Вести
26. 04. 2014.
Двадесет година Моста Радија Слободна Европа
Неостварени дијалог Коштунице и Месића
Први Мост емитован је 24. априла 1994. године. Саговорници су били у Београду Константин Обрадовић, професор међународног права на Факултету политичких наука, а у Загребу Здравко Томац, професор Факултета политичких знаности и у то време посланик Социјалдемократске партије у Сабору Хрватске. Тема је била може ли се мирним путем решити српско питање у Хрватској. Разговор је вођен у тренутку када су били прекинути разговори између хрватске владе и крајинских Срба, па је претило поновно избијање оружаних сукоба.
Морам да кажем да ме у тим ратним годинама нико није одбио. Наравно, и ја сам водио рачуна о томе кога позивам. У почетку су то углавном били људи који су антиратно расположени, а касније сам сучељавао и овејане националисте.
Једном приликом ми је чак пошло за руком да сучелим два босанскохерцеговачка ратна команданта - Сефера Халиловића, бившег команданта Армије Босне и Херцеговине, и Слободана Праљка, бившег команданта Хрватског вијећа обране. Тема је била ко је срушио мостарски Стари мост. Халиловић је тврдио да су то урадили хрватски војници под комадом Праљка, а овај је то негирао. Касније је Хашки трибунал осудио Праљка за ратне злочине и уврстио га међу одговорне за рушење Старог моста.
Првих девет Мостова били су српско-хрватски дијалози. Спајали смо Београд и Загреб. Први сарајевски Мост снимио сам у јулу 1994. године када је била успостављена сателитска веза са нашим бироом у Сарајеву. Саговорнице су биле две младе жене - Иња Пашалић, адвоката из Сарајева, и Александра Берић, студенткиња из Београда и антиратна активисткиња. Иња је на почетку разговора рекла: "Ја сам причала својим пријатељима о овом нашем разговору и сви су ми рекли једну ствар - молим те, поручи Београду да смо ми у логору." А Александра је на то казала: "Иња, то ће сада можда да звучи потпуно сумануто и можда безобразно да ја сада вама, који живите у таквом ужасу, кажем да се ја овде осећам очајно. Страшно је колико се Београд променио. Уствари се није променио. Београд се изгубио. Ја више немам Београд који ја знам."
Када сам упитао Ињу да ли би, кад се заврши рат, после свега дошла у Београд, она је одговорила: "Дошла бих у Београд као и свугдје другдје. Уопште не желим да кажем да до краја живота не бих отишла у Београд или у Србију, боже сачувај."
Поред ратних Мостова, којих је било седамдесетак, мислим да су највише одјека имали српско-албански дијалози. Ти дијалози, који су почели 1994. године у време Милошевићеве репресије на Косову, никада се нису прекидали током ове две деценије колико постоји Мост. Нису се прекидали ни за време НАТО бомбардовања када је дошло до масовног прогона Албанаца, ни након пораза српске војске на Косову када су Срби постали жртве, ни након проглашења независности Косова, када су у Београду паљене стране амбасаде. Полемисали су Вук Драшковић и Азем Власи, Оливер Ивановић и Адем Демаћи, чак је и Михајло Марковић, у то време члан Главног одбора Социјалистичке партије, прихватио да разговара са Фехмијем Аганијем, потпредседником Руговиног Демократског савеза Косова, иако је то прихватање могло бити протумачено и као нека врста легализације те партије.
Мост Радија Слободна Европа је уствари био једино место где се водио јавни дијалог између Срба и Албанаца. Гледишта нису приближена, свако је остао на својим позицијама, али се о врућим темама ипак разговарало. Иако је већина разговора имала карактер оштрих полемика, они су се одликовали културом дијалога, толеранцијом и спремношћу да се саслуша туђе мишљење.
