Вести

25. 02. 2026.

Аутор: Бранко Чечен Извор: Цензоловка

Стивен Колбер уживо оптужио своју матичну кућу CBS за цензуру и њихово саопштење бацио у ђубре

Да је неко рекао водитељима хумористичких вечерњих програма у Америци да ће се наћи у улози жртава очигледног покушаја контроле медија председничке администрације и једне од странака са политичке сцене, и да ће постати симболи борбе за владавину права, слободу говора и демократију у Америци, не би веровали. Али ни одбили улогу, ако ћемо право.

Стивен Колбер, владајући краљ политичке ТВ сатире на националним ТВ емитерима Сједињених Држава, оптужио је уживо у емисији свој матични CBS да му је забранио да емитује интервју са демократским кандидатом за Сенат из Тексаса.

Након Колберове гласне реакције на одлуку CBS-а да, упркос шампионским рејтинзима, укине његову емисију како би, по самом Колберу, Трампова администрација благим оком погледала на покушај компаније Парамаунт глобал (власника CBS) да купи Ворнер брос дискавери (са све CNN-ом у пакету), било је наивно очекивати да Колбер ћутке пређе преко овакве интервенције.

Шта више, наречени кандидат за демократског кандидата за ванредне тексашке изборе за место у Сенату, Џејмс Таларико, објавио је да је снимак интервјуа који је Колбер по CBS-овим адвокатима смео да постави на интернет (уместо да га емитује у емисији) гледало пет милиона људи (двоструко више него што Колберов шоу има гледалаца просечно ове године) и да је само у прва 24 часа након постављања интервјуа прикупио два и по милиона долара у донацијама.

Рекло би се да је план да се Таларико омете у политичком деловању пропао. Но, да ли је то заиста био план? Пошто би то био веома лош и предвидиво катастрофалан план.

Трагови новог америчког медијског скандалчића поново воде до FCC-а и Трамповог намештеника на њеном челу – Брендана Кара. По речима самог Колбера у емисији, адвокати ЦБС-а, који су само дан раније одобрили комплетан текст емисије (као што сваки пут раде), нису оставили много тога нејасног: „…адвокати наше мреже, који су нас звали директно, рекли су нам да не можемо да га (Таларика) имамо у емисији. Затим ми је речено на мање јасан начин да не само да не могу да га имам у емисији, већ да не смем ни да поменем да то не смем.“

Затим је наставио: „Па, зато што моја мрежа очигледно не жели да разговарамо о томе – хајде да поразговарамо о томе.“ Аплауз. Овације. Публике CBS-а, на CBS-у, против CBS-а. Време Доналда Трампа, ако нас не побије у трећем светском рату и не скува у климатским променама, сасвим сигурно нас неће удавити досадом.

Колбер је практично оптужио ЦБС за цензуру (није му први пут). Правило једнаке заступљености кандидата на изборима на које су се позвали адвокати националног емитера јасно ослобађа таквих обавеза „интервиеwинг програмс“, односно програме који интервјуишу кандидате, поред осталих. То није сметало FCC-у, чија су ово правила, која су за последњих двадесет година јасно подразумевала да су сатиричне ноћне емисије изузете, да отвори истрагу против друге емисије ЦБС-а, Тхе Виеw. Зашто? И тамо се појавио Таларико.

Сам CBS се ускоро јавио саопштењем у којем је мрежа устврдила да је дала само „препоруке“, односно упозорила Колбера шта може да се деси и објаснила му правило једнаке заступљености.

„Тражили смо и не можемо да нађемо ниједан пример примене овог правила на било који интервју у талк схоw емисијама, не само током моје читаве каријере у ноћним емисијама, него током било чије каријере уназад до 1960-их“, рекао је Колбер, згужвао саопштење адвоката CBS-а, ставио га у кесу за псећи измет и бацио ван кадра.

У раздељак те љубим

Тако се враћамо на улогу FCC-а, али и политичке борбе у свему овоме. Брендон Кар је већ у јануару рекао да размишља о увођењу правила заступљености у ноћне сатиричне формате, али то – још није учинио (што Колбер није пропустио да прокоментарише: „Али је ЦБС то великодушно учинио уместо њега“).

