Вести
02. 06. 2014.
Добра, стара телевизија
Почело је да изгледа, бар у домену обавештавања, да модерни медији (интернет и на њему формиране друштвене мреже) претичу класичне (радио и телевизију) – још ако не по ширини домета, а оно по брзини.
Сматрало се да интернет има јачи демократски потенцијал и већу слободу у мобилисању јавности у односу на телевизије које су подложније контролисању, условљавањима, притисцима.
Увек је и било лакше доказати директне упливе политичких интереса у обликовање телевизијских вести него постојеће скривене политичке покретаче у мотивисању јавности информацијама пласираним кроз друштвене мреже и остале механизме интернета.
О пропагандним злоупотребама телевизије говори се најчешће поводом ефеката на глобалном и националном плану – о злоупотребама интернета досад се причало највише поводом кршења људских права и сајбер насиља усмереног на појединца или групу.
Недавни трагични догађаји у поплављеној Србији показали су и предности и мане оба вида јавног комуницирања. За све је, парадоксално, ванредно стање било добра прилика, време у којем се јасно показује и шта се може и шта се хоће. И уместо да Фејсбук, Твитер и остали из врсте без задршке потврде своју улогу брзог, непосредног, савесног комуникатора, на њих је пала мрља због неодговорног и опасног ширења лажних вести о броју страдалих. Тиме је померна пажња са значаја њихових волонтерских иницијатива и осталих масовних активности у дане потопа, рођена је сумња у веродостојност навода и пољуљано поверење у њихову критичност према потезима локалних и републичких власти, стручних служби и државних институција.
Телевизија је међутим, као медиј у целини, промптно одговорила на очекивања. На страну сад конкурентска одмеравања ко је први почео са специјалним емисијама, ко је имао више извештача на терену, ко је прикупио већу хуманитарну помоћ. Створила је утисак да ништа не прећуткује и да никог не прикрива. Држала се умногоме званичних извора, али је настојала да до информација дође и од непосредних сведока збивања. Била је обазрива, клонила се сензационализма иако је понекој ТВ кући то потка редовног програма. Рано је укључила и истраживачки принцип у утврђивању одговорности за насталу штету и обавеза у планирању обнове.
Пријатно изненађење у том концепту је одличан учинак Телевизије Пинк, могу собом бити задовољни на Првој, РТС као Јавни сервис једноставно не би ни смео да иде испод овог што је остварио. На висини задатка био је Студио Б као телевизија Београда чија је једна општина била драстично погођена и у чији су се центар слиле хиљаде евакуисаних.
Отуда чуди што је управо сада смењен директор и главни уредник ове медијске установе. Ништа није такво да не може бити боље, па ни рад једне РТВ станице. Али одсуство сваког образложења, изостанак јасних примедби на програм и пословање из анализе рада (која ваљда постоји) ствара осећај нелагоде. Опет се незграпно„офирала” политика власти према медијима. На брзоплетом потезу „ревносних” из СНС-а који су недавно свог председника и премијера „бранили” од РТС-а, тамо се, изгледа, ништа није научило.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.