Вести

07. 08. 2014.

Аутор: И. Каић Извор: Политика

Операција „Цензура”: докапитализација

На питање да ли новинари не користе слободу коју имају или морају да је освајају тако што ће да се довијају, Бранкица Станковић је одговорила: „Нема ту освајања слободе. Просто треба да се професионално ради посао који радите, било који посао”

Представници опозиције 1. августа у парламенту тражили су да се у Закону о јавном информисању уведе санкционисање аутоцензуре, што чак није пало на памет ниједном новинарском удружењу. Чињеница да се опозиција здушно заложила за ово, а да јој ни мало не смета што појам аутоцензуре користи искључиво као етикету да би дискредитовала све оне који пишу онако како јој не одговара, најбоље сведочи о томе ко је све време убирао плодове и у чијем је циљу докапитализација пропаганде која је новим жаром настављена после избора нових власти.

Најпре је, након што су заговорници повратка деведесетих – страначке групације које су у предизборној кампањи протестне шетње и демонстрације за рушење Милошевића уздигли до ранга косовске митоманије – освојили једва по шест посто гласова од укупно изашлих бирача, наступило благо затишје око „цензуре“. Тако је било све до краја априла, када је формирана нова власт на челу са Александром Вучићем. Оно што је уследило у наредних месец дана не може се мерити ни са чим ранијим, а резултирало је једном више него парадоксалном ситуацијом – да су готово сви медији у Србији истовремено брујали о медијској цензури и слободама које „нису биле толико угрожене ни током деведесетих“. Истина, никада раније у историји земље није било више слободног говора о цензури до у држави коју води „главни Милошевићев цензор“.

Диктатура слободе говора о цензури

Најжешћу кампању докапитализације свега што је медијски спиновано закључно са случајем „Фекетић“, у мају ће водити дневни лист Данас. Он и већина његових новинара делиће ставове НУНС-а, док ће Радио телевизија Војводине то чинити фаворизујући ставове још екстремнијег НДНВ-а. Само у Данасу биће објављено на десетине текстова, интервјуа и вести како би се показало чему су служили сви претходни случајеви – да се на домаћем и страном терену цензура медија у Србији, за коју се подразумева да је спроводи власт, прихвати као некакав горући проблем и самим тим постане неупитна ствар коју више нико разуман не доводи у питање. У настојању да то покажу посебно ће се истаћи новинари Бобан Каровић, Бојан Цвејић, Александар Рокнић и Јасмина Лукач, од којих су двоје у извршном одбору НУНС-а. То ће чинити пре свега кроз интервјуе, у форми сугестивних питања која постављају, а пре тога и једностраним избором саговорника. За полазну тачку да се реактуализује „цензура“ искориштен је светски дан слободе штампе, 3. мај, како би се цела наредна недеља састојала из низа активности, трибина и гостовања које ће се бавити овом темом.

У тој недељи удружења НУНС и НДНВ, уз подршку и учешће представника ОЕБС-а, организују трибине у Београду и Новом Саду под називом „Аутоцензура: Невидљива претња слободи медија“, где лајт мотив постаје оно што ће Милица Пешић, извршна директорка Лондонског института за медијску разноликост, у стилу ’тамо где има дима, има и ватре’ ускоро крстити речима: „Аутоцензура се јавља само тамо где има цензуре.“ Пошто је аутоцензура сама по себи разумљива, а постиже се случајевима који буде сумњу – дакле, теоретизацијом, асоцијацијом и нагађањем – онда је она доказ и за постојање цензуре, што је најавило нови несхватљиви талас бламирања експерата, високих званичника из међународних организација и појединих амбасадора.

Данас у свој фокус ставља тему недеље под називом ’Аутоцензура и цензура’, али то што зове „недељом“ продужава на цео месец. Саговорници су Бојана Лекић, Милица Пешић, Гордана Јанковић (ОЕБС), Гордана Суша, Даница Вученић и други. На београдској трибини оглашава се Оливера Ковачевић, новинарка РТС-а, са тврдњом да је ситуација у медијима још гора него за време власти Демократске странке, док се Радомир Диклић, директор новинарске агенције Бета надовезао флоскулом о „потпуном одсуству система вредности“.

Слично Диклићу, Балканска истраживачка мрежа је навела да је својим истраживањем покушала „да докаже оно што сви знају и о чему нико не жели јавно да говори: да су људи из окружења Александра Вучића преко агенција за куповину медијског огласног простора „загосподарили“ медијима у Србији, преузимајући раније успостављене моделе“. Међутим, ово истраживање није успело да докаже да постоје било какве политичке уцене или дистрибутерски притисци условљени оглашавањем. Сасвим супротно, сведочења у вези таквих уцена којима се бавила фирма Драгана Ђиласа „Дајрект Медија“ и чињеница да је неколицина оглашивача након избора 2012. окончала сарадњу са овом фирмом, искоришћене су да се по инерцији прогласи најпре злоупотреба новог монополског положаја на право оглашавања у медијима, а затим и да се изнесе оптужба да се та злоупотреба врши по директиви највеће владајуће партије и премијера, као некада за време власти Бориса Тадића.

