Вести
31. 05. 2014.
Велико медијско спајање
Док не створи јасно, практично, применљиво законодавство које се поштује, медијско, пореско и власничко, држава не треба ни да размишља о „повлачењу из медија и телекомуникација”. Поготово не из оних, најважнијих, као што су Телеком, Танјуг, јавни РТВ сервиси, републички и локални. Ако се држава повуче а избегне да ту област јасно регулише, одмах после дигитализације на коју се обавезала, поплава комерцијалних канала, домаћих и страних, угушиће или далеко надјачати непристрастан глас јавности.
Ових дана чувени амерички телекомуникациони гигант АТ&Т договорио је куповину великог сателитског дистрибутера ТВ програма „DirecTV" по цени од 48,5 милијарди долара. Циљ је да се, заједно, супротставе све јачим предузећима за кабловску ТВ дистрибуцију као и онлајн провајдерима видео-услуга. Међу којима је најјаче мегапредузеће „Comcast-Time Warner Cable” настало, такође, спајањем изведеним, раније ове године, по цени од 45 милијарди долара. Ове велике пословне трансакције у свету медија означавају одлучујуће маневрисање које ће, чини се, уобличити физиономију телекомуникација и аудио-визуелних медија у 21. веку.
Кључни појам, у свим тим скупоценим комбинацијама, јесте – конвергенција. Медији теже да се стопе у јединствене пружаоце услуга који ће бити у стању да понуде програмски садржај на више различитих екрана, и то на: телевизорима, персоналним рачунарима, таблетима и мобилним телефонима.
Очигледно је да су ствари веома важне када се у две куповине потроши 100 милијарди долара. Али, у развијеном свету, пре него што се нешто тако деси, пита се држава. Знајући да је држава строга и да начелно штити првенствено јавни интерес, односно интерес корисника, ова велика предузећа унапред обећавају низ мера које ће, по њиховом мишљењу, да одобровоље државу а самим тим и многобројне кориснике. Па су тако обећали да неће, бар три прве године, да обавезују кориснике на куповину целог пакета. Да ће корисници моћи да одаберу само бродбенд услугу, и то јачине шест мегабита у секунди. Да ће моћи да одаберу само ТВ или само мобилну телефонију итд., итд. „Ово ће да буде трансакција у корист конкуренције и на добробит корисника”, тврди један од директора.
Дакле, корисницима се обећавају економичнији пакети који ће, кроз један рачун, увезати мобилну телефонију, телевизијске програме и интернет. Међутим, и држава најављује да ће веома строго и детаљно да проучи све могуће последице овако великих медијских спајања. Јер само једно, горе поменуто мегаспајање, довело би до тога да број „видео-провајдера”, на 25 посто америчког тржишта, падне са четири на три. Понуда би се смањила. А добро се зна шта каже закон о понуди и потражњи. И како се он одражава на цену. И како би то могло да утиче на јавни интерес.
Код нас, у Србији, овакви телекомуникациони и медијски пакети постоје већ извесно време. С тим што је у понуди, понегде, и фиксна телефонија. То, све, у вези са медијима и телекомуникацијама и код нас јесте велика тема. И у игри су, за наше услове, велики бројеви. У јавности се појавио податак да је купопродаја нашег највећег кабловског оператера, СББ, обављена по цени од милијарду долара. Али та велика тема одвија се нејасно, а, за јавност, често иза
затворених врата.
Поставља се питање где је ту држава као представник и заштитник јавног интереса. Већ дуже време у медијским питањима и у питањима телекомуникација наша држава је у озбиљној дефанзиви. Фамозни медијски закони никако да се донесу. Читави сектори су потпуно нерегулисани. Интернет практично и не постоји у нашем законодавству. Кабловска дистрибуција је ван контроле. А време никако није за дефанзиву државе. Већ управо супротно. Држава баш сада, у ери драматичних медијских промена, мора да осигура јавни интерес и да чврсто регулише медијска „правила игре”.
Наша држава је у дефанзиви јер се, из не сасвим јасних разлога, установила општа мантра како „држава треба да се повуче из медија”. Што је, само на први поглед, сасвим логична мантра. Међутим, како то обично бива у земљама транзиције, а поготово на брдовитом Балкану, ту се, као по аутоматизму, провукла и претпоставка да држава треба да се повуче и из квалитетне регулације медија па чак и из регулације телекомуникација. Што управо у транзиционим друштвима, као што је наше, има погубне последице. И то управо у односу на оно што држава треба да штити и да представља. А то је јавни интерес.
