Вести

17. 04. 2014.

Аутор: Ратко Фемић Извор: Нови магазин

Медијска хајка

Трећи метак из петпарачке приче

Позиви на линч, прављење спискова издајника, цртање мета, провлачење кроз медијско блато, брутални обрачуни са неистомишљеницима, дискредитација и дифамација критичара власти и остале јавне прљавштине којима смо годинама изложени, изгледа да су дошли до врхунца. Може ли се горе и може ли се даље овако?

Прављењу спискова неподобних, том учесталом маниру на српској јавној сцени, није могла да одоли ни Политика, дневни лист са најдужом традицијом на Балкану. У тексту “Трећи метак Бранке Прпе”, којим се треба натрљати нос свима који су на неки начин изразили сумњу у сврсисходност Комисије за убиства новинара, аутор Иштван Каић набраја неколико чланова “завереничког друштва”.

На списку оних који, према мишљењу Каића, дискредитују истрагу у случају убиства Славка Ћурувије, углавном због личне нетрпељивости према Александру Вучићу, јесу Ћурувијина невенчана супруга Бранка Прпа, председник НУНС-а Вукашин Обрадовић, уредница НИН-а Весна Малишић, новинарка Радија слободна Европа Бранка Михаиловић, уредник Данаса Никола Томић, новинарка Блица Тамара Спаић, професор Весна Ракић Водинелић и Весна Пешић.

ВОЈКО И САВЛЕ: Прозвано је и Независно удружење новинара Србије као удружење које служи интересима Драгана Ђиласа и ДС-а, тако да аутор, можда и несвесно, од целог овог удружења прави мету, јер то у атмосфери у којој високи функционери најјаче владајуће странке позивају на затирање Ђиласовог и Мишковићевог семена није наивно етикетирање.

“У клими када већина медија служи само као логистичка подршка истражним органима, питање појављивања оваквог текста било је само питање времена. У ‘случају Ћурувија’ обзнањен је читав сценарио убиства пре судског процесуирања. Бранка Прпа је једина довела у питање званичну верзију и одмазда се могла очекивати. Изненађење је једино бруталност којом се кренуло на Прпу. Овај текст се једино може поредити са чувеном пашквилом ‘Војко и Савле’, пре свега задирањем у приватни живот Славка Ћурувије и Бранке Прпе”, сматра прозвани председник НУНС-а Вукашин Обрадовић.

Индикативан је и тајминг објављивања “Трећег метка Бранке Прпе” – три дана пре обележавања 15 година од убиства Славка Ћурувије. Баш због тога личи на наручену харангу да би се ућуткали и дискредитовали они који су исказали сумње у Комисију чије постојање треба оправдати, показати неки резултат, јер се о годишњицама убистава углавном о томе прича.

Оптужница је, према најавама Александра Вучића, већ требало да је поднета, али се то ипак није догодило.

"Ми се бавимо доказима које имамо у рукама, а тек чекајте да се заврши истрага. Први пут да је тужилац уверен да ће до почетка марта моћи да подигне оптужницу", рекао је Вучић новинарима у Влади када је саопштено да су ухапшени осумњичени у овом предмету Ратко Ромић и Милан Радоњић.

Изгледа да то са оптужницом у случају Ћурувија ипак не иде тако лако. За квалитетну оптужницу потребни су квалитетни докази, а не посредна сазнања. Можда је проблем у томе што су истражни органи сазнали оно што су и досад знали. Због тога је требало предупредити незгодна питања и дисквалификовати оне који би могли нешто да приговоре.

МЕТА ЈЕ ПРПА: Дугачко и дозлабога досадно Каићево петпарачко штиво обилује селективном фактографијом (позивање на изјаве и текстове) убаченом у контекст који одговара наручиоцу или, ако наручиоца нема, онда оном ко је објавио ту недефинисану количину злонамерних реченица.

“Не желим да одговарам на простачке увреде и политичка паковања, јер мислим да је то испод сваког људског нивоа. То много говори о актерима те хајке, пре свега о главној уредници Политике Љиљани Смајловић која би требало да има довољно професионалне етике и морала када води један државни медиј као што је Политика. Ја немам намеру да се чупам и пљујем са таквим људима”, каже Прпа.

То што је Политика лист у власништву државе овом случају даје много озбиљнију димензију. Држава поставља главног и одговорног уредника Политике, што значи да је уређивачка политика условљена подршком државе главном уреднику. Држава је директни власник 31 одсто и још до 78 одсто посредно, кроз власништво јавних предузећа. Остатак поседују мали акционари. Питање је да ли је став државе да су означени новинари и једно удружење одговорни за минирање истраге убиства Славка Ћурувије.

Ко се то у неком озбиљном медију, а Политика би ваљда требало да буде баш то, бави природом везе двоје одраслих људи, колико су се волели…

У том контексту био је део текста о Бранки Прпи према којем испада да је она била само једна од Ћурувијиних љубавница, која је одмах после атентата у којем је Славко Ћурувија страдао кренула да се докопа покојниковог стана. При том се заборавља да сваки спор има две стране. Као да и сама Прпа није била жртва тога дана јер ју је један од нападача ударио у главу, од чега је изгубила свест, али су јој срећом атентатори поштедели живот.

“Бранка Прпа се, најпре, јавно изјаснила против Комисије за решавање убиства новинара. Потом, након што је Мирослав Курак означен као непосредни извршилац, Прпа је изјавила да, према њеном сећању, Курак није особа која је испалила смртоносне хице у Ћурувију. На тај начин је починила неопростиву јерес.