Шта више, једина чланица FCC-а из Демократске странке, Ана М. Гомез, поручила је у званичном саопштењу за јавност да нема правила на која CBS и FCC могу да се позову да би их применила на Колберову емисију и додала: „Није тајна да Парамаунт, власник CBS-а, има регулаторне интересе пред Владом, али корпоративни интереси не могу да оправдају повлачење релевантних информативних садржаја (из програма). FCC нема право да намеће ограничења у слободи изражавања и сваки покушај застрашивања емитера у аутоцензуру подрива слободу медија и поверење јавности.“

Политичка игра је још интересантнија, као што је то обично и случај. Наиме, Таларико није још ни постао кандидат Демократа за Сенат, већ прво треба то да постане на унутарстраначким изборима на којима уверљиво води испред Џесмин Крокет, жене која је у перманентној кампањи већ пар година. Таларико је скочио испред Крокет новцем и великим бројем пратилаца на интернету и мало уплашио Републиканце зато што су сматрали да традиционално конзервативни Тексас неће гласати за њу.

Таларико, беспрекорни млади човек са раздељком какав мама направи сину пред посету цркви, који говори све праве ствари, посвећени је презбитеријанац, али се исто тако залаже и за ЛГБТ+ права и против америчке офанзивне помоћи Израелу. Да је неко правио модел политичара који има капацитет да преведе Тексас из конзервативно црвене у демократски плаву – не би га направио тако добрим као што је Џејмс Таларико.

Укратко, речима самог Таларика на мрежи X, препоручујући свој „забрањени“ интервју са Колбером: „Трамп се брине да не преокренемо Тексас.“

Проблем са Тексасом је што је то држава која се није срела са питањима насилног спровођења имиграционе политике са доласком Доналда Трампа на власт. То је њихова стварност на граници са Мексиком, са свим добрим и лошим странама, већ деценијама. Популација Тексаса, која никада није оскудевала у људима мексичког порекла (Тексас је био део Мексика пре него што су га Сједињене Државе ратом освојиле), данас се састоји од око 40 процената људи из латинске Америке и уопште није свеједно за кога ти људи гласају.

Па опет, тешко да је неко могао да очекује да ће бирачи бити поцепани тако јасно – 49 процената је против овакве Трампове политике, а 51 за. Између, приметићете – нема никога.

Што значи да је Тексас можда и једно убиство грађанке или грађанина лаком руком федералних агената од победе Демократа на парламентарним и локалним изборима који ће бити одржани ове године. Шта су два процента у Трамповом свету наглих промена и непредвидивих догађаја? Готово ништа. Ови ванредни избори биће наглашен индикатор за оне праве парламентарне, у новембру. Трампова репутација је у игри.

Тако је Џејмс Таларико постао јасна мета конзервативаца којима се подршка латино и црне заједнице у Тексасу за конзервативне политике топи пред очима. Наиме, бирачи пореклом из Латинске Америке су временом, од 2016. године, када је око 34 процента гласало за Трампа, пронашли нову љубав према њему и на последњим изборима гласали у његову корист са око 55 процената. Када се мало зађе у детаље, чини се да латиноамеричка имиграција једноставно не жели више досељеника у Тексасу и да им је доста сваке врсте имиграције, а посебно нелегалне.

То, међутим, не мора да остане тако, посебно ако им ICE отима рођаке, њихову децу и старце и шаље их у душегупке у Гватемали. Још је важније обратити пажњу на најважнија питања кампање из 2024. године. Латиноамеричка популација у Тексасу економију и инфлацију са трошковима живота сматрала је важнијом од имиграције.

Трамп и Тексас

Акције федералне агенције за имиграцију и царине (ИЦЕ), али пре свега наставак раста трошкова живота, који је Трамп успорио, али никако и зауставио и смањио, како је обећавао на изборима, учиниле су да опасно мала маргина између Републиканаца и Демократа у Тексасу, озбиљно угрожена још на изборима (2018) на којима је демократски кандидат, бивши тексашки панкер Бето О’Рурк изгубио од хиперпознатог републиканца Теда Круза за мање од 3 посто, постане још мања и извор велике нервозе. Јер, ако постоји ударац који би данас уздрмао Републиканце у изборном контексту, од победе Демократа у Тексасу тешко да се може пронаћи деструктивнији.