Јасно је да је дуготрајна дефанзивна позиција државе довела до тешког стања које ми, данас, имамо у свим нашим медијима. И класичним и новим. Опет, из не сасвим јасних разлога, представници тзв. међународне (европске) заједнице, код нас, подржавају и подгревају мантру о изласку државе из медија, па и из телекомуникација. Иако веома добро знају да ни Европи, као целини, а ни свим њеним појединачним државама чланицама не пада на памет да се повуку из медија.
Европа је, на том плану, одавно заузела позиције. А оне, са аспекта држава, нису нимало дефанзивне. Такав став странаца код наших државних службеника изазива недоумице и замагљује суштину процеса који држава мора да контролише у име јавног интереса. А то је процес епохалне промене у области медија, масовних комуникација, јавног информисања и телекомуникација. Мало појашњење наше, домаће, конфузије могло би да иде следећим током.
Прво, док не створи јасно, практично, применљиво законодавство које се поштује, и то не само медијско већ и пореско и власничко, држава не треба ни да размишља о „повлачењу из медија и телекомуникација”. Поготово не из оних, за државне и јавне интересе најважнијих, као што су Телеком, Танјуг, јавни РТВ сервиси, како републички тако и локални. Ево једног разлога. Ако се држава повуче а, истовремено, избегне да ту област јасно регулише, одмах после дигитализације на коју се обавезала, поплава комерцијалних канала, домаћих и страних, угушиће или далеко надјачати непристрастан глас јавности, али и глас оних платформи преко којих држава може непосредно да артикулише и дефинише своју политику и деловање.
Дакле држава, из више разлога, те медије и телекомуникационе системе треба да ојача и унапреди. И то, првенствено, кроз бољу организацију система, и кроз бољи менаџмент квалитета и садржаја, а не кроз додатно упумпавање буџетских средстава. Друго, ако држава одлучи да „у једном цугу” распрода свој удео у медијима и телекомуникацијама, као што је град Београд одлучио да једнократно распрода огроман део градских некретнина, онда ће доћи у ситуацију у којој нема директан утицај на тржишна кретања, а ни директан и опипљив приход од удела који више нема.
Ту ће се створити ситуација у којој се, по ко зна који пут, мукотрпно стечено јавно добро, приватизује зарад задовољавања краткорочних често „пиротехничких” или „ватрогасних” политичких интереса. А јавни утицај и интерес ће се свести на козметичке игроказе који величају „сјајно лице” тржишне утакмице.
Када се то деси у области масовних медија и телекомуникација штете могу бити трајне и несагледиве. Првенствено за све оне деликатне области које једном народу дају осећај слободе, идентитета, припадности, заједништва и трајања. А то су слобода избора и изражавања, језик, образовање, наука, култура.
Повлачење државе из медија, а да се није регулисао однос медија према овим важним аспектима стварности, значи аутоукидање, у великој мери, не само суверенитета државе већ и темељних слобода на које становништво има право самим тим што живи у демократском друштвеном уређењу.
Коментари (1)
Остави коментар01.06.
2014.
Prirodno spajanje informacija i komunikacija
Prof. Stanko Crnobrnja u tekstu "Veliko medijsko spajanje" potvrdjuje poznatu cinjenicu da u 21. veku "Sektor J - Informisanje i komunikacije" predstavlja jedinstvenu i prirodnu celinu (klasifikacionu delatnost).
ОдговориJasni, prakticni i primenjivi zakoni iz sektora J - informisanja i komunikacija, ne mogu se pripremiti u Ministarstvu kulture i informisanja, ukljucujuci RRA, s jedne strane, i u Ministarstvu trgovine, turizma i telelekomunikacija, ukljucujuci RATEL, s druge. Neophodno je obrazovati jedno ministarstvo nadlezno za poslove informisanja i (tele)komunikacija, ukljucijuci jednog, odgovarajuceg imaoca javnih ovlascenja.
U 21. veku neophodno je definisti da li je "Internet" informaciona, komunikaciona ili informaciono-komunikaciona mreza, kao i potpuno i tacno (re)definisati znacenje pojma "opsti interes" ili "javni interes".