У одбрану наводне непристрасности, ова организација навела је да се темом политичке контроле над медијима бавила и за време владавине Демократске странке, али линк који је приложила као доказ не води ни до једног текста који датира пре краја октобра 2012. године. Тачно је да се БИРН у склопу пројеката бавила политичком контролом медија и у време владавине ДС, али ниједно од тих истраживања није објављено у том периоду. Штавише, на интернету постоји један једини озбиљнији рад који инволвира ову организацију и који се директно бави овом темом, а он је објављен септембра 2013. године. То упућује на закључак да је БИРН врло добро знала шта се дешава у оглашивачким пословима на простору Србије од 2008. до 2012. године, али је о томе решила да проговори јавно тек након промене власти.

Два дана након трибине у Београду, НУНС уручује награду за истраживачко новинарство у категорији штампаних медија управо мрежи БИРН за овај текст. Сумњиви критеријуми тог рада неће спречити ни Гордану Игрић, регионалну директорку БИРН, да 14. маја такође за Данас открије свој лични анимозитет према, како се изразила, „не Влади него Вучићу“, пошто главни извор цензуре види у понашању медија који од њега „граде култ личности“. По већ анализираном принципу, онај ко гради култ личности у ствари ради то зато што мора, а не зато што жели, па се поставља питање чему онда уопште и потреба да доказујемо постојање цензуре кад је то јасно као дан.

Једино дисонантно мишљење у мору медијске декаденције и узалудних тежњи да се у новинарском миљеу не промени ништа изнела је 15. маја уредница и ауторка емисије „Инсајдер“ Бранкица Станковић. На питање колегинице да прокоментарише цензорску климу у Србији, она ће посве неочекивано рећи: „Стварно не могу ништа друго да кажем осим да заиста не знам шта то значи цензура. Мене никад нико није позвао да ми каже шта може, а шта не може да иде. Никада нико, за толико година колико радимо ’Инсајдер’, и мислим да су то глупости.“ Истакавши да новинари који тврде да има цензуре морају да кажу ко их је цензурисао, додала је: „Све се то тако некако тврди и то им је оправдање зашто се не раде неке ствари, а нико да јавно то каже.“ Лажну дилему СузанеТрнинић, да ли новинари не користе слободу коју имају или морају да је освајају тако што ће да се довијају, најнаграђиванија новинарка кратко је пресекла: „Нема ту освајања слободе. Просто треба да се професионално ради посао који радите, било који посао.“

У интервјуу за мајско издање часописа Есквајер, Станковић је између осталог навела да је згрожена одсуством бриге својих колега поводом живота који већ пет година води под строгим обезбеђењем: „Толико је све лицемерно и одвратно да бих могла још три књиге да напишем, али не о себи и ономе што се мени дешава, него о свима њима. О представницима тзв. друге Србије, то су ваљда представници некакве елите, интелектуалци, борци за људска права. Где су нестали сви они? Њихово ћутање је толико упадљиво да је и више него срамно.“ Она је већ више пута упозоравала да ће иступити из удружења НУНС, чији је члан.

Веома је упадљиво дато удружење, упркос све актуелнијим индицијама о склоностима недавно смењеног начелника УКП Родољуба Миловића ка манипулисању, још ниједном није смогло храбрости да постави више него логично питање о сврсисходности тог абнормалног безбедносног третмана. Зашто? Разлог је, чини се, поново у удобној инерцији: Не постоји стереотип свеугроженог новинара на којем се више профитира у доба пропагирања цензуре и угрожених медијских слобода, који би се боље црпео и искориштавао на било коме другом као на Бранкици Станковић. Штавише, НУНС и Веран Матић, поводом тужбе Луке Бојовића која им ни најмање није изазвала сумњу у читав случај, огласили су се ради пружања само још веће потпоре тој инструментализацији. Ова фигура, тај драгоцени означитељ у читавом ланцу осталих означитеља, међутим, данас је у једно можда и најслабија карика која би, уколико би се прекинула – с обзиром на то колико је у читав сценарио уложено – могла открити језгро најтамнијих полуга власти Демократске странке.

Инсајдер Шкоро

Паралелно са свим овим, читаву прву половину маја траје и „случај Шкоро”. Све почиње 27. априла, на дан формирања нове Владе, када СНС издаје саопштење у којем оптужује РТС да служи као „свакодневни полигон за прљаве нападе” на председника те странке.

