Вести
06. 02. 2026.
Савет за штампу није саморегулаторно тело
Иштван Каић, аналитичар медија и бивши саветник министра информисања објавио је нови ауторски текст који преносимо у целости:
У разговору за серијал Рефлектор агенције Фонет, почетком децембра, Гордана Новаковић, генерална секретарка удружења грађана Савета за штампу, објашњавајући принцип саморегулације на којем је Савет наводно заснован, изјављује „да новинари код саморегулације сами уређују правила и одређују тело које ће надгледати њихово спровођење, додајући како је тај принцип у суштини добровољан“. Секретарка, ипак, неће видети ништа спорно кад је колегиница Оливера Милошевић, један од представника УНС-а у Комисији за жалбе Савета за штампу, буде „покопала“, „проклевши“ крајем разговора сваког ко и помисли да оснује неки „паралелни Савет за штампу“ јер би то значило „’смртну пресуду’ саморегулацији, Кодексу новинара Србије, одговорности у новинарству, па и независности у крајњој линији“. Где је то, дакле, моментално испарио принцип који је „у суштини добровољан“, како то нехотице, али на концу исправно рече госпођа Новаковић?
Принцип саморегулације дефинисан је јасно у документу Европске уније о медијима, Директиви 2018/1808, са којом се Србија ускладила доношењем новог Закона о јавном информисању и медијима и Закона о електронским медијима октобра 2023. године, и то у тачки 14 чија прва реченица гласи: „Саморегулација је врста добровољне иницијативе која омогуц́ава економским оператерима, социјалним партнерима, невладиним организацијама и удружењима да успоставе заједничке смернице, међусобно и за себе.“ (курзив, аут.)
Обратите пажњу на оно што је кључно у дефиницији – „међусобно и за себе“. Дакле – не за друге. Зато се и зове принцип саморегулације: удружујемо се добровољно, сами себе међусобно регулишемо и доносимо одлуке за себе. У случају саморегулаторног тела за штампане и онлајн медије, како се у јавности формално правно представља Савет за штампу, то би значило да Савет, ако жели да буде саморегулаторно тело, подразумева удруживање новинара, медија, као и њихових удружења ради међусобне регулације и одлучивања које се може односити искључиво на њих саме.
Како онда Савет за штампу доноси одлуке које се тичу и оних медија и новинара који не учествују у том удруживању и нису део ниједне од удружених групација које чине Савет? Тако што је у његовом Статуту, у члану 8, а поводом надлежности одлучивања Комисије за жалбе тог тела направљен правни нонсенс измишљањем категоризација „пуне и ограничене надлежности“, чиме се већ у основи обесмишљава принцип саморегулације. Наиме, док „пуна надлежност“ даје за право Савету, тј. Комисији за жалбе да одлучује о садржају медија чија удружења или они сами као медији учествују у том удруживању ради саморегулације, „ограничена надлежност“ даје за право тој истој Комисији да на потпуно идентичан начин одлучује и о садржају оних медија који никакве везе немају са удруживањем и групацијама које чине Савет.
За прву групу медија сматра се, даље, да је прихватила „пуну надлежност“ Савета, тј. његове комисије, а за другу да се налази у његовој „ограниченој надлежности“, иако није јасно по чему су то у овом другом случају надлежности или овлашћења Комисије на било који начин „ограничени“. Једина разлика је што су ови први у обавези да објаве одлуке Комисије у својим гласилима, док ови други – нису. То нас доводи до појмовно-правног апсурда да штампани и онлајн медији у Србији могу да се питају само да ли желе да прихвате „пуну надлежност“ Савета за штампу (и то само ако им Савет дозволи), а не могу да се питају о прихватању „ограничене надлежности“ јер су по Статуту Савета самим настанком увек већ у том статусу зато што је то унапред одлучио неко други уместо њих. Тако „ограничена надлежност“ на крају испада шири појам од „пуне надлежности“, што је врхунац парадокса.
Монопол и жеља за тоталном доминацијом, тежња Савета да постане регулатор за све штампане и онлајн медије, постали су јаснији него икад свима у Министарству информисања средином 2023. године, када је Радна група за измене и допуне Закона о јавном информисању и медијима, у којој су били и представници Савета, предала завршну верзију. У члану који говори о праву на учешће на конкурсима за пројектно суфинансирање постављен је услов да то право може да оствари само онај медиј који је „прихватио надлежност Савета за штампу“, што према Статуту Савета значи „пуну надлежност“, јер код „ограничене надлежности“ и не постоји могућност прихватања зато што је аутоматска. У другом члану, одлуке Савета требало је да постану критеријум који од медија, који су прошли први услов, може да добије финансијска средства. Другим речима, Савет за штампу, једно приватно удружење грађана, желео је не само да одређује који медији ће добити државни новац, већ и да забрани свим медијима којима није одобрио „пуну надлежност“ да уопште дођу у ситуацију да за тај новац конкуришу.
Овим се искристалисало да правно проблематична категоризација надлежности у Статуту Савета не служи само ради извргавања принципа саморегулације, већ и да се медији дискриминишу на оне првог и оне другог реда, па је тај део предлога измена проглашен неуставним. Део у којем би одлуке, тј. акти Савета требало да буду фактор који ће определити средства на крају је ушао у Закон чланом 24, али уз једну „ситницу“ коју многи и даље превиђају: на месту где се први пут у тексту закона помиње ово тело и тиме дефинише његов идентитет, уместо „акт Савета за штампу“ унето је „акт саморегулаторног тела Савета за штампу“. Сурприсе!
Савет за штампу ни суштински ни формално правно није саморегулаторно тело јер је његов Статут у колизији са принципом саморегулације из директиве ЕУ. Тело које се у нашем закону помиње је неко „саморегулаторно тело“ истог назива, али за сада не и онај Савет за штампу о којем је реч у овом тексту. Небитно је да ли ефективно постоји или не, већ само да то није оно тело које препознаје закон, тачније није све док не постане саморегулаторно тело и из свог Статута не отклони категоризацију надлежности која га поништава као саморегулатора. Све до тад, јасно је да се закон не односи на њега и да чланови комисије за пројектно суфинансирање нису у обавези да разматрају било какве акте тог тела. „Смртна пресуда“, само не баш она на коју је мислила госпођа Милошевић из првог пасуса, дакле, стиже као ослобођење.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.