Вести

05. 12. 2025.

Аутор: Александар Тимофејев Извор: НИН

Љубица Гојгић за НИН: Каква црна институција

Није лако кад се прави интервју са неким ко ти је близак, са ким си радио низ година, са ким не делиш све ставове, али си срећан што га познајеш. А управо то мислим о Љубици Гојгић, новинарки, уредници емисије „Прави угао“ на Радио-телевизији Војводине, која ових дана обележава десет година емитовања. То је тек један од разлога да је коначно убедим да дâ интервју за НИН.

Како се осећаш сад кад десет година радиш емисију „Прави угао“, да кренемо одатле?

Осећам се лепо, као новинар емисије која је преживела десет година и чије је трајање свечано и обележено. Свесна сам, наравно, да има у медијима емисија које трају много дуже, али, ето, ово је и нека мала, лична победа у условима који су за медије прилично тешки, у условима велике неизвесности и притисака на новинаре, где се редакције растурају, а емисије укидају преко ноћи, чему смо обоје сведочили. Зато десетогодишњицу „Правог угла“ сматрам постигнућем. Драго ми је што је годишњица обележена окупљањем пријатеља, колега и сарадника, јер та сусретања више нису пракса, а некада су била незаобилазан део нашег посла.

Радиш емисију на Радио-телевизији Војводине, на јавном сервису, али специфичном јавном сервису. То није баш обична прича, како би је ти дефинисала?

На РТВ Војводине први пут сам се срела са радом на јавном сервису, који је уз то посебан, основан као покрајински, са редакцијама које раде на 16 језика. Тај јединствени концепт за мене је био прилична непознаница, а данас је велики изазов. Иако се може чути да су јавни сервиси превазиђени, у условима обиља извора и промењеног начина информисања, мени се чини да јавни сервис данас, можда и више него раније, има своје место. Наравно, ако је добар. Неки од најбољих европских медија су јавни сервиси.

Мислиш ли да јавни сервиси не обраћају довољно пажње на критике грађана?

Мислим да медији генерално олако претрчавају преко лоших оцена које добијамо од грађана водећи се логиком „то се не односи на нас“. Јасно је да јавни сервиси још и више него други медији морају да чују шта им говоре гледаоци, и они који их тешко критикују и они који у њима проналазе емисије и ауторе који им одговарају. Живимо тренутак велике друштвене подељености, која не само да се огледа у медијима него ми се чини да је део медија и подстиче. На све ужем брисаном простору између та два друштвена и медијска рова, драгоцен је сваки концепт који почива на томе да медији морају остати простор објективног информисања и друштвеног дијалога. Чини ми се да је јасно и очекивање огромног броја грађана, а усуђујем се да кажем и све више новинара, да тај простор треба да заузме јавни сервис, уколико слуша и разуме поруке и потребе гледалаца.

Ти си уредник емисије „Прави угао“. Директор РТВ-а Горан Караџић је рекао недавно на обележавању десетогодишњице емисије да те уживо види, ако се не варам, пети пут у животу, а да те је исто толико пута чуо и преко телефона. Да ли је то уредничка слобода, дакле ти си одговорна, врло одговорна за оно што кажеш, али те нико не спречава да то и кажеш?

За десет година, колико на РТВ Војводине радим „Прави угао“, никада нико није покушао да стопира гостовање неког госта, баш као што никада није било наређено да неко мора да дође. У емисији се нису појавили они који то нису желели, што је проблем друге врсте. Немешање у уређивање „Правог угла“ био је став свих уредничких и менаџерских тимова до сада, што веома ценим, свесна реалности у којој се цензура и аутоцензура, илити „социјална интелигенција“, што је формулација коју ћу заувек запамтити а чула сам је пре више од десет година, намећу као начини размишљања новинарима, нарочито младим, који са ентузијазмом улазе у редакције очекујући другу врсту подстицаја.

Имаш завидну каријеру. Од Радио Индекса преко НИН-а, вишегодишњег дописника за Б92 из Хашког трибунала, где си знала бар онолико колико знају и адвокати ако не и више. Па из Брисела. Наставка каријере на Б92 и ево сада 10 година на РТВ-у. Је л` би ти нешто ту мењала?

Што рекао Чола, не бих ја ту ништа мењала. Мислим да су моја велика срећа биле те прилике да на правим местима радим у право време. Да почнем на омладинском радију, где си као тотални почетник пробао и учио на грешкама. Девет година рада у НИН-у, у славним данима те редакције, од средине деведесетих, донело је незаменљиво искуство са којим сам лакше радила све што је дошло касније, и извештавање из Хага и Брисела за РТВ Б92, и данас „Прави угао“ на РТВ Војводине.

