Вести
19. 05. 2014.
Локални писани медији су на издисају
И то, поред осталог, због интернета и друштвених мрежа који су омогућили да и неко ко ни две књиге није прочитао има мишљење о свему и свачему, каже власник „Ужичке недеље” Тони Станковић
Ужице – Двадесет година излази „Ужичка недеља”, један од првих приватних листова на овом подручју. Недељник који одолева и опстаје иако критикује, недодирљиве теме не признаје, не подилази, не мази. Власник и уредник „Ужичке недеље” Тони Станковић, несвакидашње истрајан у тој мисији, још није посустао. Ломе овог издавача последњих година криза и беспарица, пад тиража и незаинтересованост оглашивача, неправде код субвенција за медије, интернет и друштвене мреже му читаоце отимају... Али не очајава Тони, гледа да преживи.Мада, не крије, никад локалним медијима није било теже.
– „Ужичка недеља”, коју издаје моја фирма „Водич”, увек је била поштена и према себи и према другима. Настоји да информише грађане Ужица истинито, о значајним стварима: шта нам на живот утиче, шта раде политичари на власти, како располажу буџетом. Јер ако ми грађани плаћамо порезе, таксе, фирмарине онда они који троше наше паре треба да полажу рачуне шта с њима раде. Посао „Ужичке недеље” је да буде на страни обичног грађанина, да га штити и информише. Некад су ово биле новине са двадесетак запослених, сопственом штампаријом, тиражом од 4.000 примерака, да би последњих година све то било сведено на минималне трошкове, на петнаестодневно излажење и тираж око 1.200. Уопште, тираж писаних гласила у унутрашњости Србије је, изузимајући Панчево, симболичан. А стању је прилично допринело што су од 2008. године већи оглашивачи, превасходно банке и осигуравајуће куће, почели да се повлаче из штампаних медија задржавајући се само у електронским – казује Станковић за наш лист, па наставља:
– Новинарски посао није лак, незахвално је њиме се бавити. Мислим да писани локални медији немају никакву перспективу, што је трагедија, те да ће потпуно поклекнути за коју годину. Не због економске ситуације, која је наравно катастрофална, већ због интернета и друштвених мрежа које су омогућиле да се испуни сан сваког просечног Србина да може да прича шта хоће и колико хоће. Па
да и неко ко није прочитао ни две књиге у животу има мишљење о свему и свачему. А све то као не плати ништа, при чему заборавља да приступ интернету плаћа 2.000 динара месечно. Скоро сам написао да за те паре десет пута могу да оду у биоскоп, с тим што никоме неће пасти на памет да макар једном оде у биоскоп. И људи код нас, ваљда зато што живимо од данас до сутра већ пуне две и по деценије не инвестирају у себе ни на културном, информативном, било каквом
другом плану.
Мада од оснивања ради тржишно, и Тони се бави питањем субвенцијама за медије из локалних буџета.
– Свих ових година на тржишту ту сам филозофију и подржавао док, ево, нисам постао свестан да мора постојати нека врста субвенционисања, које је потребно да новине постоје. Проблем је што је немогуће измерити шта треба субвенционисати, пошто се тада неминовно меша политика, па субвенције добијају они који не треба да их добију. Потребно је неговати слободну и критичку мисао, а код нас субвенције добијају апологете оних који су у том моменту на власти. Нема демократије без слободних медија. Некакав фонд, какве на Западу крупни бизнисмени оснивају, треба и овде да подржава слободне медије. Занимљив је, на пример, предлог потекао од Удружења новинара Србије да би два одсто из локалног буџета требало да се одваја за медије. А о томе постоје две школе мишљења: кад грађани чују да нам се новине финансирају кажу да смо се продали, па човек који има морала то доживи као увреду. С друге стране, ова средства у свим градовима се расподељују по политичкој линији, по ономе ко лепше и упорније служи владајућој партији. Управо тако и у Ужицу изгледа: неке локалне телевизије за ову годину добијају готово два милиона, а „Ужичка недеља” је на зачељу листе са око 300.000 динара, чак је и приватни словеначки радио (на фреквенцији бившег Радија 31) испред нас. А од тога за ових пет месеци није нам ни динар уплаћен. Тако је сада са овом влашћу, али тако је било и кад је овде владао ДС који је сад у опозицији. И то јасно говори колико све те партије воле истинито писање – напомиње Станковић.
Посебно је, додаје, забринут што ситуација у којој живимо доводи до тога да грађани уопште не схватају да су им медији потребни.
