Вести

23. 06. 2014.

Аутор: Раде Радовановић Извор: Данас

Садашњост враћа сећање у прошлост

Сад кад ме неко пита о мојим сећањима и повратку у прошлост, са запрепашћењем откривам да се уопште “тамо” не враћам, бар не често, оживљавајући разне догађаје и људе. У такво стање ме обично враћа само нешто што ме на то подсећа у садашњости, нека личност, нека тема која је на изврстан начин и данас актуелна или је неминовна асоцијација на нешто што је било. Можда је то отпор сазнању да је нешто прошло, а мени изгледа да није, не знам.

Овог пута ме је на прошлост вратила ова занимљива рубрика Радета Радовановића и један, рекла бих, духовит и нежан мејл из мог Новог Сада. Другарица из гимназије ми је написала: "Читам Данас и закључујем да ти некад као једна фина и послушна ћерка из угледне реакционарне породице (многи ће знати из ранијих генерација шта то значи) највише критикујеш приватизације - као да си на бранику социјализам”. Свидело ми се то поготово што сам мужу своје ћерке који је Американац недавно имала проблема да објасним како је Ана завршила факултет – бесплатно! Па још више додала на збуњеност “изјавом”– да сам заиста задовољна што сам живела у време кад нико није могао да ме отпусти из хира, што сам имала здравствено за шта се, ето, Обама узалудно труди.

Ипак, све ме је то подстакло да схватим и сада и напишем  колико је  моја породица била реакционарна. Да мене подигне у духу апсолутне толеранције, подржавајући ме у свему, мада не делећи и моје мишљење о једном њима новом свету. А била сам и непослушна у битним одлукама. Уместо неке природне науке уписала сам југословенску и светску књижевност. Мама која је волела руске класике, али и мени досадног Балзака, имала је обичај да каже како је то најбољи начин да се заврши у беди и сиромаштву. Мада су на тај мој избор утицали и предивни професори из новосадске гимназије, пре свих професорка Будимка Шомло, која ме је стално учила да пишем реченице како их говорим, а не неке китњасте. ”Крив” је био и мој отац, који ми је, иако још нисам ишла у школу, за време окупације (четири године смо провели у избеглиштву, у Београду), долазећи с посла уместо хране што није могла да се купи доносио сваког дана по књигу. Једна је била, сећам се,  “Данске приче”, коју и сад имам. Тако је ваљда касније и отпочео мој пут у новинарство!

Одсуство искључивости, толеранција и поштовање мог, другачијег “погледа на свет”, који су, мада без ентузијазма, прихватали моји родитељи сматрам највећим животним благом. Данас сам због тога уверена да сам имала и у време невоља и кризе неопходан степен самопоуздања. Као својеврсни докуменат тога остао је у првом споменару (и то знају старије генерације шта је) диван текст који ми је отац написао поводом 20. октобра, дана ослобођења Београда. Текст који и сада повремено читам, помало изненађена – јер мој отац никад није идеолошки и званично припадао ниједној страни - како свесрдно одаје признање и Црвеној армији и партизанима због слома фашизма и националсоцијализма. Поготово што смо били сведоци како су Немци преко пута наше куће на Дорћолу изводили из једне зграде Јевреје и трпали их у марице. Онако мала једном сам, затекавши се на улици, питала једног Немца куда их воде! И увек се тога сетим кад последњих 20-ак година чујем да “Јевреји нису страдали у Србији”!

И још један значајан догађај у виду подршке од мојих “реакционарних “ родитеља (касније и ћерке Ане ) био ми је нарочито важан 1990. године. Тада сам дала отказ у Вечерњим новостима на чијим страницама је био ватромет од националистичког или националсоцијалистичког “догађања народа” . Прешла сам у Борбу. Тада су Новости и Борба биле једна “компанија”, али ни налик једна на другу. За разлику од некадашњих односа, од, на пример, 80-их кад сам пет година била дописник (у то време одавде прво женско на том послу) оба листа из САД и Уједињених нација са седиштем у Њујорку.

Уствари, 90-их дешава се мој повратак у “Борбу”, одакле сам почела и то (ко не верује нека пита, има сведока!) после јавног конкурса и ужасно дугачких пријемних тестова. Почели смо у амфитеатру “петици” на ПМФ, где нас је било 250, а примљено је на крају само нас петнаесторо. Тада сам у “Борби” затекла велика имена страних дописника који су заиста били не само добри професионалци већ истинске ерудите. Од Слободана Глумца, Браце Лазића, Драгољуба Гуце Траиловића, Лазе Мартиновића… који ће први у Југославији 80-их јавити из Пољске о настанку и побуни “Солидарности”, а ми једини то и објавити! У тим првим данима у Борби, у градској рубрици, затекла сам Гордана Михића, Љубишу Козомару, у спортској Сташу Маринковића. Било је лепо поготово што су уредници много радили на “занатском”усавршавању почетника, а добили смо и скраћено издање Правописа српско-хрватског језика… Па ко сада у то верује!