Сматраш ли себе институцијом? Знаш, мени се понекад догађа да сада када правим неке интервјуе, када ми дођу гости у нашу НИН-ову емисију ГрађаНИН, кажу: „Извините, али ја имам ужасну трему, а никад немам трему.“ Питам што имате трему. „Па зато што седим сада овде поред вас, а нисам могла ни замислити да ће то икада да ми се деси. Ви сте институција“... То је мени невероватно, каква бре институција... Али ја стварно мислим да Љубица Гојгић јесте институција.

Ма каква црна институција, то би било претенциозно. Али волим да чујем да неко мисли да то што радим, радим добро.

Једна си од ретких код које су у емисију долазили сви. Или готово сви. Да ли те је неко одбио?

Надам се да то не морамо да ставимо у прошло време, то да су долазили сви, иако су сигнали забрињавајући. Како одмиче време, све је дужа листа оних који неће да се појаве, неће да разговарају, бар не у „Правом углу“. За мене је то веома разочаравајуће и сматрам то најозбиљнијим изазовом за емисију коју радим. Има новинара који кажу звали смо, неће да дође, идемо даље. Ипак, информативни програм, емисија која се бави актуелностима не може да сачува кредибилитет ако је једнострана, чак и када ти неко тактички намеће такву ситуацију: игноришу позив да гостују да би потом говорили како их нема у програму. То је тактика коју ми врло добро препознајемо, она је нефер и сматрам је једним перфидним видом притиска на медије. Сваке недеље шаљем гомилу позива за гостовања, на која са неких адреса годинама не стиже никакав одговор.

Тешко си пристала на овај интервју. Више пута сам те питао и убеђивао. Аргументација ти је била како ћеш ти моћи после да постављаш питања некоме о коме си јавно износила своје мишљење?

Два су разлога, прво, гајим страхопоштовање према НИН-у, то су новине где сам направила прве озбиљне кораке у каријери, у редакцији у којој су радила велика новинарска имена, која су суштински утицала на моје виђење новинарства. Сматрам да НИН јесте институција и да завредети простор у НИН-у захтева много више од онога што ја радим. Веома сам захвална теби и НИН-у на подршци, али јесам питала шта ћу вам ја, зато што себе видим на вашој страни, оној која пита. Други разлог је што желим да избегнем улогу политичког аналитичара, која је неизбежна, нарочито када се говори за НИН. А избегавам зато што сам аутор емисије која не сме да буде оптерећена мојим личним ставовима. Можда делује претерано, али ја сам у НИН-у научила да поштујем и ту поделу задатака. Када сам свој први текст, који је требало да буде репортажа, а написан је као колумна, донела уреднику Слободану Рељићу, прецртао је све четири шлајфне уз коментар: „Полако, сине, ниси ти Богдан Тирнанић.“ Штета је, нарочито за младе, што данас нема тако строгих уредника и ригорозних критеријума.

Следи омиљено питање, шта мислиш о свему што нам се догађа, о политичкој сцени, власти, опозицији, студентима...?

Откад је почела моја новинарска каријера у новембру 1992. године, као да гледам исти филм, са различитим епизодама и варијацијама. Почело је протестима, наставља се протестима... Смењивале су се кризе, ратови, доживели смо и бомбардовање. Онај кратак период оптимизма с почетка 2000. већ смо заборавили, опет говоримо о санкцијама, ратовима, друштвеној кризи. Искрено, највише ме брину наговештаји економске кризе са којом се већ данас суочава југ Србије, а лако би могла доћи и у Панчево. Ако постоје слике којима се не бих враћала, то је тотална беспарица, бензин из флаше, ембарго колачи… Ако је судбина да баш до краја „живимо у занимљивом времену“, охрабрује ентузијазам студената да мењају нешто у том нашем дугом, дугом, серијалу.

А како видиш стање у новинарству?

Стање у медијима је тешко. Сведочимо хиперпродукцији медија, и традиционалних, не само нових. Дакле, живимо у времену медијског изобиља, који би неко препознао и као апсолутну демократију, а реч је о привиду. Обиље није обиље квалитета, него је заправо гушење квалитета гомилом садржаја који вам суштински нису потребни а могу да слуђују, што је вероватно и циљ. Недавно сам интервјуисала професора Тибора Варадија, који је рекао да му се чини да су људи „недовољно присутни у својим животима“, због чега изостаје и прави разговор о свему што нам се дешава. Не чуди што учени људи већ пишу књиге о томе да ће будућност бити у некој врсти повлачења ручне кочнице, где ће паметан избор бити уздржавање од друштвених мрежа, пауза од мобилних телефона и других погодности којима нас је заробио технолошки напредак.

