Вести

14. 04. 2014.

Извор: НИН

Горан Милић, легенда југословенског тв новинарства

Београд никог није убио

Идеализира се да је новинарство некада било врхунско, а данас петпарачко. Апсолутно сам увјерен да новинари који данас раде на Телевизији Србије имају у просјеку веће образовање и школску спрему него њихове колеге онда.

 

Туђман ми је рекао: Нисам ја добио изборе да би два Хрвата владала Хрватском. Анте Марковић није добио никакве изборе. А Милошевић: Шта мислиш, да хоћу новог Тита следећих двадесет година у Београду! Из Београда јесте кренуо ратни поход, али ту није убијен ниједан несрбин из ратних побуда. Београд није место за које би се могло рећи: ту сте мучили, ту су масовне гробнице, ту сте премлаћивали и пљачкали људе... — разговарао Ранко Пивљанин.

Горан Милић, један од последњих великих југословенских новинара сада као директор програма и вести телевизије Ал Џазира Балкан, са седиштем у Сарајеву, можда први у животу има релативно лагодну позицију у којој може бити професионалац до краја, а да му на путу не стоје шкакљиве балканске страсти. Осим, наравно, оних које овде живот чине лепим и јединственим и у којима се ужива.

Ту је „привилегију“ отплатио са четири деценије рада и понеком незаслуженом каматом приде која је дошла као последица чињенице да је три деценије у Београду био Хрват, а после у Хрватској Београђанин. Било је ту беса бивших суграђана и подозрења Загрепчана, а сада је, ето, Сарајлија.

Његов одлазак у пензију („Врага сам у пензији, видиш да радим ко црнац“) пре три године са позиције уредника централног Дневника Хрватске радио-телевизије, у ствари је био само искорак у нови професионални изазов који је и сам најавио опраштајући се од гледалаца речима „Довиђења у некој другој пригоди, у неком другом мјесту“. Пригода је била добро плаћен ангажман на катарској глобалној телевизијској мрежи, а град Сарајево.

Из њега се у освит распада бивше заједничке државе као главни уредник Јутела (телевизије савезне државе) октобра 1990. године огласио са „Добро вече, Југославијо“ . После су тој држави неки други играчи рекли „Лаку ноћ!“ и зато овај интервју-исповест почињемо сећањем на Југославију и Јутел.

Југославија

Увијек имате неки сустав у мултинационалним заједницама који функционира или не функционира. Мислим да ће се Шпањолска, када умре краљ Хуан Карлос а не остави правог насљедника, распасти, као што сам увјерен да би Велика Британија била три државе да нема краљице. Мислим да ни цјеловита Канада без гувернерке, то јест монархије, не би трајала шест мјесеци. Белгија би такођер била на искушењу. Изнимка је Швицарска али то је друга прича. Према томе, краљевина или диктатор чувају мултиетничке заједнице. Када оде краљ, у нашем случају Тито, то постане тешко одрживо.

У случају Југославије, два објективно најјача политичара, Милошевић и Туђман били су против савезне владе и премијера Марковића. Туђман ми је рекао: „Па, нисам ја добио изборе да би два Хрвата владала Хрватском. Анте Марковић није добио никакве изборе.“ А Милошевић ми је рекао: „Шта мислиш, да хоћу новог Тита следећих двадесет година у Београду!“ Имплицитно или изравно они су практично поручивали: Хоћемо своје државе, хоћемо радити са својим народом и у опцији између посртања и тихог умирања и међусобног варања боље је имати чисту ситуацију. Једино је, а то је увијек било и најважније, остало територијално питање гдје су Срби сматрали да границе република нису мјеродавне него је најважније гдје српски народ живи.

Да ли се рат могао спријечити? Мислим да је права адреса за то питање - војска! Она то најбоље зна. 
Иначе, све овиси на којој страни повијести отворите књигу. Крајем 1990. био сам гост у кући Радована Караџића и он је објашњавао како је у Босни 64 посто земљишта власништво Срба које су разни режими њима одузели. Мени је пак речено како је то била ситуација послије Првог свјетског рата када су из Босне протјерани Турци, аге и бегови, и земља се дијелила побједницима, солунцима и локалним Србима.

И у те двије године, фактички је било тих 64 посто земље у посједу Срба. Међутим, послије је избила велика буна и краљ је наредио враћање земље. То су биле само те двије године и Радоване, ако њих узимаш у праву си, али двадесето стољеће је дуго и зашто би се то мјерило по те двије године? Према том критерију, ако Хрвати узму године када је НДХ-а била до Дрине и Земуна онда је то хрватско, Санџак је могао остати турски, имали би и Бугари и Мађари потраживања, дакле, мораш имати неки бољи критериј!
Могло је без крви да су се велике силе ангажирале, али оне су лутале. Један дио утјецајних земаља је хтио прихватити самоопредјељење народа, један дио је био за опстанак Југославије јер су процјењивали да ће то донијети стабилност регији. Велике силе када гледају, гледају најприје на стабилност. 

