велике паре да исплати бивше власнике?
Тако нешто је радио велики број медијских издавача – угасе фирму у дуговима па направе другу. Падало нам је то на памет, али пресудни су били традиција и то да „Време“, и по цену сопствене штете, неће да тражи пречице и доводи публику у забуну. Него остаје верно идеалима због којих је основано.
Где је у финансијским тешкоћама медија то што публика мало и све мање хоће да плати за медије, то јест мисли да је све џабе?
Увек се сетим једне трибине „Времена“ пре петнаестак година када је покојни Теофил Панчић питао реторички где да доwнлоадује бурек и фармерке. И тад је постојала општа сагласност да је садржај на интернету бесплатан, да новинари треба да пишу јер јавност то очекује, али да јавност не интересује како ће новинари да плате кирију и инфостан. То се није много променило.
Данас велики број људи у Србији плаћа за Нетфликс и то им је у реду – плаћају, без обзира колико гледају. Са друге стране, доста су шкрти кад треба да плате садржај за који су навикли да је бесплатан. То захтева дубљу анализу стања медија, садржаја… кад сретнем даљу фамилију, обично им уопште не кажем да радим у медијима јер то захтева елаборацију. Зато им кажем да радим нешто приватно.
Делује да је један део медија осуђен на преживљавање, а други се обасипа народним парама, поглавито преко Телекома. О конкуренцији, а поготово „здравој“, нема ни говора.
Тачно, тржиште не постоји. Знамо људе који су се обогатили медијским бизнисом и људе који састављају крај са крајем јер су у медијском бизнису. Није квалитет одредио ко је ту богат, а ко преживљава, него супротно – што мањи квалитет, то веће богатство. То је могло да се деси само зато што то јесте главни програм партије на власти.
Са медијима се збило пре више од десет година, а сада се дешава у култури и другим браншама. Власт је проценила да смо у ратном стању и непријатељу неће да да ни зрно пиринча. Сада се глумцима каже – ако хоћете да глумите у Народном позоришту, онда ћете то да радите како вам ми кажемо и има да ћутите. То су медији све прошли.
Имаш ли довољно фантазије да замислиш како да медиј попут „Времена“ преживи још 35 година?
Уредница „Гардијана“, кад су пре неколико година решили да отворе сталну цроwд фундинг кампању, рекла је нешто што сам упамтио – за изузетно новинарство ће увек бити простора и публике.
Верујем у наредних 35 година „Времена“ јер смо показали последњих година да смо спремни да се мењамо, покрећемо нове дигиталне производе које покушавамо да монетизујемо, имамо верну публику коју ћемо ширити, подмладили смо тим. Имамо будућност.
*Интервју је најпре објављен у_месечном њузлетеру Редакција
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.