Вести

21. 02. 2014.

Аутор: Ђорђе Вукадиновић Извор: Време

Трице за које се ваља борити и погинути

Знам ту атмосферу. Познајем је „по кораку".

По мантричном бату излизаних флоскула и парола које се бесомучно понављају. По агресији, као и по магнетизму којим непогрешиво привлачи оно најгоре са читавог друштвеног и политичког спектра. Као и по страху који шири уоколо. И по кукавичлуку оних који би, из неког разлога, по функцији или по савести, требало да реагују.

Пре неки дан сам случајно налетео на ен-ту репризу филма Живот је леп из 1985, у режији Боре Драшковића. Било је то време када је – барем што се домаће кинематографије тиче, а богме и културе и спорта – Бог ходао земљом. Мајстори на окупу. Сценарио је рађен према новели Александра Тишме. У главним улогама покојна Соња Савић, Раде Шербеџија и Драган Николић, као главни негативац, те сјајне епизоде (такође негативци) Милана Ерака, Љубише Самарџића, Паје Вујисића и Бате Живојиновића.

Тај филм ми је увек био мучан за гледање и мислим да сам га само први пут некако одгледао од почетка до краја. Сада сам га, међутим, гледао нетремице, што препоручујем и другима. Сећате се радње? Посттитовско време, криза позног социјализма. Воз ван возног реда стао у некој панонској недођији (резигнирани машиновођа Предраг Лаковић), а његови путници, испали из свакодневне колотечине, тискају се у оближњој кафани, у којој столују чамотиња и група локалних силеџија под вођством Драгана Николића. Слика друштва које је исклизнуло из колосека. Ту је и убоги оркестар (Иван Бекјарев, Тихомир Плескоњић и Соња Савић), чији се мушки део у први мах понадао како ће у насталој гунгули мазнути коју екстра пару. Но, све се врло брзо претвара у садистички пир и агонију (која се, логично, окончава трагедијом).

Али радња мање-више. Оно о чему и због чега вам све ово говорим јесте атмосфера. Атмосфера немоћи, страха и иживљавања. Оборене главе и очи које гледају у страну, да се којим случајем не би среле са Његовим погледом (Гаге Николића), који стреља уоколо и вреба нову жртву. Избезумљена лица Плескоњића и Бекјарева. И маестрална Соња Савић која, најпре у страху а потом у делиријуму, дрхти и кроз сузе „пева" то јест муца и грца једну те исту песму и стих – „живот је леп".

Говорим ли о актуелној политичкој ситуацији, предизборној атмосфери, СНС-у и Александру Вучићу? Наравно да говорим – уз нешто подразумеваног „уметничког" претеривања. Али асоцијација, нажалост, није безвезна, иако нема сумње да је проблем много дубљи, а да је популарни ППВ само његова најновија еманација.

Што, опет, не значи да његову, као и одговорност других актера, треба игнорисати, забашуривати, минимализовати и релативизовати.

Знам ту атмосферу. Познајем је „по кораку". По мантричном бату излизаних флоскула и парола које се бесомучно понављају. По агресији, као и по магнетизму којим непогрешиво привлачи оно најгоре са читавог друштвеног и политичког спектра. Као и по страху који шири уоколо. И по кукавичлуку оних који би, из неког разлога, по функцији или по савести, требало да реагују и да се супротставе, а који, под више или мање добрим изговорима, избегавају да ствар назову правим именом.

Видео сам у младости и запамтио ту спрегу разобручене политичке моћи у успону, приватизоване Службе (или њених осамостаљених партијских фракција) и таблоидно-медијске тољаге. И врло добро знам да је то прича која се, на концу, ни по кога не може добро завршити, а нарочито не по саме актере, као и вредности за које се они, наводно, боре и све ово раде. А „аргументи" су увек јаки и донекле заиста уверљиви – једном су то „јединство и одбрана Србије", други пут „демократизација и повратак међу нормалан свет", сада „борба против корупције".

Посебну и нечасну улогу у том систему имају медији, који служе као модерни супститут за оне „стубове срама" по средњовековним трговима, на којима су мучени и руглу извргавани стварни или набеђени грешници. Ко сме да се супротстави тој машинерији? Ко сме да ризикује – најмање – насловну страну, или дуплерицу, за неко своје имагинарно сагрешеније које ће да му открије – или конструише – „свевидеће око" и надалеко чувено „истраживачко новинарство" режимских таблоида. А онда ће одговарајућа Телевизија на сваких сат времена то вртети и сервирати милионском аудиторијуму.

Није ли боље и паметније сагнути се, примирити и сачекати да зло прође, или да га однесе неки нови и јачи геополитички ветар? Наравно да је боље. Уосталом, има толико лепших и паметнијих тема. Релевантних. На којима се „отмено" и релативно безбедно може демонстрирати оштрина пера и духа. А не бавити овим „тривијалностима".