Јутел

Не треба ту имати неких илузија, био је то само један сат програма који нетко пушта, нетко не пушта, нетко забрањује... Хрватска га је некада пуштала уживо, некада у један ноћу након класичне глазбе, Словенци кад је њихов рат укину Јутел, па онда врате, у Србији су нам двапут мјесечно печатили одашиљач на Фрушкој гори и називали нас „пиратском ТВ“ итд. За цијелу операцију с Јутелом Скупштина Југославије је одобрила СИВ-у пет милијуна долара, од чега смо ми добили само три. Дакле, три милијуна долара за годину и по дана, а то је отприлике колико кошта реп једног војног авиона. Па, што би онда људи куповали стотину борбених авиона када за те паре могу купити тисућу телевизија? Ако су оне тако моћне купи њих и владај свијетом. Али, не, ипак су моћнији авиони и оружје! То се сада види посвуда, пустимо реторику.

Новинарство

Идеализира се да је новинарство некада било врхунско, а да је данас петпарачко. Оно јест по плаћању петпарачко у успоредби са оним временом када су новине могле послати човјека да прати неку конференцију несврстаних, да тамо проведе седам дана, да има фотографа, да напише седам чланака који су се веома мало читали и да за тај боравак њих двојица потроше новац за који се могао купити аутомобил. Што се тиче телевизије, она је била мало гледанија када је негдје пратила Тита, јер је он сам по себи био атрактиван маркетинг и производ.

Међутим, што се тиче квалитете, упозорио бих на двије ствари: апсолутно сам увјерен да новинари који данас раде на Телевизији Србије имају у просјеку веће образовање и школску спрему него њихове колеге онда. Ми смо у Југославији имали осам главних уредника осам телевизија, пола њих није имало факултет нити је знало стране језике, а данас је тешко замислити да је нетко на том мјесту без школске спреме и знања страних језика.

Дакле, зашто бих ја вјеровао да је кумровачка експертска школа била боља од данашњих факултета? Дакле, по истој матрици, у Србији данас има трипут више новинара него прије 20 година, па је потенцијални квалитет сигурно већи. Али зашто се то не види? Е, па вјерујте, пуно је лакше бити новинар у једноумљу него у слободном друштву. 
Новинарство данас у Србији: имаш неколико власника медија и неколико новинарских звијезда који живе добро. Звијезде имају пет тисућа евра, власник милијун и дужан је и богу и народу, али они заједно чине једва један посто. Знате ли ви нормалног новинара са факултетом,у пуној снази, с 15 година искуства који може пружити пристојан живот средње класе жени (мужу) и двоје дјеце?

Цензура

Данас се дефинитивно слободније, премда не и лакше ради. Ако не објавите негдје гдје вам не дају, објавит ћете сигурно на неком другом мјесту. Постоји једно раздобље под Титом, гдје ако бисте направили искорак и ритнули се против власти онда бисте губили могућност рада, не кажем радно мјесто, али нестало би вас са екрана, не бисте могли потписивати чланке и то вам је важило свугдје у Југославији. Нисте ви могли направити партијску погрешку у Београду и отићи радити у Загреб. Тек послије Титове смрти могли сте се посвађати у Сарајеву и отићи у Загреб или Београд или се посвађати у Београду па отићи у Загреб или Љубљану. Али, до осамдесете никако. Југославија је била држава која се није смјела оспоравати. Друга ствар коју нисте могли тицала се Тита. То је био беспоговорни позитивац око кога се није могла испричати ни добронамјерна шала ако није била договорена и одобрена од Блаже Мандића (Титов шеф кабинета, оп.а.). А Блажо би увијек рекао не, и ти би још остао записан јер си предложио. 
Трећа ствар - Тито је био шеф државе, Армије, Партије и тајне службе. Дакле, ништа ниси могао рећи ни против државе, ни против Партије, ни против Армије, ни против тајне службе, ни против политике несврставања, ни против социјалистичког самоуправљања, а то је било 90 одсто нашег живота. Дакле, у Југославији си могао да пишеш о спорту и пољопривреди и ти су новинари били најпопуларнији, јер су једини дјеловали као своји. Добри смо били и ми из вањске политике, с живописним репортажама из пријатељских земаља Африке, Азије и Латинске Америке (сви су нам сусједи били непријатељи до 1976). Остали новинари су били као навијени аутомати који понављају исте реченице. Погледаш ТВ Дневник у пола осам он је исти и у Београду и у Загребу, Сарајеву, погледаш новине исте реченице.
Сјећам се Јове Шћекића, емисија уживо и он пита једног сељака: „Добро, колико ти оно, друже, имаш земље“, а овај каже „јел' у ширину, ил' у дубину“. То се памтило годинама као антологијски одговор на рубу дисидентства. 

