Вести

27. 06. 2014.

Аутор: Др Ивана Добривојевић Извор: Данас

Др Ивана Добривојевић, научна сарадница Института за савремену историју, написала истраживачки рад о цензури у доба режима краља Александра

Заплена штампе због критике високих плата чиновника

Један од најважнијих закона донетих одмах по завођењу новог, ванпарламентарног, режима био је Закон о штампи, заправо Закон о изменама и допунама ионако релативно рестриктивног закона о штампи из априла 1925. године.

 

Иако је Видовдански устав прокламовао принцип слободне штампе, закон из 1925, којим је истовремено извршено уједначавање законских прописа посвећених штампи на територији читаве Краљевине СХС, наишао је, због рестриктивних и назадних одредби, на оштру критику, а многи су истицали да би њему више доликовао назив полицијске уредбе него закона. Њиме је декларативно проглашена слобода штампе и спречено завођење било каквих мера које би спречиле излажење, продају и растурање списа и новина.

Власти су морале да образложе забрану писменим решењем, а суд у већу од три судије требало је забрану да потврди у року од 24 сата како би она постала правоснажна. Закон је предвидео цензуру само у случају рата и мобилизације, а за кривична дела учињена штампом могли су одговарати писац, уредник, издавач, штампар и растурач, како самостално тако и колективно.

Нови Закон је у потпуности задржао дух старог, а неке, већ довољно рестриктивне одредбе, максимално су пооштрене. Професор Правног факултета Михајло Илић тврдио је да шестојануарски закон у својој строгости није могао да оде даље. Слобода штампе није поменута, а избачен је и члан који је забрањивао превентивне мере које би спречиле излажење и распарчавање новина.

Министарство унутрашњих послова је могло забранити улазак у земљу новинама и списима који су штампани у иностранству. Забране домаћих издања биле су могуће у случају увреде краља и чланова краљевског дома, страног владара, органа власти или непосредног позивања грађана на мењање земаљских закона, изазивања мржње против државе као целине, верског и племенског раздора или ако је у штампаном делу почињен било који преступ против државе кажњив по Кривичном законику или Закону о заштити државе.

Одлуке о забрани су доносили државни тужиоци или полицијске власти, а против њихове одлуке није било правног лека. Оваква пракса је била неспојива са појмом правне државе, будући да би коначна одлука у погледу примене репресивних мера против штампе требало да припада суду. Уредник новина је био дужан да безусловно прими или одштампа у наредном броју новина сваку исправку о чињеницама објављеним у његовим новинама коју му пошаље власт.

Министар унутрашњих послова је могао потпуно да забрани излажење новина уколико су биле бар три пута у месецу забрањене, ако не штампају исправке власти у наредном броју или ако одговорно лице не плати новчану глобу на коју је осуђено у року од три дана. За кривична дела учињена по Закону о штампи одговарали су заједно писац, уредник, издавач, штампар и растурач, дакле уведена је колективна одговорност.

Ако су казне које је предвиђао закон биле блаже од казни предвиђених Кривичним закоником или Законом о заштити државе, одговорна лица би била кажњена по Кривичном закону односно Закону о заштити државе. Септембарски устав је прописао да је "сваком слободно, у границама закона, изразити своје мишљење путем речи, живе или писане, сликама или другим сродним средствима". Дакле за разлику од Видовданског устава, Септембарски није ни помињао слободу штампе.

Необично строг надзор над штампом и новинарима режим је правдао вишим државним разлозима. Истицано је да је режим према штампи пооштрен "не зато да стрегне и угуши добру штампу... него због рђаве штампе". Ради лакше цензуре, пропаганде, пласирања информација, надзора над писањем штампе, како домаће тако и иностране, али и кретањем новинара, априла 1929. године при Председништву владе је, по немачком моделу, образован Централни пресбиро, једна од првих установа обавештајне и пропагандне службе ове врсте у Европи.

Стављен је директно под руководство председника Министарског савета, а на његовом челу се налазио шеф Централног пресбироа, као непосредни референт председника владе за све што стоји у вези са штампом и пропагандом у земљи и на страни. Пресбиро је имао четири одсека - Одсек за домаћу штампу, Одсек за страну штампу, Одсек за радиодифузију и Административни одсек.

Ово пропагандно тело је, преко наведених одсека, пратило целокупно писање домаће и стране штампе, програме свих домаћих и неких иностраних радио-станица, али и вршило надзор над филмовима и позориштем. Централни пресбиро је тако добио све прерогативе и могућности једног министарства за пропаганду. Свим државним надлештвима је наређено да све вести, саопштења и податке које треба публиковати "дају искључиво и једино" преко Пресбироа и Агенције "Авала", на коју је Пресбиро пренео део техничког посла. Сви сарадници агенције "Авала" су, међутим, морали имати легитимације оверене од Пресбироа.

