Вести
08. 08. 2014.
Рат против цензуре не прекидати никад
Поводом доношења медијских закона, повела се ових дана у Скупштини и ван ње жучна расправа о цензури, па и о аутоцензури. Одмах да кажем да се дубоко слажем с напорима да се ради на сузбијању цензуре, али, нажалост, немам никакве илузије да ће се много постићи на том плану. Моје дугогодишње искуство, и као новинара и као књижевника, наводи ме на овакав песимизам.
Као млад новинар, у „Јежу” сам објављивао колумну „Метеоролошки билтен”, шест месеци, из недеље у недељу. Било је то 1971. године, дошло је Писмо Председништва ЦК СКЈ и друга Тита, у коме су оштро критиковане неке идеолошке појаве у друштву. Чини се да је „Јеж”, који је тада уређивао Илија Поповски, недовољно озбиљно схватио претњу јер се нашалио објавивши, већ сутрадан, и то на првој страни, своје „Писмо”, рачунајући да је дужност овог листа да се шали у свакој ситуацији. Али врага! Одмах је смењен главни уредник, а онај који га је заменио прво што ће урадити, ваљда да би био на линији, било је укидање моје колумне.
Било како било, пошто су моји метеоролози били све сами врхунски руководиоци (Стане Доланц, Џемал Биједић итд., наравно сем Тита, и ја сам имао аутоцензуру па се нисам усудио да наводим и његову прогнозу), више није било упутно шалити се на њихов рачун. Касније, 1983. године, у Запису и Народној књизи објављен је мој други роман „Излизане гуме”, у коме нисам писао нимало ружичасто о стварности, чак сам у радњу романа уплео и Градски комитет СК Београда.
Тадашњи председник ГК СК био је чувени Саша Глигоријевић, коме се није допало прозивање његове организације, па је позвао директора Народне књиге Видака Перића да га прописно изриба, запретивши да ће забранити моју књигу, а њега сменити.
Не знам како се и зашто предомислио, тек роман је преживео, а и Перић на својој функцији. Године 1998, сваке суботе излазила је моја колумна „Писмо подршке” у „Дневном телеграфу”, у којој сам се шалио на рачун тадашњих функционера (Милутиновића, Шаиновића, затим Шешеља и Драшковића...).
Једном сам написао подршку и Мири Марковић, али је Славко Ћурувија, коме сам лично предавао своје прилоге, завртео главом и рекао:„ Њу не би да дирамо, похапсиће нас!” Узео сам рукопис и брзо нашао другог, мање опасног, актера за моје „Писмо”. Било је то опасно време, Славкова назовимо аутоцензура била је на месту, али испоставило се не и довољна, што се следеће године и показало - њега су брутално ликвидирали.
После петооктобарских промена, 2000., „Блиц” наставља са објављивањем моје колумне „Писмо подршке”. И то, две године, из суботе у суботу. Кога све тада нисам прозвао, односно коме све нисам писао подршку. Како више нису била опасна времена, моји адресанти били су и Коштуница, и Ђинђић, и Мићуновић... Коштуница ми је, као недовољно обавештен, био најзанимљивији. Писао сам и Ђинђићу, на пример кад се преселио на Дедиње. Али када сам још једном написао писмо Коштуници, рубрика ми је укинута.
Иза цензуре, дакле, стоји или власт, или моћни издавач; сваки са своје стране има интереса да се нешто пише или не пише. Ако се власт на неки начин мало и обузда, тешко је дезавуисати интересе моћних издавача. Код нас је цензура више потицала са стране власти, а на Западу, где се маше слободом медија, гласила контролише крупни капитал. Ипак, рат против цензуре не треба никад прекидати, није безначајно добити макар и једну биткицу. ¶
Момчило Стојановић, новинар и књижевник
Коментари (1)
Остави коментар08.08.
2014.
AKO SI GA IKADA I ZAPOČEO
Cenzura je, u suštini, " udri brigu na veselje ". Znaš na čemu si, koliko možeš da se pružiš,nekako opstaneš i sačuvaš " živu glavu ". Sve, pod uslovom da imaš " zadovoljavajući nivo pameti ".
ОдговориSamocenzura je, u stvari, neprestani hod po žici razapetoj iznad reke po kojoj gamižu krvoločni krokodili koji samo " zveraju " - kad ćeš da se omakneš i sletš u njihove čeljusti.