Тијанић

Тијанић је био добар новинар са свим хендикепима које доноси оскудица која прати професију. Док није постао генерални директор Радио-телевизије Србије био је више шворц него што није, а волио је ванпансионску потрошњу. И када си у тој ситуацији правиш разне неопрезности, немаш материјалну сигурност да се издвојиш у тим мутним временима, не можеш избјећи дневнополитичко изјашњавање, чини се немогућим остати чист. Чули смо се и виђали. Водио ме је код „Вука“ на вечеру и био сам код њега у уреду у РТС-у.
Утисак ми је био да се у тој телевизији није богзна шта промијенило и да је остало релативно исто и офуцано, осим Сашиног четвртог ката који је савршено направљен. Прво, да дођеш код њега мораш да прођеш кроз три велика уреда, величине мањег стана. Једино никад нисам разумио је ли он то показао како се може направити цивилизиран простор, или је био од оних типова „мени све, а ви видите како ћете“. Али мислим да је било више оно прво, јер, нитко није бранио овим другима да направе нешто исто тако добро. Просто, била је то инерција која траје и траје већ петнаест година, посебно у овим државним ТВ постајама широм бивше Југославије. Свуда је мање-више исто. Ето, колико год имао ријечи критике и дијагнозу непоправљивости Хрватске телевизије она је и даље у смислу како изгледа изнутра, остала најбоља и најмање окрњена - функционира архив, има више реда. Али стање духа је посвуда клонуло. Није да људи не знају радити. Није да се нема новца... Али не могу сада о томе...

Без посла

После Јутела сам остао без посла и преживљавао сам пишући за љубљанску Младину и из Загреба путовао по хонорар. Морао сам сјести на влак и отићи до Љубљане по својих двјесто марака. И ако се Роберт Ботери, главни уредник Младине пробудио до подне узмем то и одмах назад. Ако није, морао сам чекати док се пробуди. И онда морам чекати онај вечерњи влак. А тај сјајан момак, био је пуно млађи од моје возачке дозволе. Тако је трајало двије године сваког понедјељка. И уопће се нисам осјећао понижено. Дапаче, веома поносан.
Иначе, имао сам ја милијун понуда. Та концепција Јутела била је врло актуелна код међународних агенција и фондова. Рецимо, Сорос ми је нудио да за двије и пол хиљаде долара будем шеф његовог медијског центра у Загребу. Нисам то хтио прихватити, јер су они имали једну агенду која за мене, с повијешћу Јутела иза себе, није била прихватљива. Био бих доживотно у свађи с Хрватима, а то је посљедње што бих хтио. Имао сам осјећај солидарности за оно што се Хрватској догодило и мислио сам: ако ме неки нису цијенили у том првом поглављу приче о хрватској независности, премда сам ја испао и већа жртва од многих, учинит ћу што могу да будем лојалан и конструктиван убудуће. И људи су то препознали.

„Јутеловац“ на ХРТ

На ХРТ сам дошао 1997, запослио се за стално 1999. године и остао до пензионисања 2011. године. Видите, у ратно вријеме на хрватској телевизији усконационални су били само централни Дневник и још понека емисија. Дневник је био тврд и у њему је било као у Југославији 60-их. Рат је диктирао уређивање. Свугдје је тако, па и у најдемократскијим државама. Неподобан и непогодан човјек се није могао видјети ни на фотки. Нема других мишљења, ако је оно против нашег, њему ту нема мјеста. Али зато је било емисија као „Сликом на слику“ гдје си ти уредно могао чути и ЦНН и Телевизију Београд, биле су неке дебатне емисије, емисије из културе. Дакле, колико год се онда могло чинити да Хрватска ревидира повијест Другог свјетског рата, све емисије из прошлости су биле, у ствари, партизанске, у многима се приказивала страдања Жидова у Холокаусту и тако даље.

Ја сам имао једну емисију која се звала „Добар дан“ и која је трајала два сата дневно од три до пет. Морам признати, у то вријеме мало тко је хтио са мном радити. Били су пристојни, пили каву, али им је било несигурно радити са мном (а, идеш код „јутеловца“ ). Касније су се утркивали тко ће доћи.