Плашим се да је овај текст само почетак тог процеса њене дифамације с крајњим циљем да се на време дискредитује као кредибилан сведок. НУНС, Весна Пешић, Весна Ракић Водинелић, Весна Малишић, Бранка Михајловић, Никола Томић, само су колатерална штета. Ми смо ту само као декор да би ова “објављотина” добила какав-такав логички оквир. Мета је, понављам, Бранка Прпа”, тврди Обрадовић.

ЗАМАЛО НЕОБЈАВЉЕН: Није требало много труда да се провери да је Каићево писмо кружило, а према сазнањима Новог магазина, било је понуђено најмање још двема редакцијама, али су уредници, због бљутавштине која прска из сваког реда, одбили да га објаве. Није га објавио портал Е-новине с којим је Каић сарађивао, а текста нема ни на веб страници Института за јавну политику чији је Каић, наводно, сарадник. Бар тако се потписао испод текста у Политици и људи су таман помислили да је у питању нека чудна и противприродна мисија главне и одговорне уреднице Политике Љиље Смајловић и Бебе Поповића, оснивача реченог института, али то није случај. Осим Политике, текст је пренет и на интернет страници Удружења новинара Србије, чија је председница управо Љиљана Смајловић.

“То што сам објавила тај текст је мој коментар. Сматрала сам да текст завређује да буде објављен”, било је све што је рекла Љиљана Смајловић.

Већина поменутих у тексту већ је поднела жалбу Савету за штампу и та жалба ће бити озбиљан тест за ово саморегулаторно тело, јер Љиљана Смајловић води главну реч и у овом телу.

“Искрено се надам да Љиљана Смајловић неће злоупотребити позицију председнице Управног одбора Савета и чланице Комисије за жалбу. Верујем, такође, да се чланови Комисије из Удружења новинара Србије при одлучивању неће поводити за чињеницом да се ради о медију на чијем је челу председница УНС-а, већ да ће се стриктно држати одредаба Кодекса новинара. У супротном, плашим се да ће углед Савета као саморегулационог тела бити озбиљно доведен у питање. Уједно, то ће бити и повод за озбиљну расправу може ли једна те иста особа бити у исто време и председница Управног одбора и чланица Комисије за жалбе”, каже Обрадовић.

КАО ДЕВЕДЕСЕТИХ: Судећи према реакцијама, па чак и према коментарима на спорни текст објављеним у Политици, велики део јавности згражава се над оваквим поступком уредништва “најстаријег листа на Балкану”.

Друштвене мреже су тога дана гореле од коментара, а многи су се сетили улоге Политике и УНС-а током деведесетих када су били медијска штака и батина режима Слободана Милошевића. Подсећало се и на сличност садашње структуре власти са ондашњом и односом УНС-а према њој. Многи су се сетили и по злу чувене рубрике "Одјеци и реаговања", која је служила за систематску припрему јавног мњења за оно што је следило – крвави распад СФРЈ. Како је духовито приметио твитераш @ХладанОблог: “У време С. Милошевића у Политици су били Одјеци и реаговања, а данас Јауци и подригивања”.

И данас је та рубрика симбол политичке инструментализације медија у сврху оркестриране манипулације јавним мњењем. Пре две и по деценије та рубрика је била разлог да УНС додели Жики Миновићу, главном и одговорном уреднику Политике, награду "Димитрије Давидовић" као "највише признање за уредничко-новинарски рад у 1989. години". Изгледа да се у Политици за то време мало тога променило.

Сетимо се само текста из Политике експрес “Ћурувија дочекао бомбе”, који се сматра смртном пресудом овом новинару. Сад је и Прпа дочекала да се управо Политика обрачунава с њом, живим сведоком Ћурувијине трагедије.

“Ово је већ други пут за десет дана да сам у Политици поменут у негативном контексту. Надам се да неће бити и трећег пута. Први пут сам прозван као неко ко преко босанских медија критикује власт у Србији. Као у оном најгорем маниру 90-их. Као да је највећа јерес рећи нешто против власти. Сада ме аутор овог дугачког и досадног уратка назвао контроверзним новинаром, а ја и не знам шта би то требало да значи. Текст личи на литературу теорије завера које издају неке шунд издавачке куће, а не, како воле да се похвале, најстарији лист на Балкану. Као да смо ми неко тајно удружење које се бави дискредитацијом Комисије за убиства новинара”, каже уредник Данаса Никола Томић.

Овакав гаф Политике не доприноси побољшању климе у медијима који су иначе у катастрофалном положају. Ако то неко случајно не примећује, може наћи у упозорењима шефа делегације ЕУ у Србији Мајкла Девенпорта, али и у извештају заштитника грађана.

“У трци за тиражима и гледаношћу, али и под непосредним утицајем или притиском различитих центара моћи, грађанима се, упоредо са истинитим информацијама, пласирају селективне, непотпуне, полуинформације, па и потпуно лажне, чињенично нетачне (дез)информације… Таблоидизација медија, на коју је у претходном годишњем извештају најозбиљније упозоравано, добила је још већи замах и у овом извештајном периоду прерасла у таблоидизацију државе”, пише у извештају омбудсмана.

Као да смо, бар што се медија тиче, опет на почетку, тамо где смо били пре 14 година. За тамо где смо кренули, ако се крећемо ка ЕУ, без обзира на причу о реформама, овакво стање у медијима није препорука. Пре ће бити да је оно “трећи метак за европску будућност”.