„Имали смо прилике да претходних дана, као и данас, у дану када се формира Влада Републике Србије, будемо сведоци бујице неоснованих примедби водитеља  РТС-а, са јединим циљем – да се унизи нова Влада и углед Александра Вучића”, стоји у саопштењу. Драгољуб Жарковић ће уопштенији  карактер његовог садржаја протумачити као „одапињање стреле која новинаре, а посебно уреднике тера на размишљане шта би се властима допало а шта не”. Сва новинарска удружења такође ће се сложити да је реч о застрашивању. „Ако најмоћнија политичка странка у Србији овако реагује на врхунцу популарности, колико ће током мандата бити толерантна према критикама”, пише у саопштењу УНС-а, док ће Љиљана Смајловић у Политици такође апострофирати ову везу између странке на „врхунцу моћи” и спремности да се прими критика, чак и ако јој она делује као неправедна. Међутим, да ли чињеница што је нека странка освојила апсолутну већину у скупштини значи да би по некаквој „правди” требало да има мање права од других да указује на неосноване „критике”, пљувачину и утиске?

Оно што, зачудо, у једном даху и по потреби, овде потпуно нестаје са сцене јесу сва она голема објашњења, извучена из искуства са претходном влашћу, о некаквим „перфидним притисцима” на медије који се не одвијају јавно, јер у противном не би ни били перфидни. Како се са овим страначким саопштењем, дакле, сад уклапају уверавања нпр. Оље Бећковић и Гордане Суше о суптилним позивима људи блиских власти, тајним ручковима, подсмевања због реченице ’да ли сам вас икада звао?’ и сл.? Није ли пре, сасвим супротно, управо овакво саопштење показатељ веродостојности става владајуће странке да не утиче битније на медије? Нисмо ли тек данас сведоци једнако импотентних саопштења НДС-а и Бориса Тадића који је изгубио све медијске полуге, за разлику од времена када је владао и током којег се ниједном није оглашавао на такав начин када му је нешто у медијима сметало? У саопштењу СНС-а, сасвим очигледно, ничега перфидног нема – штавише, упадљиво одсуство перфидности, суптилности и дискреције је једно од његових главних обележја.

Тек 9. маја, дакле ретроактивно, ово саопштење добиће употребу у јавности, јер тог дана Ратко Дмитровић, главни и одговорни уредник Вечерњих новости, смењује и суспендује свог дотадашњег шефа деска Срђана Шкора. Ово се одмах тумачи као делотворност саопштења од 27. априла, пошто је Шкоро тог дана гостовао на јутарњем програму РТС-а и износио негативне ставове према будућем саставу Владе. Своје утиске базирао је на омаловажавању, дискредитацији образовних институција на којима су министри стицали звања и степену дотадашње анонимности појединих међу њима. Иако се оно није односило искључиво на његово гостовање, него и на понашање водитељке Оливере Ковачевић у емисији „Да Можда Не” емитованој 24. априла, као и на најаве да Небојша Спаић постаје саветник директора у РТС-у, значење СНС саопштења од тад бива непоправиво сужено да учествује искључиво у узрочно-последичној вези са сменом  Срђана Шкора.

НУНС потом, за само неколико сати од суспендовања, излази са прогласом „Смена, због критике власти“ у чијем садржају се јасно истиче да је „без обзира на образложење“ смена узрокована Шкоровим гостовањем у јутарњем програму. Покушај превентивне дисквалификације свега што би рекао уредник Новости имао је за циљ да, поврх свега, не изнедри питање које релативизује комплетан политички мотив смене: Зашто би, забога, Дмитровић, познат по својим националистичким и еврофобичним ставовима, имао нешто политички против тврдњи које је у јутарњем програму изнео Шкоро и због тога га сменио?

Са друге стране, НУНС-ово настојање је да пошто-пото одржи везу са саопштењем СНС-а са краја априла и на тај начин оптужи владајућу странку и самог премијера да је вршио политички притисак на Дмитровића да смени Шкора. У ову идиличну слику одмах се, већ традиционално, заљубљују Радио Слободна Европа, Дојче Веле, НСПМ, Пешчаник, Аутономија, Телепромптер и друга блог-гласила, новинари попут Оље Бећковић којима је циљ да Срђана Шкора представе као невину жртву цензуре, узорног новинара који „ни мрава не би згазио“. Главну офанзиву опет врши Данас, где се 12. маја појављује прилог Јасмине Лукач под називом „Професионалац“, који нема никакву другу поенту осим да изнесе „часне“ биографске податке до тада готово потпуно непознате особе, својевремено уредника у листу Ревија 92 познатом по сатанизовању покојног премијера Ђинђића. У истом броју, пак, задатак да учврсти везу СНС саопштења и смене припао је Александру Рокнићу, како би са ова два текста читаоци добили некакву заокружену слику о целом догађају.