(Не)признавање

У Хрватској не постоји ниједан Хрват који је прихваћен тотално од јавности као што, рецимо, у Босни можете бити прихваћени од Бошњака. Код Хрвата је увијек присутна та суспектност и највеће живуће хрватске личности су врло спорне. Примера ради, Давор Шукер је за цијели свијет играч без премца, али је у Хрватској упитан. Тито је такође споран. Крлежа... Туђман, Месић. У Србији немате да су опћепопуларни они који нису Срби, а најпопуларнији човјек у Хрватској је Тарик Филиповић, и као глумац и као водитељ „Милијунаша“. Други који је неупитан, јесте Дарио Срна, капетан ногометне репрезентације, а он је Бошњак по оцу. И тако редом, но не би било политички коректно даље се тиме бавити...

Признање вам одају тамо тек кад умрете. За чувеног Вању Сутлића, старог филозофа, за живота су говорили - он је пијанац, педофил… Кад је умро, одједном су почели да се куну у њега и хвале се како им је професор био велики Вања Сутлић. У мом случају, како сам већ старији и не представљам неку опасност, нити ћу коме отети положај, и како је тамо завладала криза и тешка подјела друштва, у чему видљиво не судјелујем јер сам изван Хрватске, онда ме некако људи доживљавају друкчије, позитивније рекао бих. Сигурно сам позитиван преко педесет посто! Недавно, изабрали су ме за другог новинара Хрватске, премда тамо не радим више од три године. 

Београд

У Београд поново долазим од 2001. године и сада је то потпуно друга ситуација, прошло је двадесет година. Не могу заборавити своје тренутке љутње, бомбардирање Сарајева, окупација Хрватске, буквално судско отимање стана у Београду, паљење прадједовске куће у Сланоме, један однос који је за мене био некоректан, али не односи се на све. Не на моје кумове, не на људе које сам знао и са свима њима сам задржао добре односе. Међутим, Београд има једну предност. Ако је филозофија лошега у много чему долазила из Београда, тај град није убио никога. Од те отете имовине, знам само за свој стан, можда за још понекога, али то је минимално у односу на оно што се догађало на другим мјестима. Ту, колико је мени познато, није убијен ниједан несрбин из ратних побуда и Београд није мјесто за који би се могло рећи: ту сте мучили, ту су масовне гробнице, ту сте премлаћивали и пљачкали људе, не! Али, да је из Београда кренуо ратни поход, да су ту издаване наредбе, то се код вас мора знати.

У Београду сам, са разним одласцима, живио тридесетак година. Тада је била Југославија, он је био главни град, а у главном граду се највише зна, тако да смо ми који смо били из других република и других нација о Београду више знали него о било ком граду из неке друге републике. Ту постоји толико мјеста која су заједничка и кад кажете Калемегдан сви ће моји гледатељи знати шта је то. А кад кажете Водно у Скопљу, знаће тридесет посто људи о чему се ради. Постоји безброј локација у Београду које су препознатљиве укључујући глумце, неке друге личности, клубове, ресторане. Спортско друштво „Партизан“ је, мислим, и даље највеће спортско друштво на Балкану. Има све: кошарку, фудбал, ватерполо, тенис, одбојку... Нема „Динамо“ кошарку, нема „Хајдук“ кошарку, нема „Жељо“ кошарку, овде има све... Ето, замишљам за ову моју емисију кад би се код Шекуларца у кафићу окупили Пижон, Пикси, Џаја, те четири живе „Звездине“ звезде, то би препознали сви људи изван Србије.

Престолонаследник

Ви имате пријестолонасљедника кога Срби много не цијене, али ја као човјек који више од двадесет година живим изван Србије и нисам по националности Србин, размишљам друкчије. Готово сватко је у неком тренутку изгубио живце и казао нешто оштро, а то је једини човјек који никада није рекао ништа против других. Па, то је неки капитал. Упознао сам га када сам примао награду часописа Хало и планирам када дођем радити серијал „Алкемија Балкана – Србија“ , ако пристане, направити један интервју с Александром Карађорђевићем. Мислим да ће то бити занимљиво - мало на српском, мало на енглеском. Тај човјек је континуитет двора Србије, зашто би Србима био омиљенији Дража Михаиловић од једног Карађорђевића?