Но, Мост није само спајао Србе и Албанце у телефонском дијалогу. Октобра 2000, годину дана након завршетка рата на Косову, Мост је у Приштини организовао сусрет албанских и српских интелектуалаца који су до тада учествовали у Мосту.
Било је и раније таквих сусрета, али они су се одржавали у иностранству и медијатори су били странци. Ово је било први пут да српски интелектуалци дођу у Приштину и о спорним питањима разговарају са албанским интелектуалцима. До сада је емитовано преко 800 Мостова и у њима је учествовало преко 1.500 људи. Међу њима су били не само саговорници из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Црне Горе него и значајне јавне личности из Словеније и Македоније. Неки од њих, нажалост, нису више међу живима: професор Константин Обрадовић, саговорник првог Моста, политичари Иван Стамболић, Зоран Ђинђић, Мико Трипало, Владо Готовац и Фехми Агани, књижевник Раде Константиновић, глумци Љуба Тадић и Изет Хајдархоџић, сликар Едо Муртић, режисер Мирза Идризовић и да не набрајам.
Остварио сам мање-више све дијалоге које сам замислио, осим једног. Није ми успело да у Мост доведем Војислава Коштуницу и Стјепана Месића. Када је Коштуница изабран за председника Савезне Републике Југославије, хтео сам да организујем јавни дијалог између предсједника Србије и Хрватске. То би био симболички гест који би потврдио да је након пада Милошевића почела нормализација односа између Србије и Хрватске. И, наравно, то би био велики
поен за Мост. Нажалост, идеја се није остварила. Месић је пристао, у почетку ми је изгледало да би и Коштуница могао да пристане, јер је шефица његовог кабинета била загрејана за ту идеју, али сам након десетак дана добио негативанодговор. Жао ми је што се тако завршило, јер би то био први јавни медијски дијалог двојице шефова постјугословенских држава. Уосталом, до сада таквог дијалога није било.
Мост је кренуо у време када није било никаквих услова за дијалог. А какви су они данас? Да ли је дијалог постао цивилизованији, толерантнији? Требало би да буде тако, пошто је интернет знатно проширио границе медијских слобода.
Интернет би требало да буде простор дијалога и сучељавања различитих мишљења. Нажалост, није тако. На интернет форумима је све мање аргументоване полемике, а све више вређања и говора мржње. Администратори многих форума пуштају само коментаре који су у складу са уређивачком политиком њиховог портала, док оне критичке или цензуришу или уопште не објављују. Све чешће се дешава да се читаоци жале како им на овом или оном форуму не пуштају коментаре.
С друге стране, екстремно десни портали шире ужасан говор мржње. Тамо пролазе ствари које никада не би могле бити објављене у традиционалним медијима, ма колико они били десничарски. Ти портали не само да објављује коментаре читалаца у којима доминира мржња, него их и подстичу. Са балканским интернет форумима дешава се трагична ствар.
Они су се све више претварају у простор једноумља и мржње. Читаоци су толико навикли на такав начин комуникације да, и када неко покуша да организује цивилизовано сучељавање мишљења, оно се убрзо претвори у вређање. Људи не желе да размотре туђе аргументе. Само до бесвести понављају своју причу, па кад се та прича истроши, онда почну да размењују увреде. Чини ми се да су многи форуми изгубили сваки дигнитет, па их паметни људи, који имају шта да кажу, избегавају, тако да на њима доминирају примитивизам и незнање.
Када човек све то гледа, почне да се пита има ли смисла сав тај напор да се негује цивилизован дијалог, да се развија толеранција. Некада ми се учини да је више толеранције било у првим поратним годинама него данас. А онда кажем себи - управо због мржње и једноумља, који се данас шире по форумима, потребно је охрабривати дијалог и цивилизовано сучељавање мишљење. Дакле, још увек има посла за Мост.
Аутор је покретач и водитељ емисије Мост Радија Слободна Европа и добитник награде "Др Ерхард Бусек" за допринос бољем разумевању у Југоисточној Европи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.