Дужност дописника је била и да, у складу са инструкцијама Централног пресбироа, утичу на писање локалне штампе о владиној политици, изборима, ЈРСД-у, стању у земљи уопште и економској ситуацији. Све ово је рађено на два начина - пласирањем готових чланака из пера дописника у штампу, или пак давањем директних и детаљних инструкција редакцијама листова како је потребно неко питање третирати.

Подразумевало се да листови не смеју ни на који начин анализирати или преиспитивати рад владе, износити какве предлоге и сугестије, бавити се нацртима закона и слично. Инструкције Централног пресбироа су, по правилу, редакције листова уважавале, јер је свако одбијање публиковања каквог провладиног текста сматрано политичком демонстрацијом.

Централни пресбиро и локална државна тужилаштва веома су ревносно вршили цензуру, у највећем броју случајева забрањујући и сасвим баналне чланке и нотице којима су приписивали скривени политички и антирежимски садржај и смисао. Један од разлога ригидности и непопустљивости при оцењивању текстова свакако треба тражити и у извесном страху за сопствени положај, будући да су власти упозоравале државне тужиоце да се "у вршењу дужности строго држе законских прописа, јер ће за пропуст, као и за намерно и несавесно вршење дужности бити позвани на одговорност". Пресбиро је давао упутства цензорима од случаја до случаја, а по потреби цензори су се за мишљење увек могли обратити Пресбироу.

До које мере је у доба шестојануарског режима заведена контрола над штампом, најбоље сведочи чињеница да су у централи Пресбироа у Београду чиновници дежурали ноћу до 23 сата, као и у време ручка, не би ли се, у случају потребе, нашли цензорима при руци. Штавише, од Дирекције пошта је затражено да државни тужиоци који врше цензуру када зову Пресбиро телефоном добијају везу пре свих других. Све вести пласиране преко агенције "Авале" и Централног пресбироа морале су, без цензуре, бити одмах пропуштане у новине. Пресбиро је налагао и да цензура буде јединствена и концентрисана у рукама једног лица у сваком месту, како се не би дешавало да и државни тужиоци и полицијски органи прегледају и цензуришу штампу.

Цензорима је строго наређено да не дозволе растурање нити једног примерка новина пре него што редакција не буде обавештена да ништа није заплењено, или пре него што се изврши промена текста, у случају да је ранији био заплењен. Да би овако широко замишљен надзор над штампом могао бити ефикасан, уједначен и координиран, требало је имати читаву армију вештих и добро обучених чиновника. Како се Краљевина није могла подичити уређеном администрацијом, дешавало се, посебно у мањим срединама, да цензорске послове врше цензорском послу невична лица. У Бачкој Тополи је тако мађарску штампу цензурисао срески лекар, будући да је једино он говорио мађарски.

Због пропуста у цензури који никако нису могли бити отклоњени, Министарство унутрашњих послова је 1931. године наредило да и месне полицијске власти почну да врше преглед листова истовремено када и државни тужиоци. Полицијске власти су тако добиле овлашћење да чим наиђу на какав текст који би требало забранити, најхитније телефоном обавесте државног тужиоца.

Ако би се пак десило да тужилац, и поред упозорења, пропусти "антидржавни" текст, шеф полицијске власти је требало сместа да обавести Банску управу, а ова Министарство унутрашњих послова које би интервенисало код Министарства правде. У исто време полицијским властима у местима где нису постојала државна тужилаштва налагано је да цензуру врше "са највећом пажњом и марљивошћу, јер ће у противном, за свако пропуштање бити најстроже кажњени".

Централни пресбиро је почетком 1930. године израдио општа упутства за цензоре. Истакнуто је да при цензурисању чланака посвећеним унутрашњим питањима треба бити "нарочито либералан" према дискусијама и предлозима о привредним и комуналним питањима, и "у извесној мери" према изношењу недостатака или злоупотреба управних власти. У свим привредним питањима је требало дозволити слободну дискусију и иницијативу "ако је она стварна и добронамерна, ма да показивала и известан критички смер".

Требало је само водити рачуна, стајало је у овом упутству, "да тенденција тих критика и те дискусије не буде дефетистичка и нема значај антидржавне или антирежимске тенденције". Ипак, лист "Нишка слободна трибуна" је плењен јер је у тексту о привредној конференцији у Моравској бановини написано да су поједини делегати критиковали велике чиновничке плате, као и да се проблем привредне кризе не може решавати на конференцијама и зборовима, већ научним и практичним радом.

Натписи у којима су изношени недостаци или злоупотреба управних власти и органа могли су бити пропуштани само у случајевима када се износе "стварни подаци, конкретне оптужбе и ако су ти натписи потписани, тако да се зна ко узима одговорност за такве чланке". Код оцене свих тих дискусија и критика требало је пазити на то да ли су писани у озбиљној намери да се побољшају прилике у земљи, или пак "имају тенденцију ширења неповерења у држави, народно јединство или у добре интенције данашњег режима".