Србија и ЕУ

Угодније је бити у ЕУ, ту је боље друштво и ту је перспективнија ствар. Има пуно папирологије, нешто нам смета, нешто нам не смета. Осим Малте, нема ниједне државе у Европи о којој нисам снимио документарац, а то значи да их добро познајем. Правим разлику између Виљнуса и Каунаса, између Каунаса и Риге, између Риге и Талина, знам ко је која држава, што на Балкану 90 одсто људи не зна. Дакле, боље је друштво, с тим што је Хрватска тамо упала у вријеме кризе када су мање великодушни, када заоштравају увјете и када треба више радити. Али има једна ствар која није продрла у свијест ни онима који су кандидати ни онима који су ушли унутра: и даље замишљамо границе наше држава и трудимо се направити бољитак у нашој држави, не схваћајући да сваки производ са стране који уђе, јер је бољи и конкурентнији, не значи аутоматски нашу пропаст и гутање наших радних мјеста.

Немогуће је одољети швицарској или белгијској чоколади и конкурирати им „Пиониром“ или „Бамбијем“. Али, сватко би у овој регији требао направити бар пет-шест домаћих брендова који иду на тржиште од петсто милиона Европљана и још потенцијалних 6,5 милијарди купаца у свијету. Ја ћу вам, на прву лопту, рећи два у које бих уложио све живе паре у Србији, а не мора се пуно уложити. Један је ужички кајмак, а други су калеми код Трстеника. Ваши калеми су упола јефтинији на свјетском тржишту него талијански... Наше прво снимање ће бити калеми у Трстенику.

Вучић, Тадић, Ђилас

Што се тиче избора у Србији имам своје мишљење, али као директор програма Ал Џазире не бих се превише изјашњавао, јер имамо тај принцип да се не уплићемо у јавну дебату о дневној политици. Рекао бих да је Србија као и многе државе из окружења у једној националној конфузији и око Косова, и односа са Русима, неким сусједним државама и Еуропском унијом. Мислим да је много више људи у Србији за ЕУ него што јавно говори, јер се боје да не угрозе ону другу компоненту која је веома важна за Србију, а то је српство.
И ми смо у Хрватској стално били у тој умјетној двојби – ЕУ или хрватство. Александар Вучић је човјек у чије српство већина ваше јавности не сумња. А нема назнака да је дугопрсти. Однос Еуропе према Вучићу који је, засада, позитиван такође је препорука и мислим да су људи у том правцу кренули: идемо у Европу, али са српским предзнаком. Светско, а наше!

Борис Тадић је, колико сам пратио глас јавности у Србији, процијењен као превелики петљарош! А несретни Ђилас је испао још гори!

Милошевић, Коштуница...

Од српских политичара, из младости памтим Милана Милутиновића и Воју Коштуницу, с којима сам ишао у Другу мушку београдску гимназију. Касније сам, на Правном, био у генерацији с Вуком Драшковићем, Коштуница је био годину испред, Милутиновић двије, а на четвртој је години био Слободан Милошевић. Једини је међу њима Коштуница био видљиво Србин, конзервативне и легалистичке оријентације, други су се, рекао бих, више осјећали као Југославени који су тражили будућност кроз партијско успињање.

Воја, Милан и Слоба су били десеткаши, а Вук ближе шестици него одликашима. Но, он је као човјек био најзанимљивији и некако најталентиранији од свих. Милошевића сам виђао и у Њујорку, као директора УББ банке, био је брз, рационалан и, што се мени допадало, нимало материјалистички усмјерен. Те 1981. у Југославији није било ни каве, ни телетине, ни увозних артикала, све се то довозило ЈАТ-овим авионима из Њујорка. Милошевић је био најмањи потрошач. Касније сам видио да је почео спајати моћ с богатством, прешао је на Дедиње, дјеци отворио стазе бизниса, као и у свему, па и у томе, постао је друкчији човјек, каквога нисам познавао. Зашто се то догодило? Можда је одговор „цхерцхез ла фемме“.

Ал Џазира

- Ја сам замрзнуо мировину и стално сам запослен директор програма и вијести Ал Џазире Балкан у Сарајеву где је сједиште ове телевизије. Бавим се вијестима, документарцима и сам сам направио један серијал „Алкемија Балкана“ која је почела са по 14 емисија из Босне и Херцеговине, па се управо врти 11 полусатних прича из Црне Горе, сљедећа је Србија у коју долазим крајем априла и провешћу мјесец дана, снимајући материјал за нових 14 емисија. У Ал Џазири се обраћамо свима који разумију језике које говоримо, који се раније звао српскохрватски или хрватскосрпски, а сада су то српски, хрватски, босански и црногорски језици. Иначе, у Ал Џазири имамо језичну мрежу која не бира државу, већ се обраћа свима који говоре исти језик, био то арапски, турски или енглески.