Четири дана касније, у Нашим новинама, у ауторском тексту „Шкороликс“, без јасног разлога огласила се и некадашња естрадна звезда, Димитрије Војинов, тврдећи да се овом сменом отвара ново поглавље у репресији над медијима у Србији. „После овог случаја схватићемо како у нашим медијима више ништа није исто“, најавио је помпезно Војинов. Истовремено, многи медији, међу којима је и Б92, лажно су представљали Срђана Шкора као „смењеног уредника Новости“, што у контексту цензуре много боље звучи него „шеф деска“, чији посао нема никакве везе са уређивањем садржаја новина, већ је пре свега техничког карактера. Јасмини Лукач нпр. ни недеље неће бити довољне да се те манипулације одрекне.

Удружење новинара Србије такође је узело Шкора у заштиту, али није издавало манипулативна саопштења. Уместо тога, поставило се у својству некаквог синдикалног кишобрана, као што га и генерално новинари доживљавају, реагујући само на основу тога што је лице које је у питању новинар. Без икаквог упућивања у читав случај, у чињенице и аргументе друге стране, на тај начин оно је такође допринело томе да се свако Дмитровићево објашњење схвати као другоразредно у односу на примат стереотипа о свеугроженом новинару. Испоставља се да се на овом случају, који није никакав изузетак од досадашњег деловања УНС-а, може подвући читав методолошки (не политички) проблем који ово удружење годинама уназад вуче са собом – његова прекомерна склоност ка формализму, уопштеним принципима и начелима, којој провера и манипулативни потенцијал садржаја, истовремено, све више промичу испред носа.

Иако је у првом моменту било неизвесно да ли ће Ратко Дмитровић пустити да пропагандна машинерија и свеопшта инерција са интенционалношћу на цензуру учини своје и одћутати, нешто друго је ипак преовладало. Главни уредник Новости није био у стању да сакрије запрепашћење због инструментализације Срђана Шкора и брзине којом је овај одједном постао идеалан означитељ, па је зато покушао да се одупре, без обзира на то да ли му се политичка оријентација поклапа са политиком Владе. Он је УНС-у објаснио да смена Шкора нема везе са гостовањем на РТС-у и да се са највећим делом онога што је Шкоро рекао у јутарњем програму слаже. „Пре три месеца почео сам интензивне припреме у деску, за шта имам шест-седам сведока, тражећи другог шефа, незадовољан начином на који Шкоро ради“, рекао је Дмитровић у 39. минуту емисије „Сарапин проблем“ емитованој 12. маја.

Комплетну медијску помпу окарактерисао је као покушај напада на Новости и премијера, и следећим речима ставио до знања у чему се састоји улога коју су му наметнули други: „Шта је требало да урадим? Да бих избегао ово што се десило, требало је да кажем, не могу ја да сменим Шкора – а нашао сам шефа деска за кога сам убеђен да ће боље да ради од њега – јер ће рећи да је то зато што је на јутарњем програму критиковао Владу, Вучића и министре? Дакле, на тај начин да размишљам? – нити ме интересује, нити сам то икада радио.“

У тим Дмитровићевим речима, који је овде испао поштенији од читаве грађанско-елитистичке армаде, лежи суштина случаја „Шкоро“. Какву год да је реакцију направио након суспендовања, то није, или је врло мало променило значење и смисао догађаја, што потврђује стадијум докапитализације пропаганде по којој феномен бива херметизован већ самим наступом. Какав ће бити расплет на крају, након што помпа протутњи, и није више толико битно јер се не може мерити са већ учињеном штетом – непрекидним подгревањем кампање о угрожавању медијских слобода и подизањем „анти-цензорског“ расположења у јавности.

Чему тај резултат овде доприноси? Управо томе да се осигурају и од губитка посла заштите сви они новинари који се у јавности дуги низ година представљају као „професионалци“, а данас осећају угрожени због баштињене некомпетентности које су и сами свесни. Случај „цензуре“ постаје отворена претња и демонстрација оружја којим су „моралне громаде“ спремне да се бране само да би опстале на свом утицајном положају. Циљ случаја „Шкоро“ тако је био да се пошаље неувијена порука шта чека сваког уредника који убудуће из било ког разлога помисли да смени новинара који „критикује“, тј. пљује власт, и тиме, да се са тим пљувањем неометано настави. Настаје ситуација у којој је одређена лица практично немогуће сменити – како год се она понашала – искључиво због реакција које ће потом уследити. Услед тога, под притиском „анти-цензорске“ јавности, Срђан Шкоро бива премештен на место помоћника одговорног уредника у листу „Спорт“, у оквиру компаније ,,Новости”.

Сарадник Института за јавну политику