Вести
24. 02. 2014.
Welcome to Đinilend
Ђиласу су таблоиди, то јест Курир, криви буквално за све. Стојећи пред мноштвом насловних страна на којима је написано готово све о поганом начину на који се овај тајкун обогатио, Ђилас каже да на то гледа „с презиром и осмехом“.
Искрено, да сам Ђилас, ни ја се не бих узбуђивао око тога шта неки сиромашни новинарчић пише о мени, а неки сиромашни читалац чита. О томе бих бринуо колико и о судбини странке коју водим - не много.
Истина о чувеној тези о "таблоидизацији" Србије је ово: реалност је у овој земљи много таблоиднија од свега што је у таблоидима икад написано о њој. Да смо ми новинари само једном представили реалност онаквом каква заиста јесте, типови попут Ђиласа не би се задржали само на речима, већ би прешли на радикалније методе „убеђивања“, као што је то учинио онај шверцер из Брзог Брода. Такмичење у таблоидности је рат унапред изгубљен за све уреднике таблоида у Србији, управо захваљујући Драгану Ђиласу и његовим другарима, члановима тајкунско-политичке секције.
Хајде да направимо мали мисаони експеримент. Можете ли да замислите, рецимо, Вашингтон тајмс, или Дејли мејл, како објављује насловне стране налик Курировим са, рецимо, Обамом у главној улози? Наравно да не можете. Али не зато што смо ми у Куриру непризната деца Беелзебуба, како то Ђилас покушава да представи, него зато што на Западу појаве као што је Ђилас нису могуће. Систем не дозвољава такве појаве јер је држава јака и ради у сопствену корист, односно корист грађана, а није сервис који тајкуни користе да би се што брже обогатили.
Да ли би Дејли мирор објавио овакве насловне о Камерону, да се Камерон обогатио тако што је продавао рекламне минуте Би-Би-Сију? Не, наравно да не би. Било би то брутално, а не овако благо. Уредници Мирора би тако измасакрирали Камерона да би размишљао да ли да се пријави на мисију „Марс Оне“, која води до Црвене планете у једном смеру, или да оде у дугу потрагу за олгој-хорхојем, црвом криптидом који наводно живи у пустињи Гоби у Монголији. Наравно, Камерон не би стигао ни до Гобија ни до Марса, јер би британски правосудни систем вежбао средњи век на његовој политичкој лешини.
Да ли би Њујорк пост објавио снимак градоначелника Била де Блазија како с љубавницом претрчава ауто-пут И-78? Хм... У историји САД није забележено да неки, па макар и локални функционер неке партије, претрчава ауто-пут с љубавницом, а поготово не у друштву личног возача кога је поставио за градског менаџера највећег града у држави. А да универзум „штуцне“, па да се ово чудо ипак некако деси? Па могу замислити шта би урадио Њујорк пост... Не, у ствари, не могу ни да замислим шта би урадио Њујорк пост.
Исто тако, не могу да замислим ни Била де Блазија како после свега овог прави изложбу насловних страна и криви медије што је испао будала. Али добро, то је тако у нормалним земљама. А у Ђизниленду је нормално да ја све то радим, а није нормално да медији пишу о томе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.