Вести
14. 11. 2013.
Луковић и Басара и даље јашу
Два дана на конференцији у Подгорици, рекао би добри Лаушевић Жарко, била су дужи од године; сјесмо, причасмо, оговарасмо, мало пробасмо локалне текуће специјалитете у чашама, упознасмо оне које познавали нисмо, а мало је оних које не знамо; док кетеринг функционише, конференција функционише, домаћин функционише, непријатељ никад не спава.
Свечано смо ово духовно окупљање печатирали седељком у интелектуалном амбијенту, у кафани „Анови“, све под изреком часног Мишела Фукоа „Зар је важно ко прича?“. Нас двојица, Басара и Луковић (црногорски пријевод: Луковић и Басара) се не одвајамо; браћа близанци који су се нашли после толиких година у ТВ серији, изгубљени па откривени, ношени па испуштени.
У ћошку кафане, санирамо ране Басаре, жртве. Умјесто да седи у сали и послуша мудру Луковићеву ријеч, запути се у никотинску депресију на терасу, коракнувши у самоћу подгоричке таме. Таман кад је узео сок од виљамовке да окрепи уморну душу, указа се велики мештар публицистике, стари другар из свијета новинарства, са лаптопом под мишком. Сједне он поред Басаре, који га, не слутећи ништа, прими на вјековно хотелско огњиште. Започе велики мештар ритуал душегупке, вербалне вештине дављења на близину; након два и по сата, спасиоци, у лику Луковића и Бебе Поповића, открисмо жртву у мукама. Басара плав у лицу са зеленим нијансама, уснице му оранж боје, очи умором шаљу СОС., дођите и спасите ме!
Луковић у оделу од 50 евра покушава вештачко дисање уста на уста. Враћамо Басару у живот, пита Басара - има ли живота после смрти?
Шта сам пропустио, мрмља Басара, док му објашњавају да је Луковић одржао антологијски говор, кратак и шокантан, али да је Конференција спашена. Има Бога, узвикује Басара док му Луковић терцира, живот је чудо - рекао би онај редатељ с Мокре горе.
Конференција „Ријеч, слика, непријатељ“ наставља се изложбом с нагласком на непријатеља којег одлично знамо. У центру изложбе, Мило Ђукановић стоји главу више између Басаре (десно) и Луковића (лево). Данас читамо у „Вијестима“ да су то све „Бебина посла“ и да смо нас двојица (Б и Л) послушници на мети критичара.
Сједимо са Ацом Станковићем, који гледа како у четири руке куцкамо заједничко ремек-дело. Аца нам каже да овако нешто никад видио није; сједе два Србијанца усред терасе хотела Рамада и добацују ријеч по ријеч непријатељу - цасуал обучен Басара додаје придев цасуал обученом Луковићу, именица се брани зарезом, стих се уништава метафором.
Питамо Флоренс Хартман да се и она придружи колумни, што нас је више - забавније је под сунцем које свако пиће чини нектаром.
Најважније је да је велики мештар одлетео за Београд. Проверено: Басара се слободно може кретати Подгорицом.
А, сад, да залијемо крај Конференције. Крчмарице, још једну наточи, да се српска душа у алкохол наточи!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.