Било је наравно и лоших времена, кулминирала су 90-их и у Данасу и у Борби (док је под именом “Наша Борба" није затворио већински власник), па ми је све што ми се раније дешавало у социјализму изгледало безазленије. Била сам, на пример, 70-их виђена за “информативни разговор“, јер сам у извештају написала колико има или нема девизних резерви у држави (спасао ме гл. уредник Никола Бурзан). Затим за време “пада српских либерала” било ми је и забрањено (по налогу извесног друга Тода Куртовића) да пишем коментаре, само “нешто са неког догађаја”. И још: требало је да будем повучена у року од 24 сата са места дописника из САД, јер сам послала текст, а Борба објавила на првој страни - да ће Америка дати неповратних милион долара СФРЈ да ублажи тадашњу привредну кризу. Ако се добро сећам, било је то пошто је премијерка СФРЈ Милка Планинц на једном спектакуларном скупу, где су се о ручку у легендарној Валдорф Асторији окупили најбогатији Американци и банкари на челу са Џ. Рокфелером, изјавила, уз велики аплауз: "Знате колика је криза кад је први пут за председника владе избрана жена". Али мени то није помогло, јер је Министарство спољних послова у Београду, на хитној конференцији за штампу, вест назвало чистом измишљотином.

Имали су ваљда своје разлоге, али пошто су и знали да је вест тачна ипак су повукли - “моментално повлачење”. Амбасадор у САД Будимир Лончар ми се због тог демантија после неколико недеља извинио.

Један од најоштријих напада дошао је изненада са самог федералног врха од Нијаза Диздаревића, председника Савета за међународну политику, тада човека велике моћи. Био је истински разљућен и на састанку Савета јавно ме питао ко и за чији рачун ме послао у Израел да оданде пишем. Одговорила сам пред свима:

"Колегијум Борбе и Новости", што је Диздаревић прихватио као лаж и доливање уља на ватру! Одбранио ме је Миливоје Миле Максић, некадашњи саветник за спољну политику председника Тита, не слажући се с прилазом Диздаревића.

Било је још којечега, али све то је ништа у односу на догађаје с краја децембра 1994. Тад су ми као главном уреднику, упадајући изненада једне вечери у редакцију, министар за информације и један челник ЈУЛА, саопштили да држава преузима Борбу. Исте ноћи покренули смо Нашу Борбу, која је била забрањена, па су је, осим нас самих, на улицама продавали студенти, професори Универзитета и многи из антиратног покрета Србије, или, како је то страна штампа забележила - “истинска интелектуална Србија”. Посебно импресивна, упркос неким мачо-људима који су се пробијали кроз гужву на другом спрату Борбе где се скупио “цео Београд” - била је одлука да од нас 110 запослених - стотина стане уз Нашу Борбу, без плата и са претњама. Уз нас су били и многи други појединци и новинари, синдикат Независност, затим НУНС (Независно удружење мало пре тога основано), Независни новинари Војводине, Београдски круг, листови из Црне Горе, недељници Република, Време… Сада овако поређани произилази да смо још сви заједно на “истом задатку”?

Јесмо ли или нисмо, свеједно је, али је стварно тачно да садашњост враћа у сећање и прошлост . Кадгод видим на екрану садашњег председника Мађарске Виктора Орбана, вођу партије Фидес, сећам се како је док сам пратила у Будимпешти два месеца пад социјализма, био леп, млад, ентузијаста, грлат… Многе стране колеге су ме питале да ли Орбан може да добије прве изборе. Сећам се да сам говорила (и писала) да је сувише радикалан и да ће тешко људи изабрати “сличног” само сада са другог идеолошког краја. После ми је за то “одао признање “ у интервјуу први шеф дипломатије “нове Мађарске“ универзитетски професор Јесенски.

Слична сећања имам и кад се појави данашњи, промењени председник Зимбабвеа Мугабе, са чијим сам герилцима у шумама тадашње Родезије провела две недеље.

Видела победу и пораз белаца и црног супарника Нкома, оданог Совјетима и Источним Немцима. Слушала сам Мугабеа како је сваке вечери говорио на ТВ - “Немојте бити расисти, ђаво је ђаво, био црн или бео”. Лорда Карингтона, посредника који је створио мир у Родезији и независни Зимбабве, питала сам у Лондону 1992, после дате оставке, како је успео у Африци да успостави мир а наше лидере није могао да помири. Одговорио је да после тешких преговарања, племенске вође кад обећају нешто, то и ураде, а ”ваши се одмах сложе и чим отпутујем они раде по старом”. Било је лепо, узбудљиво и опасно по тим родезијским шумама пуним герилаца спремним да увек запевају о слободи. А било је и пуцања, и бомби, и змија, и свега и свачега. Кад сам се враћала, у авиону сам размишљала како је леп овај наш новинарски посао, да га стварно волим, а могла сам тамо непланирано и да – нестанем.

