Вести
31. 05. 2014.
Удружени у добродушју
О новинару Момчилу Срећковићу који није дао да га спасу, о Удружењу новинара Србије и твитер групи Кабинет, као и о томе како је агрегат браће Станојевић (од којих је један новинар), купљен за време бомбардовања, доспео на Забрежје – новинару. Забрежје је уз Саву, али га је потопила Колубара. Није цело водоплавно. Највиши део као острво је и јуче изгледао, иако се вода повлачи. Почела је и струја да долази.
На том рецимо острву минуле дане и ноћи пробдео је и уредник јединих сеоских новина у Србији, при томе и бесплатних, Момчило Срећковић звани Моци. Његова кућа је у Улици Зорана Белића 7, уз сам пут, потом се, у правцу Саве, нижу: редакција, штала, шупе, стогови сена и – свињци. Јер Моци је познати узгајивач мангулица које су ових дана умногоме пострадале.
Вода му је допрла до штале са две краве, али није ушла. Моцијева снаха са кћеркицом на време је збринута, а он је са женом Љубицом и сином остао на попришту. Познајем га већ неколико година и сећам се да је често
говорио:
– Најлепше небо је изнад мог дворишта! Момчило Срећковић постао је стабло дубоко укорењено у забрешку земљу. Нису га могли ишчупати ни чамци, ни трактори, ни амфибије, ни жандармерија. Када су се појавили потоњи – спроводећи наређење о обавезном исељењу свих Обреновчана, он се сакрио у поплављен свињац. Због тога га баш нисам могао похвалити.
– Морао си их послушати...
– Нисам – оштро се успротивио. – Како да оставим стоку?
Овај новинар (један од првих водитеља на радију Студио Б) има душу српског сељака у најбољем смислу те речи. А тај сељак своју стоку је називао данас заборављеном речју – благо. Његове животиње су део његове породице, оне су његови пријатељи. Он их воли, разговара са њима, тепа им, каткад се љути и псује их као најрођеније. Имају разна имена и једно презиме: Срећковић. Нису сви такви. Јер немају сви душу исконских сељака. Па су избегли, а краве су лутале по води у муљу тражећи сувину. Тридесетак Забрежана који су остали на „острву” скупљали су их. Покушавали су да их музу, ручно, јер није било струје да би се укључиле музилице. Но, госпође краве су се одвикле људске руке и тешко пуштају млеко. А ако се крава не измузе ујутро и увече, виме запече и готово је са млеком.
Док су се речени Забрежани довијали у свом јаду, у Удружењу новинара Србије је врвело од добровољаца, од људи који су улазили и излазили доносећи и односећи на добијене адресе флаширану воду, сапуне, пасте за зубе, детерџенте, конзерве, пелене, мајице, веш, кошуље, хаљине и ко зна шта све још. За последњих десет дана око 400 људи којима је била потребна помоћ лично је дошло у УНС у Ресавској да узме оно што им треба.
На челу „штаба” УНС-а је Нино Брајoвић, генерални секретар. У сарадњи са твитер групом „Кабинет” муњевито су летеле информације у свим правцима. Пострадали су јављали шта им треба, оглашавали су се они који су били вољни да то поклоне, одношено је онима којима је намењено, примопредаја је фотографисана и дародавцу слана. Разне фирме поклониле су робу у вредности од око четири милиона динара.
Помагано је свима који су помоћ тражили. УНС је први послао помоћ у Крупањ, у смедеревски хотел, где су смештене бебе, послато је двадесет дечјих колица. Набављене су (позајмљене) три цистерне с водом за Смедеревску Паланку... Не може се све набројати, али ово мора: једна Слађана у војвођанском Дачу за рођендан добила је бицикл, торту и играчке. Али та Слађана није нека обична Слађана.
Слађанина мајка, Зорица, одрасла је у сиротишту. Изродила је троје деце, доспела у „сигурну кућу”, потом се настанила и запослила баш у Обреновцу. Уточиште је сада, са све децом, нашла у Дачу код пријатељице из сиротишта. Ту су стигли поклони.
У свој овој гужви, Брајoвић је упорно покушавао да ступи у везу са Момчилом Срећковићем. Телефонске везе биле су прекинуте. Пре неколико дана, са потрепштинама за хигијену, водом, хлебом и бутан-боцом, Драгана Бјелица и Нино Брајoвић из УНС-а упутили су се у Забрежје. Од Штаба за ванредне ситуације Београда, смештеног у обреновачком хотелу на улазу у град, добили су возача- водича и џип који је могао да броди дубоком водом. Досезала је, каже Брајoвић, до средине врата. Са њима је пошао и Драгослав Мршевић, заменик председника Градске општине Обреновац.
Момчило Срећковић Моци није могао да верује очима. Отворио је уста и још их, чини се, није затворио. Помоћ је стигла не само за њега, већ и за још тридесет мештана.
– Не могу речима да ти објасним колико је та помоћ нама значила! Посебно мени који сам се осећао поносним – срце је хтело да ми искочи! А нисам тражио ништа. Било би ме срамота да тражим, у оволикој несрећи. Том приликом Брајoвић је сазнао да Моцију и његовим комшијама треба агрегат.
Између осталог и за мужу крава. Одвезао му је и агрегат. Поклонили су га браћа Станојевић. Владан је инжењер, запослен у „Информатици”, а Зоран, наш колега са РТС-а. Купили су га, каже ми Владан, 1999, у време бомбардовања, злу не требало. Није коришћен. Агрегат је кренуо по селу, од куће до куће, боље рећи – од штале до штале. Суђено му да забрунда у некој несрећи.
– Најгоре је прошло, каже Моци. – Сад нам предстоји да се сачувамо од комараца, смрада и болештина. Па да кренемо у обнову. Јуче је из УНС-а у акцији Хуманост на делу помоћ однесена у Шимановце, Чачак, Свилајнац, Крупањ, Добој као и у београдске прихватне центре.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.