Вести
23. 04. 2014.
Вест у клопци капитала
У време охоле помпе и разарајућег баналитета судбина медија је обележена црним словом. Мада је штампа рођена као самостални форум истине и демократског пролома, медији временом губе улогу носача скепсе и постају перфидни део корпоративне игре моћи. Скривени убеђивачи их претварају у ударну песнице капитала.
Када се нађу у лавиринту корпоративног Левијатна, они су слушкиња могула и елитних кондотјера. То је само део медијске структуре коју у студији „Криза медија и медији кризе“ („Службени гласник“, 2013) исцрпно анализује новинар и социолог Слободан Рељић, дугогодишњи уредник и коментатор НИН-а.
Иза интригантног наслова крије се студија провокативних увида која се не зауставља на покорици модерног света, већ улази у срж преплитања новца и моћи, где су медији изложени вртложном подложништву губећи ауру самосталности и улогу малог Прометеја истине. Рељић нам открива с којим се све вештинама и „технологијама“ силују масе и како су медији, у ствари, посустали мачак- сумњало у клопци капитала. Моћници су обичном пуку одузели шифре разумевања будућности и свели га на точкиће дневне историје.
Аутор је уложио велики труд и подстакнут својом несумњивом ерудицијом настојао да утврди шта лимитира данашње медије и ко су „ковачи његове среће“. У сложеном фактографском лавиринту, који Ернст Брајзах сматра кључем сваког разумевања, Рељић је показао завидну вештину тумачења чињеница и дубинског разлагања. Само тако спреман аутор могао је да вивисецира структуре моћи, скривену страну историје, невидљиво лице власти и митологику њеног утицаја на медије.
Аутор као први постулат поставља аналитичку мантру: шта су и куда иду и коме служе медији? И као њихов примарни грех наводи одану службу корпоративној годзили или њеном огранку адвертајзингу (моћној реклами), што ће рећи да је истина премазана новцем и да конзумент (читалац или гледалац) не може да препозна шта је стварно, а шта је вешто филтрирано. Корисници, али и велики аутори постају, по Рељићу, жртве едитинга (изглачаног уређивачког приступа), па своје дело доживљавају као скроз туђе.
Свима се намеће еластично сагледавање сопственог битка, што је мера јефтине прилагодљивости да бисмо опстали као обични пиони у замршеној игри капитала. Нема магичног аспирина за наше сведневне главобоље у трагању за истином. Стога је, сасвим разумљиво, у 20. веку створена индустрија свести. Фина контрола са далекосежним реперкусијама. Успон телевизије је везан за ширење утицаја опскурне индустрије свести, а томе су придодати пи-арови, мали богови корпоративних шећерних водица.
Социјалне мреже су постале ново глобално сеоце на тач-скрину, чије је утицај паклено моћан. Човек је несвесно утеран у дигитални тор тоталне технологије. Прваци науке (угледни професори), по оцени аутора, у ствари су мали прелати нашминканог демократизма, те своје таленте продају „за гајење митова и илузија“.
Да ли постоји одговорна штампа? Аутор на то питијско питање одговора изричитом тврдњом да су се глобални медији претворили у „неопходну компоненту глобалног капитализма и једна су од његових карактеристика“. Строго контролисани возови крећу се медијским шинама.
Вести су још неприкосновене, али је њихова позадина, међутим, посве недокучива. А више је него јасно да се корисници медијске орбите систематски усмеравају, пре свега, на уврнути садржај (ријалити са сексом). Модерни медијски конзумент је ритуални човек урбанитета. Њега на геџетима, којима опсесивно служи, интересује намолована стварност. Демократија је вешто подарена илузија.
Штампа се прелистава у кафићима, те су тиражи у суноврату. Оглашивачи су вратари који отпуштају новинаре. Данас је и свако свој новинар (блогови и селфији)! И још горе по културу - свако је свој литерарни уредник (ера киндла и иних букридера). Модерни човек сведен је на пратиоца својих општила - ајфона и ајпеда, а сва слобода му је сведена на шопинг-мол.
Троши да не би био потрошен. Велики листови се листају по порталима (вести из часа у час). Ма, ко још има времена да прелистава новине, а тек да их чита.
Свет 1820. био је свет малих локалних ратова и тихог рађања контролисаног новинарства. Свет 2020. биће добро паковани мотритељ кич-човека (ни ум, ни слобода), лепо дизајнираног антиинтелектуалца.
Као дугогодишњи уредник и новински писац, Слободан Рељић добро зна шта новинар треба да (не) зна! Јер, новинари не могу више да буду служитељи великих идеја, ни умешни проносиоци истине - они су на незаустављивом рингишпилу у служби банкарске индустрије, па „треба бити флексибилан, живот је пун изненађења“. Модерни интелектуалац, запажа Рељић, устукнуо је пред чудесима пропаганде, где 2 пута 2 јесте десет. Савест је дебело под тепихом и ретко провирује! Потрошачко друштво је прва димензија наше савремености.
Савремени човек је свеждер баналних садржаја, никако демократски слободан ум.
Рељић сматра да је демократија постала парола и манипулација, а журналисти њени мали јефтини пропагандисти. И само понеки журналист има за то новац, због привида о значају струке, остали су ситна боранија, евет-ефендије недодирљивих моћника, одани хлапићи (слуге).
Новинар је ин цонтинуо изложен владајућој информативној и уређивачкој политици, где „уређивачка структура функционише на полувојном хијерархијском принципу“ (систем контроле идеја и тема). Притисак менаџмента је све већи и незаустављив! Корпорација, по Рељићу, руши „последњу романтичну визију професије, јер ништа не сме да угрози економске позиције информативне куће и њено место у економско-политичком систему.“ Као искусни новинар, баштинио је од чувеног Барбијера формулу о трећој димензији њуз-магазина (шта се ваља из брда и ко су кључни актери настале
драме) и шта значи изаћи пред лице узбуркане јавности, а која не би требало да је место где надмоћне елите намећу своје планове и циљеве, него јавни форум који ствара моћ после дискусија и расправа. Али, у јавности Новог Левијатана главна улога медија није да информишу, ни да образују, већ да вешто контролишу и ломе свест и савест.
Аутор књиге нарочите каквоће, коју ваља гледати као какав вадемецум, успео је да из обиља документарне грађе и нарочито биране литературе сложи инспиративан истраживачки садржај редак на овим просторима. Савременог новинара ставио је да бира у пакленој дихотомији (између оног да новац нон олет и оног што је кредибилно у њему, као личности, морални императив). Књига је дата у полифоничној чистоти, лака је за читање, а то је био примарни ауторов циљ.
Неки ће ту наћи само критичке тонове, а они когнитивнији, целу галаксију идеја на којима почива време у којем смо само мали посматрачи историје уживо.
Књига има неприметну нит: писао ју је човек који је почео као аналитичар цркве, а стигао до звона модерног доба - медијских конгломерата с боголиким амбицијама.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.