На то сам заборавила касније међу Палестинцима када сам у Израелу “покривала”

прву интифаду (устанак), а они ме прво каменовали “као Американку”, а после давали у болници у Гази неке лажне информације на које, срећом, нисам насела.

После сам о томе причала Јасеру Арафату, па баш није уживао. Ипак сам у Израелу највише бринула да на Западној обали не покажем израелску новинарску пропусницу и - обрнуто. Морам опет признати да никад нисам из Африке могла да пошаљем рубрику о гладној деци, за тако нешто се нема речи. Као што не препричавам доживљаје након земљотреса у Мексику 1985. одакле сам извештавала, а било је 5.000 жртава. Није било склоништа, нити добрих веза, а због незнања језика све се морало видети, свака жртва, рушевина, мртвачница… ууу Било је и лепших дана, кад сам у улози специјалног госта била код данске краљице, пратила заседање Седморице великих, па у Лондону видела настанак “Осморице” - пошто им се придружио Јељцин. Затим, састанци Савета безбедности, демонстрације пред УН… Два милиона људи против нуклеарног оружја и першинг ракета у Европи. А све то заједно јесте новинарство какво сам замишљала и волела, уз поштовање свега што сам научила: о истини, о чињеница, о поштовању извора, о сумњама кад неко баш вама нуди “чисту ексклузиву”, па је боље прво проверити, ако је већ “ваша” . А изнад свега једноставност језика, пуно чињеница… И можда су баш те лекције наших образованих уредника биле основа да се могло уживати поштовање, долазити до информација, сретати се са угледним политичарима, што је посебно било драгоцено у деведесетим кад су Борба, а онда Наша Борба и Данас могли да објављује први ексклузивне вести и ратне и послератне. Кад су новинари могли бити цењени и лако добијати и изјаве и интервјуе у Лондону и у Вашингтону, свугде у Европи до Скандинавије. Министри спољних… Херд, Холбрук, Кисинџер, Билт и сви остали спадали су нам некако у “рок службе”.

Тако је било и у Њујорку где су југословенски дописници били још и Густинчић, Горан Милић, Кира Симић, Кемал Курспахић, Драгиша Бошковић, Авни Спахију… Па нас је тадашњи потпредседник САД Џорџ Буш (отац) звао на ћаскање да му мало објаснимо нешто о политици СССР. "Ви знате некако то боље да препознате од нас!" Било је занимљиво бити сведок и писати о Регановој револуцији кад је почела економска дерегулација, али и пратити на последњем задатку кампању те врсте и долазак Обаме, који је мислио да ће “револуционисати “ Вол Стрит. Беше то епоха неолиберализма и доброг домаћег новинарства, кад су се овдашње новине цитирале ( “Либерални дописник званичне Борбе”!). Или време овде, када сам Горбачову на Ушћу, док је садио дрво, довикнула два питања, а он - одговорио.

А на треће реаговао: "Па, ово је цела конференција за штампу само за вас!“ ууу Или, сећам се, једног занимљивог коментара председника Тита на Бринима, негде седамдесетих, док смо чекали долазак председника Пољске Гјерека.

Поздрављајући нас извештаче, рекао је: ”Коначно, имате међу вама и једну другарицу!”. А та другарица била сам ја! Било је то време мушког новинарства.

Лепо је што је сада другачије.

И више нећу о томе. Нећу о професији, нећу о томе како је данас и како је “било онда боље”. Нећу ни о томе “како ти независни нису били независни већ нечији”.

Уместо тога само један цитат из есеја директора ЦИА С. Тарнера за време Картера (имам тај текст) где пише: "Нико озбиљан нас није нападао да смо ми криви за отмицу италијанског премијера Алда Мора, све док некако успут то није написао и дописник Борбе! (Био је то колега Вукобратовић из Рима.) Мислим да Југославија има добре новинаре, често их читате између редова и верује им се.” И, верујте или не – слажем се. Тако је било, у та времена, од Љубљане до Скопља.

О саговорници

Гордана Логар (Крајчиновић) рођена је 23. марта у Илачи, Хрватска. Основну школу завршила је у Београду, а гимназију у Новом Саду. Студирала је Југословенску и светску књижевност на Београдском универзитету. Одмах после студија почела је да се бави новинарством у Борби, где је остала највећи део свог радног века. Разне светске догађаје, од ратова до великих светских скупова, покривала је из двадесетак земаља.

Почетком 80-их била је стални дописник свих Борбиних издања из САД и УН, као прва жена страни дописник. Од деведесетих коментатор, извештач и главни уредник листа Борбе, затим и главни уредник Наше Борбе, све до оставке кад је била у групи новинара који су основали Данас. Има две новинарске награде: “Светозар Марковић “ и “Југ Гризељ”. Има ћерку Ану. Живи и ради у Београду.