Онда видимо колико је у ствари важна медијска писменост...

Новинари, бојим се, сносе део кривице јер нису одбранили простор дијалога и критичког мишљења. То што у традиционалним медијима нисмо успели да одговоримо на све потребе гледалаца и читалаца, то што смо (говорим ми иако поштујем часне изузетке и трудим се да будем међу њима) ускочили у медијске ровове представљајући да је то наш посао, део је наше одговорности за прилике у којима живимо. Успостављена је реалност где гледалац верује само у оно са чим се слаже и љути се на редакцију или новинара због интервјуа са неким „са друге стране“. А требало би да стално подсећамо и примером показујемо да кенселовање не може бити замена за дебату. На крају, то што неког не подржаваш или не подносиш, ипак би требало да буде закључак који изводиш на основу онога што си видео и прочитао, а не на основу онога што се сервира у инсертима на друштвеним мрежама, који трају по пола минута. Било је чак озбиљних заговорника идеје о каналу за власт и каналу за опозицију на јавним сервисима будућности. Не могу да замислим озбиљног новинара који би радио на било ком од тих канала, нити гледаоца коме би слике та два паралелна света ишта добро донеле. Медијску писменост видим као позив на бољу информисаност и покушај да се поправи штета нанета наметањем поделе као начина рада.

Да ли си икад добијала претње?

Има једна смешна прича. Кад сам радила на Б92, јавио се један човек који је рекао како ће да дође да ме бије. На портирници Деведесет двојке, која је тада већ имала стално присуство полиције у згради, затекао се један духовит полицајац који га је саслушао и онда му рекао: „Човече, јеси ли ти нормалан, знаш ли ти колика је та жена?“ Тако је та претња разрешена. Наравно, то је шала на једну врло озбиљну тему. Нисам се сретала са озбиљним претњама, али сам радила са колегама који су годинама живели са полицијском пратњом. Претње су озбиљна ствар. Најновије статистике новинарских удружења показују раст броја случајева физичког напада на новинаре. Атмосфера нетрпељивости према новинарима креира се из центара моћи, што је забележено и у овогодишњем извештају Европске комисије. Она се шири кампањом у таблоидима посебно фокусираним на друге новинаре. На крају те кампање су инциденти у којима се појединци лично обрачунавају са „издајницима“, „плаћеницима“ или „страним агентима“ о којима су слушали на телевизији или читали у таблоиду. Бизарност ситуације одсликава и недавни организовани покушај опструкције скупа подршке нападнутим новинарима, иза кога су стали људи који се сами издају за новинаре.

Носилац си француског Ордена Легије части националног нивоа, који си добила пре неколико година. То сигурно импонује?

Лепо је кад неко препозна оно што радите и то јавно похвали. Велика је част када вас колеге награде као једног од најбољих међу њима, а Французи оцене да сте дали допринос борби за слободу говора. У новинарству углавном нема личног богаћења, највредније што можете да добијете јесте та професионална потврда и подршка људи са којима радите и за које радите. Не желећи да умањим значај поменутих награда, морам да кажем да сам веома поносна и на ону сасвим локалну коју сам добила у месари у комшилуку, када су ми једном рекли: „Ово што сте пазарили данас иде на наш рачун због оног интервјуа од пре неки дан.“ Када вам кажу да сте питали „све оно што бих ја питао“, то је најбоља критика коју можете пожелети.

Да ли си жртвовала нешто због каријере?

Вероватно, али о томе не размишљам. Било је жртвованих слободних дана, вечери кад пропушташ неки концерт или добар провод јер радиш. Било је дугогодишњег одсуства из Србије током извештавања из Хага, па је било пропуштених рођендана, свадби и слава... Вероватно би и динамика неког приватног живота изгледала другачије да није било овог посла. Али што се изгуби на једној страни, добије се на другој, која је била мој избор. Догађаји којима сам сведочила, људи које сам сретала, путовања, разговори и многа пријатељства склопљена баш на послу, надоместили су оно што је евентуално жртвовано.

Где видиш себе за 5, 10, 20 година?

Када сам почела да извештавам из Хага, неко ме је позвао да дам интервју и питао ме је то исто питање. То је било 2002, пре 23 године. Сећам се да сам тада рекла да бих за 20 година волела да извештавам из Брисела у тренутку када Србија буде улазила у Европску унију. Видиш како је то „лоше остарило“, што би рекли клинци. Зато данас бирам опрез и кажем да себе видим као новинарку која ће и тада радити посао који воли. Па, пензије ионако неће бити, зар не?