– Младе људе апсолутно не занима новинарство, већина не зна ни шта је то. Задовољни су што на „Фејсбуку” могу да коментаришу неке бесмислице. Нудили смо младима да пишу и сарађују, али оне ретке заинтересоване занимају култура, мода, евентуално спорт. Кажу да би
ишли на концерт и писали о томе, и тако. А ми смо, смањујући трошкове, те области практично избацили, задржали се на ономе од животне важности. Сматрам да се најзначајније ствари могу прочитати у писаним медијима, јер су електронски постали потпуно површни и баве се тривијалним стварима. Људи који раде у писаним медијима старе, а с њима и њихова читалачка публика. Младих ту врло мало има, јер је за писање потребно велико знање, упорност. Кад седнеш пред компјутер да куцаш нема импровизације, јер новине нису радио где можеш да
пустиш музику или да сваких пет минута говориш какво је време напољу – истиче Тони Станковић, сумирајући да је професионализам у медијима дошао до дна: што због економске ситуације „јер само мазохисти могу да се баве новинарством”, што због дугогодишње доминације политике у свим сферама живота која је учинила да је много лагодније негде бити пи-ар него новинар.
Коментари (4)
Остави коментар29.05.
2014.
Zamena teza
Gospodin Popović je delimično u pravu, i to u smislu da lokalni mediji (naročito u Užicu) nisu u stanju da pruže sadržaje profesionalnog kvaliteta. Bio bi fenomen da to mogu, pošto se u užičkim medijima ne primaju plate već godinama. Kakav profesionalizam se može očekivati? I autor teksta B. Pejović to dobro zna, ali ne želi da ukaže na suštinu problema.
Одговори19.05.
2014.
Misljenje i odgovor
Misljenje "Uzicke nedelje" na moj komentar i moj odgovor na to misljenje:
ОдговориDejane,
nije ovo nikakva TVRDNJA, kako kažete, nego moje privatno mišljenje. Osim toga, u tekstu piše, ko hoće da pročita, to je samo jedan od razloga nezainteresovanosti za lokalne medije. O raznim razlozima možemo do sutra raspravljati...
Iskreno sam začuđen terminom koji koristite - davaoci medijskih usluga... Nisam ja nikakav davalac medijskih usluga... Da sam šuster, mogao bih biti davalac usluga, ali kao novinar, ja sam čovek koji iznosi svoje mišljenje o društvu u kome živi.
S poštovanjem,
Toni Stanković
***
Postopani gospodine Stankovicu,
Vase misljenje (ili tvrdnja, moj izraz) izneto je u trecem pasusu "Politikinog" teksta.
Tacno je da Vi niste "davalac medijske usluge", vec "izdavac medija" u skladu sa clanom 32. Nacrta zakona o javnom informisanju i medijima koji poslat na mišljenje resornim ministarstvima (2013-11-04).
Medjutim, prema Nacrtu zakona o elektronskim medijima koji je preko Vladine kancelarije za evropske integracije poslat na analizu u Evropsku komisiju u Brisel (2014-03-14), "izdavac medija" nije "izdavac elektronskog medija" (radio programa ili televizijskog programa), vec je izdavac medija isto sto i "pružalac medijske usluge" (fizičko ili pravno lice koje ima uređivačku odgovornost za izbor audio-vizuelnog sadržaja audio-vizuelne medijske usluge, odnosno audio sadržaja medijske usluge radija i koje određuje način organizacije sadržaja - clan 4. tacka 6). Posto pravopisni recnik (http://www.srpskijezik.com/) ne sadrzi rec "pružalac", upotrebljavam slicnu rec "davalac".
Do sad smo, po vazecem Zakonu o javnom informisanju i Zakonu o radiodifuziji imali osnivace javnih glasila i radiodifuzne organizacije (emitere), a u buduce, prema novim mediskim zakonima, bice izdavaci medija i pruzaoci medijskih usluga. Posto i RTS i RTV smatraju da nisu nikakvi pruzaoci (davaoci) javnih medijskih usluga, nazvani su (ustanove) javnih medijskih servisa. Ostavljam Vam da razresite dilemu: da li je servis isto sto i usluga ili sluzba? A nadleznim organima i organizacijama da upodobe nazive medijskih aktera.
Iskreno,
Dejan Popovic
Beograd, 19. maj 2014.
19.05.
2014.
TOTALNO ISTREBLJENJE
Lokalni pisani mediji su na izdisaju,beogradski će se međusobno poubijati.Znaći,konačno,ostajemo bez štanpanih medija-na opšte zadovoljstvo nekih domaćih i stranih moćnika.
Одговори19.05.
2014.
Kvalitet medijskih sadrzaja
Nije tacna tvrdnja: "Lokalni pisani mediji su na izdisaju, i to, pored ostalog, zbog interneta i društvenih mreža koji su omogućili da i neko ko ni dve knjige nije pročitao ima mišljenje o svemu i svačemu", kao sto kaže vlasnik „Užičke nedelje” Toni Stankovic. Tacno je da vecina davalaca medijskih usluga kako na lokalnom tako i na regionalnom i nacionalnom nivou nije u stanju da na slobodnom, otvorenom i konkurentnom medijskom trzistu obezbedi i pruzi putem stampanih ili elektronskih sredstava medijske sadrzaje profesionalnog kvaliteta.
Одговори