Једино овом комбинацијом страха и опортунизма могу да објасним чињеницу да, на пример, нико озбиљно не проговара и не реагује на прворазредни политички скандал да највиши функционери владајуће странке и њихови медијски трабанти у више наврата објављују како се на овим изборима „бира између Вучића и Мишковића", односно о томе „да ли ће владу водити Мишковић или Вучић". Неки ћуте, срећни да нису они на тапету. Други рачунају – шта ја имам с тим, нека га бране они који су од њега узимали паре. (Трећи пак мисле да то, евентуално, треба да буде ствар оних који су узимали много више од њих.) Четврти одмахују главом, тобоже, то је кампања, свашта се лупета итд. Али није тако.

На страну што је и јавност већ огуглала, а вероватно и сам Мишковић навикао и на горе ствари, па га овај безобразлук много и не дотиче. Мада би вероватно могао да их тужи и тако, лако и легално, заради пристојну гомилу пара. Али ово је принципијелно питање и нема везе са конкретном особом и тиме да ли нам је она симпатична или није. Наиме, Мишковић је можда крив или невин – то ће утврдити овдашње судске инстанце (а вероватно и још неке друге). Али ова врста јавног прогона и линча заиста неодољиво подсећа на поменуту атмосферу из кафане у филму Боре Драшковића. Само што је, нема сумње, Соња бескрајно лепша и симпатичнија од Мирослава (иако, да се не лажемо, ни она у филму није била баш сасвим невина).

Прича друга, и последња. Знам да је „заштитник грађана" (или то беше РИК, ЦЕСИД или нека слична инстанца задужена да све тече достојанствено и по демократским правилима?) саопштио да „кампања-од-врата-до-врата" није забрањена, ни неуобичајена, „под условом да се не узнемиравају грађани и не врши притисак". И то је, у принципу, тачно. Али можда у Шведској и Швајцарској.

Замислите – а није чак потребно много ни замишљати, то је актуелна политичка реалност диљем Србије – да на телефону или, још боље, на вратима од стана чујете љубазан глас дежурног Активисте: „Добар дан. Вршимо ажурирање бирачког списка. Да ли сте Ви тај и тај? Да ли подржавате Александра Вучића и његову борбу против корупције? Хоћете ли да потпишете да подржавате? Хвала." Па тако неколико пута на дан. И хајде сада ти, мајчин сине, кажи да не подржаваш. Или не дај потпис и телефон. А богме и глас. Јер, с обзиром на технички напредак, с једне стране, као и с обзиром на готово митске размере веровања у Његове натприродне могућности, уопште није незамисливо – или барем збуњеном и наплашеном српском гласачу то не мора деловати тако невероватно – да ће „ОН" на неки начин знати ко сте и како сте гласали.

Уосталом, као и да има за кога и због кога ризиковати? Ионако су „сви исти", „сви су се већ изређали" итд., итд. Безброј је добрих разлога, то јест алибија да се гласа онако како се то од вас очекује и тражи – или да се уопште не гласа. А и једно и друго има исту или сличну последицу. (Без бриге. Нећу сада и ја поново да ударам по „белим листићима", и узимам тему и хлеб Теофилу Панчићу – који је, узгред речено, што се тиче оцене, домета и улоге тих листића, потпуно у праву.)

Неки, скоро па најбољи и најхрабрији (Жанетић, Жарковић, Меденица...), прибегавају сатири, иронији и хумору. (Тако је, поред осталог, ефектној порузи извргнута отровна режимска патка са „сто милиона евра" које ће, наводно, онај зли Мишковић у предизборној кампањи уложити против Вучића.) Против ауторитарности и глупости се заиста најбоље бори подсмехом и извргавањем руглу њених претензија. Смех је лековит, ослобађајући и раскринкавајући. Он је освета немоћних и уточиште слабих, а непокорних. Мада понекад није довољан.

Постоје тешке ситуације, да се послужим метафором Александра Вучића, које делују као када бисмо „канцер покушали да лечимо аспирином, уместо да га одстранимо хемотерапијом, или хируршким захватом". И у праву је човек. Само се претходно ваља договорити око пар детаља и једног ђавола који се у њима крије. Шта/ко је ту канцер? Ко су „доктори" и ко дотичну „операцију" прописује и спроводи? Е, у том грму чучи зец – свако себе радо види као доктора, а оног другог, односно своје противнике и критичаре као злоћудни тумор који, зарад општег добра, треба под хитно елиминисати из организма.

Зато и постоје тзв. „институције", „људска права", „слобода изражавања", „критичка јавност", „демократија" и остале досадне и недовољно ефикасне трице и кучине које штите нас од других и друге од нас – факат, несавршене и склоне злорабљењу, али, опет, спасоносне и захвалне управо као каква-таква заштита и предохрана од различитих пацијената који би били вазда ради да се играју „доктора".

Овај свет и ова земља ће постати боље место када схватимо да се и за те „трице" и те како ваља и вреди борити. А понекад чак и погинути.

Аутор је уредник „Нове српске политичке мисли"