Вести
28. 03. 2014.
Хорверц, штрум!
„Еј, Бодо Хомбах и Немачка ми верују, није шала“, каже Вучић чиста срца и наздравља себи чашом доброг вина.
Вучић полулежећи, преморен у фотељи, са чуђењем истинског филозофа размишља, пијуцкајући вино - док му се леви крај усне смејуљи, дечачки задовољно као да је појео чоколадицу, а десни крај усне исто тако, али као код мачке која је појела канаринца.
Полугласно, сам себи збори: „Хеботе, и Бодо ме похвалио, еј, Бодо Хомбах, није то Гузенбауер. Каже Гангула да су Бодо и Ђинђић били добри пријатељи. Мајке ми, не знам, шта је том злочиначком светском поретку, пардон, мислим, шта је том пријатељски настројеном свету, који нас је на данашњи дан бомбардовао, да ме сви одреда толико хвале. (Лицем му пређе сен туге.)
„Можда, због ноше. Јер, ја се нисам много петљао у процене штете, само сам понављао то о ноши...“ Неко куца на врата кабинета. „Хорверц, Штурм“, каже Вучић и смеје се, „волим да учим немачки преко Салаша у малом риту. Патриотски, а ипак немачки“.
Куцање се понавља: „Па, хорверц, Штурм, побогу, зар не разумеш немецки?“.
Улази Стефановић: „Шефе, ја се извињавам, онај Вулин послао неке удовице, изгинули њихови током бомбардовања, буне се што се не обратите нацији, шта да радим.
Предводе их Гускова, Алечковићка и Љика Булатовићка.“ „Не знам, Стефановићу, смисли нешто, спремам се за новинаре.“ Стефановић (стидљиво): „Шефе, па данас је 27. март“.
„Јеси ти луууд, само ми треба још и то, боље рат него пакт, доста смо ми ратовали, хајде мало да побеђујемо у миру“.
„Ма не, шефе, нисам то мислио, него, на данашњи дан је оборен Невидљиви Ф-117, па сам мислио да им откријемо дуго чувану тајну, да сте ви водили ту акцију, као у Фекетићу, то је близу Буђевцима...“
„Стефановићу, лудаче, зар у дану када се Смајловићка качи с Обамом, кад немам појма шта ћу с Бајатовићем и Кримом, шта с оволиким мандатима СНС, кад... - још да ме оптуже ови наши за Ф-117?“ Стефановић уочава своју грешку и одмах поцрвени.
Вучић самозадовољно и преплашено наставља: „Не слажем се са онима који сматрају да се слажем са госпођом Смајловић која сматра, и то је њено грађанско право, за које ће увек имати моју подршку, јер је право говора загарантовано уставом, да се Баррy, ооопс, господин Обама не разуме у Косовску ситуацију. Разуме се, није он, некакав глуп човек. Јер да јесте не би био на челу велесиле, као и господин Путин што се разуме и, и, нема разлога, мислим, да се ми у та разумевања мешамо. Србија прави, као што је човек, Томас Ман - мој поочим и пријатељ председника Србије, рекао, просрпску, а не противзакониту владу. Мислим, противуставну, мада Устав, не знам...“
„Шта, Стефановићу? Преамбула? Ма дај, Воја је у Коштунићима, а ови што се сад појављују на Б92 неће правити питање. Ма, не Шешељ, несрећо! Видиш да се спремам за прес-конференцију, али не знам одакле да почнем, све се дешава у једном хебеном дану. Мислим да би био ред да се обратим најпре новинарима:
„Дозволите ми најпре да вам честитам Дан новинара, НУНС и УНС, то су два ока у глави и треба радити на чвршћем повезивању. Доста је било екстремистичког дељења Србије на некакву таблоидну и некакву шаблоидну. Уосталом, ако погледамо нашу прошлост којом се можемо подичити, уочићемо да кад је било густо разлике су се брисале, наши најугледнији новинари, као партизани и четници некад, кад загусти ускакали су тамо где наводно нису припадали. Јер шта би један таблоидни лист у периоду 2000 - 2003. био без угледних новинарских имена, и ко би после 2003, па све док моја, је ли, маленкост не уједини Србију, најжешће критиковао таблоиде и оптуживао их за разне глупости? Тако ћу почети, а како ћу завршити, ако астероид промаши... Мислићу о томе сутра. Као Скарлет.
Зовите ме Вукица Скарлет“.
Баца последњи поглед на огледало и излази из кабинета. Наша будућност.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.