Вести
22. 05. 2014.
Новинари се нису одбранили од цензуре
"Практично сам избачен из Вечерњих новости. Директору и главном уреднику (Ратку) Дмитровићу се очигледно није допало што сам у Утиску недеље изјавио да ћу упркос свему остати у Новостима и борити се против мрака и цензуре коју он и његови истомишљеници спроводе. Зато ме је пребацио у дневни лист Спорт, који је већ два пута због његове нерентабилности хтео да угаси."
- Колико знам, од те намере, као и оне да га прода трећим лицима, није одустао. Тамо се, иначе, људи шаљу само по казни. На овај начин је показао свим мојим колегама шта их чека ако буду мислили својом главом и радили по својој савести. Завршиће у Спорту - овако у разговору за Данас Право бивши шеф деска Новости Срђан Шкоро одговара на питање какав је сада његов професионални статус у редакцији.
Шкорина позиција у редакцији Вечерњих новости заинтересовала је јавност зато што је уследила након што је он на дан формирања Владе Србије на РТС критиковао избор појединих министара. Уследило је оштро саопштење Српске напредне странке, а Шкоро је први уредник који је објавио да је смењен због својих политичких ставова откако је ова странка дошла на власт пре две године.
Да ли јавност брзо „заборави“ новинара након његових критичких иступа, а последице остају?
- У мом случају, да зло буде веће, казна се спроводи у условима трагичних поплава које су задесиле Србију, кад је јавност заокупљена другим и много важнијим бригама, а пре свега како спасити животе и имовину људи. Немојмо никад заборавити да је Славко Ћурувија убијен управо за време ванредног стања, док су сви гледали како да преживе НАТО бомбе. Што се тиче заборава, људи од којих често највише с правом очекујете у оваквим ситуацијама готово по правилу разочарају.
С друге стране, особе од којих то најмање очекујете вас једноставно одушеве својом подршком. Ова наметнута ситуација је и велико преиспитивање, али и прочишћење, бар за мене. Иако сваки заборав уме да заболи, у мом случају није много битно да ли ће ме људи упамтити, већ да ли ће знати и умети да препознају за шта сам се борио. Судећи по позитивним реакцијама десетине хиљада људи, они то јако добро разумеју.
Да ли се бојите отказа? Очекујете ли да ћете морати да мењате посао?
- Отказа се уопште не бојим. Уколико не успемо да се изборимо за то мало парче слободе мисли и изражавања, ускоро ћемо сви добити отказ, али из професије. Једноставно, не можемо се више звати новинарима уколико затварамо очи над очигледном цензуром, чињеницом да нам професију деградирају незналице и полуписмени, или дозволимо да оне колеге које смогну снаге и храбрости да проговоре удаве у тишини... Посао и занимање због Дмитровића и њему сличних не пада ми на памет да мењам.
Имате ли неку правну помоћ? У Удружењу новинара Србије, рецимо?
- Имам и морам да истакнем да се УНС, Удружење чији сам члан, држало изузетно часно, бранећи пре свега професију и стандарде које она мора да испуњава. Проблем је што ставови и саопштења која упућују јавности, нажалост, нису обавезујућа за медије, па се ретко чују на начин на који би требало.
Тврди се да данас новинари нису спремни као у време Милошевићеве цензуре да се боре за своје право да буду критични. Како то осећате на сопственој кожи?
- Разлика је драстична. Тада је било какве-такве алтернативе и спремности да неко ако треба и финансијски подржи другачије идеје, начин размишљања и ставове.
Захваљујући томе, погрешно смо помислили да смо се заувек одбранили од цензуре и партијског једноумља. Доведени смо у ситуацију да тренутно не постоји никаква могућност да било где објавите било шта што доводи у сумњу прокламовану и како се стално истиче, већински изабрану званичну религију.
Створен је готово робовласнички однос у сваком сегменту друштва. Сви гледају своја посла у некаквом страху да их може свашта задесити. Та правна и свака друга несигурност се најбоље очитава у медијима, који готово сви личе једни на друге, са мало већом или мањом дозом примитивизма и незнања које преовладава.
Пред нашим очима се одвија нешто што сви јасно видимо у ком правцу иде, али једноставно не желимо о томе да говоримо, пишемо, читамо... Наравно да ме то безразложно подаништво вређа као и сваког васпитаног и образованог човека. Да се питам сваког дана како је могуће да смо толико залутали и заћутали. И шта после тога имамо права да очекујемо за себе и своје најближе. Више понижења?
Правих колега је, нажалост, све мање. Очигледно смо као народ предуго седели у погрешном возу, за који нисмо имали карту, стално се свађајући са путницима и кондуктером.
Цензура није усамљена појава
Верујете ли да ћете успети да се изборите за своје право да радите свој посао како мислите да треба?
- Да не верујем никада се овим послом не бих бавио. Као што су сви грађани Србије тренутно суочени са стравичном катастрофом која пред нашим очима односи људе и њихову имовину стицану годинама, о последицама, али и о узроцима свега што се догодило мораће да се проговори кад све прође.
На начин како то заслужује сам догађај како би се следећи пут избегле жртве и непотребна страдања. Тако је и са медијима. Новинари ће морати да се коначно изјасне где, како и под којим условима желе да раде. Да јасно кажу да је аутоцензура последица деценијске цензуре, а не нека усамљена појава својствена само српским новинарима.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.