О каквој је промени реч, сведочи и податак да би Џејмс Таларико постао први тексашки демократа у Сенату још од како је Лојд Бенстен дао оставку 1988, дакле пре 28 година. На председничким изборима је Тексас гласао за демократу последњи пут у случају Џимија Картера, пре тачно пола века. Трамп је непопуларан, али је једнако непопуларан, или чак популарнији у првој години другог мандата од Џорџа Буша, Барака Обаме и Џоа Бајдена. Ако поправи економију, та се непопуларност да променити.

С обзиром да је Колбер врло отворено ступио у обрачун са сопственом ТВ мрежом приликом најаве његовог уклањања из програма (уговор истиче у мају) и чак освојио још више гледалаца тим гестом, зар није било очекивано да се тако нешто поново деси и тако нанесе штета републиканским кандидатима у Тексасу?

Можда је одговор у речима Ане М. Гомез о изазивању аутоцензуре код свих националних емитера. Не и оних на радију, додуше, које Брендан Кар не помиње, пошто информативни радио програм у Сједињеним Државама јасно и већински нагиње удесно, ка Републиканцима, него ових телевизија.

Можда је политичка игра и компликованија. За екстремна тумачења је увек плодоносно обратити се Фокс њузу, видео-дневнику конзервативне Америке, чије су кочнице у погледу професионалних стандарда одавно само у њиховим оснивачким документима. Што не значи и да ништа што објаве није и тачно. Брендан Кар је у програму Фокса скренуо погледе јавности у правцу обрачуна између демократских кандидата, што је Фокс после дохватио и устврдио да странка жели младог, исправног, белог кандидата који има веће шансе да освоји Тексас од црне, непоколебљиве, снажне жене која понекад не бира много речи у политичкој борби. За то не постоје докази, али се бар теорија креће у оквирима могућег.

Ако је план био да се кроз више сличних напада (као што је био онај на шоу Џимија Кимела, или какав се да не назрети, већ јасно видети из изјава Брендана Кара који без пардона или доказа назива све медије критичне према Трампу фејк њуз) сви емитери на које федерална држава уопште има утицаја током времена приведу ка суздржаности у извештавању о Белој кући, све добија мало више смисла. Мање слободе, правде и демократије, додуше, али више смисла.

Колико је важан хумор?

Да је неко рекао водитељима хумористичких вечерњих програма у Америци да ће се наћи у улози жртава очигледног покушаја контроле медија председничке администрације и једне од странака са политичке сцене, и да ће постати симболи борбе за владавину права, слободу говора и демократију у Америци, не би веровали. Али ни одбили улогу, ако ћемо право, бар не нова генерација звезда ноћне телевизије, која чак и када није директно наклоњена политичком хумору, једноставно мора да се бави њиме због очекивања публике. Та је улога много смисленија и садржајнија од навођења Американаца на смех мало пред поноћ на рачун познатих забављача и сличних површности.

Сада, када су се у тој улози заиста и нашли, добили су увећану популарност и поштовање дела Америке, али и место на ивици света телевизије, преко које могу да падну у дубине интернета из којих је много теже зарадити новац и одржати статус звезде. Сви су они лепо обезбеђени, да се разумемо – Колберова финансијска ситуација се процењује на 75 милиона долара, што је и у Америци леп пензиони фонд – али свој су новац зарадили и нико не би смео да има право да их на (лоше камуфлирану) силу уклања из етра зато што нису послушни Белој кући.

Сва ова претварања Брендана Кара и Доналда Трампа да су им намере чисте и демократске, ми овде гледамо деценијама и знамо крајњи резултат, осим када сами грађани стану између политичке моћи и слободе говора. Сасвим је могуће, а посматрачима из посрнулих друштава као што је српско то изгледа и вероватно, да касновечерњи политички хумор нестане са америчке телевизије (осим Фокса, дакако) и буде протеран у герилске формате на интернету и кабловској телевизији. Њихов значај у Сједињеним Државама је, међутим, увођењем политике као главне теме, одавно већи него што је икада био.

Танко камуфлиран напад Доналда Трампа на њихову слободу говора је тај значај бесповратно и заувек „оверио“ председничким печатом најмоћније државе света. Па после реците да хумор није важан.