Југословенска стварност је била ипак знатно другачија. Сваки чланак у коме није отворено глорификована влада и нови режим је био потенцијално "антидржавни". Два месеца пред Митровданске изборе (1931) о њима се у штампи није смело писати, а политички прваци забрањених странака нису смели бити ни поменути. Неприлике цензорима је стварала београдска "Правда", која на превентивну цензуру није носила све чланке, а дешавало се да редакције пусте у штампу и оне написе које су у Пресбироу одбили да парафирају. Слично је поступала и редакција "Времена" штампајући и делове посланичких говора које је цензура одбацила, што је у новинарским круговима, по оцени Државног тужилаштва у Београду, изазивало коментаре "како се "Времену" дозвољава све".

Ипак, листови су и на други начин успевали понекад да заобиђу цензуру. Редакције појединих новина су истовремено са упућивањем потребног броја примерака властима на увид отпочињале са растурањем и разашиљањем броја. Док би државни тужилац донео формално решење о забрани броја и о томе обавестио редакцију, дешавало се да више од пола тиража буде распродато. Иако је Министарство унутрашњих послова апеловало на Државна тужилаштва да стану на крај оваквој пракси, министар правде је истицао да не постоје законске могућности на основу којих би било забрањено редакцијама да поступају на тај начин. И поред забране да се на месту цензурисаног чланка појави празна страна, дешавало се да државна тужилаштва нехотице пропусте и такав број.

Цензори су у свему видели опасност, па су плењени чланци о припреми новог закона о војсци, проблемима индијских католика, будући да се у тексту помињао и покрет који се залагао за самосталну Индију, о крају шпанске диктатуре, закрчености станице у Босанском Броду, прескупом централизму у Румунији, поскупљењу цигарета, немару општинских власти које нису процениле штету насталу после града у Приморју, апелу загребачких станара на краља поводом лоших услова живота у Загребу, позиву чиновницима да уписују акције код Привилеговане аграрне банке, конференцијама у Министарству спољних послова због упада комита из Бугарске, берзама рада које не пружају готово никакву помоћ незапосленим радницима, и слично.

Државни тужилац у Великом Бечкереку је чак забранио да се у наслову једног текста одштампа реч "парламент", јер би иста могла изазвати код грађана "нерасположење против постојећег политичког поретка, а оно може служити да грађане побуди на жељу за измену постојећег устава". Одељење за државну заштиту је опоменуло цензоре у Пресбироу да је у спортској рубрици "Правде" за једног од спортиста под знацима навода употребљен назив "његово величанство" и захтевало да се овај израз не употребљава тамо "где му није место, јер се на овај начин профанише, што се не сме дозволити".

Власти су нарочито осетљиве биле на ма какав помен диктатуре. Посебно "незгодно" је било писање о слому режима у Шпанији и поновном успостављању републике, догађајима у Авганистану и другим страним државама "који чине директне и врло провидне алузије на прилике у нашој држави, па чак и на личност Њ. В. Краља" , историјском развитку Андоре и Каталоније, маршалу Пилсудском, револуцијама у разним деловима света и слично. Одељење за државну заштиту Министарства унутрашњих послова строго је водило рачуна да цензорима не промакне понеки текст који би представљао "комунистичку пропаганду".

Непожељно је било и објављивање фотографија високих личности Краљевини "непријатељских држава или нерасположених народа", попут претендента на хабзбуршки престо Отона Хабсбуршког, Краља Бориса и његове супруге, адмирала Хортија, председника бугарске владе Љапчева, Мусолинија, албанског краља Зога и других "у финим снимцима", јер су те фотографије нехотице могле да "произведу спонтане симпатије код читалаца националних мањина" у Југославији. Централни пресбиро је зато наложио Државним тужилаштвима и осталим цензорима да не допуштају појављивање оваквих фотографија у штампи како "не би развијале штетни утицај по државне интересе".

Како нису постојала јасно одређена правила шта се од текстова може пропустити, а шта не, много пута се дешавало да поједини чланци изађу у Београду, а буду забрањени у Загребу и обрнуто. О раду владе и законима смело се писати само у суперлативима, јер је било каква анализа политичке ситуације, помињање економске кризе, незапослености или покушај указивања на какав други друштвени или социјални проблем, сматрана недобронамерном критиком и потпадала под удар Закона о штампи.

Како је у Краљевини у доба шестојануарског режима било много више "забрањених" него "дозвољених" тема, штампа је била принуђена да се окрене сензационализму, највише третирајући криминал и корупцију. Посебно је писано о разним проневерама државних службеника и њиховом кажњавању, што је требало да покаже владине напоре да се администрација прочисти и из ње уклони недостојно чиновништво. Штампа је тако у доба шестојануарског режима више личила на својеврсну хронологију владиних "успеха" из које се није могло пуно закључити о стварним догађајима у земљи. Оваква политика режима се, на дуже стазе, показала потпуно контрапродуктивном.