Вести
27. 08. 2014.
Да ли је могуће да је Вучић најнапреднији читалац „Политике”?
(Поводом текста „Карта за Холивуд”, „Политика”, 22. август)
Уместо да се разуме као исправка свега онога што Љиљана Смајловић још није у стању критички да обради, већина читалаца „Политике”, укључујући и Србољуба Богдановића, доживела је својеврсно распамећивање, помрачење свести, нешто као тоталну блокаду у читању и разумевању када сам - као неке од најупечатљивијих чињеница да смо у рату чинили ствари које се не могу пребацити на кривицу Запада или било кога другог - навео трогодишње гранатирање Сарајева, геноцид у Сребреници за који је, по одлуци Међународног суда правде, Србија суодговорна зато што га није спречила и протеривање 862.979 Албанаца са Косова од марта до јуна 1999. године.
Да су мало боље обратили пажњу, Богдановић и истомишљеници овај број могли су да прочитају на страници 189-190 документације о злочинима на Косову коју сам био приложио у линку у трећем пасусу с краја. Тај број није ми дао ни НАТО, ни Си-Ен-Ен, ни Холбрук, нити било који други демон већине читалаца „Политике” већ је он јавни податак организације УНХЦРа и „Хјуман рајтс воча”, чији су активисти надљудским напорима радили како би то на терену документовали. Моментално је уследило порицање, унезверени напади, дисквалификације.
Администратор онлајн издања „Политике” без проблема је пуштао коментаре који су доводили у везу национално порекло мог имена са мојим наводним „антисрпским” опредељењем, док коментари оних који су покушали аргументовано и без вређања да бране ставове изречене у тексту и који су стицајем околности стигли на моју мејл адресу - никада нису објављени.
У том смислу, не могу да не приметим иронију у развоју догађаја и детаљ да је особа која ће ми званично одговорити на текст морала да се зове „Србољуб”, јер, по критеријуму „Политикиних” читалаца, изгледа, ништа приближно еквивалентно не би ни могло да залечи ране које им је нанео један „Иштван”.
Увредио сам, дакле, зато што говорим о нашим сопственим неделима. Зар је то толики проблем? Намера да се потисне афирмација нашег удела у злочинима, да никада не дођемо до тога да сами одмеравамо сопствене поступке панично брани идеологију која се зове национализам, у конкретном случају наш српски национализам. Али, таква не доприноси ни демократизацији, ни развоју, ни промени свести, нити томе да било као друштво или као појединци изградимо интегритет на прихватању сопствених грешака.
Да будемо бољи као људи и да нас не занима да ли то и други раде, него да урадимо ми. Да прекинемо са том ружном навиком да се бржебоље бранимо релативизацијом „а шта су све они нама радили?”.
Зашто за промену не би било одлично то када знамо у односу на шта у себи треба да будемо другачији? Да умемо тачно да кажемо - то више никада нећемо радити, уместо да поричемо да смо у поменутом периоду етнички мањевише очистили општине Глоговац, Србицу, Ђаковицу, Исток, Липљан, Ораховац, Пећ, Призрен?
Да коначно, као што то ова влада чини, јавно проговоримо и о логорима на територији Србије из деведесетих у Бегејцима, Стајићеву код Зрењанина, Сремској Митровици, Нишу, Београду?
Да почнемо, као што ова влада чини, да откопавамо масовне гробнице као ону у каменолому Рудница у Рашкој? Да признамо да смо били заведени бруталним манипулацијама као у случају убиства шесторице младића у кафићу „Панда” у Пећи? Да ли је могуће да је то чак и један Вучић схватио? Да је напреднији од већине читалаца „Политике”?
Иштван Каић, сарадник Института за јавну политику
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.