Вести

28. 08. 2014.

Аутор: Иштван Каић Извор: Данас

О контоверзама цензуре у Србији

Изопачени режим рада

Случајеви "цензуре" израстају у праве правцате "афере". Али њихов значај није у њиховим арбитрарним и фактичним основама, него је у оној првој, најлакшој и наизглед најочитијој интерпретацији која се "сама од себе" и по инерцији надаје не би ли се објаснио неки догађај.

 

Тако треба разумети објашњење двојице блогера, креатора, испоставиће се, фарсичне петиције "У лице цензури", Александра Секулића и Дарија Хајрића, који ће се на скупу под називом "Ако нема цензуре, интересује нас: Шта је ово?", позвати на познати принцип из методологије научног истраживања 'Окамов бријач'.

Парафразиран и нешто упрошћен, он гласи: Када је реч о феноменима у науци, најједноставније објашњење треба да има примат над осталим објашњењима. И заиста, уколико нестају само текстови који "критички" говоре о власти, ако се хакује сајт Пешчаника само када се за плагијат прогласи докторат Небојше Стефановића, али не и Александра Шапића, шта би просечан грађанин друго и могао да помисли?

То је, на крају крајева, све што је битно и на чему се оштре копља у медијским ратовима звезда; победник може бити само онај чија интерпретација превлада остале, уколико остале уопште и постоје. Интерпретација је овде кључни појам који је у стању да умногоме заобиђе аргументе и доказе, чак и ако јој исти не иду у прилог и говоре да је она неоснована. Јер уколико та интерпретација, услед небројано много случајева чији број сам по себи изазива сумњу, успе да се успостави као мејнстрим, а са друге стране, контраинтерпретација не може довољно јасно да се пробије, или у старту бива дезавуисана као лаж власти која изазива неповерење самим тим што је власт, онда више није потребно ништа ни објашњавати - појава већ унапред бива означена. За њу постаје довољно да се појави да би већ представљала очигледан пример, у овом случају, цензуре коју спроводи власт. Од тог тренутка, са свих страна окривљена, Влада бива поражена и више нема никаквих шанси да се избори са ситуацијом која се одједном развија експоненцијално. Сваки покушај враћања филма на почетак у некакво "неутрално стање" и реинтерпретирања низа догађаја понаособ био би чист промашај, с обзиром на то да се на крају ништа битно не би ни променило.

Сама срж медијске пропаганде, сан снова сваког спин-доктора, јесте да се дође до тога да више није потребно ни улагати значајне напоре да би се интерпретирало нешто на начин који хоћемо - као цензуру власти - јер се створила атмосфера у којој се то већ само од себе подразумева, свет у којем свакоме прва асоцијација на уклоњене текстове, нападнуте сајтове и сл. постаје управо и једино то. Пошто је то у суштини слично нечему од раније, није ни било потребно богзна колико труда да се то постигне. Најважније: Сада је свакоме ко жели нешто о томе да каже довољно да се ослони на оно што је већ достигло статус увреженог, да се макар узгред дотакне нечег, без посебног упућивања и без да ишта зна о томе, јер је ту већ 'све и свакоме јасно'.

Тако Татјана Мандић Ригонат у својој колумни у Политици од 8. јула, у рубрици "Погледи", инсинуира да је медијска кућа Б92 подлегла политичким притисцима јер је, упркос ранијој најави водитељке "Утиска недеље", отпочела са летњом шемом емитовања програма. Питање је сад како би неко уопште и могао другачије да мисли након случаја "Ментално разгибавање". Није ли баш згодно што имамо тај случај да нам загарантује оправданост сумњи у вези сваког будућег случаја? Не утиче ли унапред баш тај гарант пресудно на интенционалност наших ставова о "цензури"?

Инерција оваквих закључака доприноси, како се уочава, једном вишку који је, такорећи, 'осми путник' исте те инерције и потребе да се партиципира у делотворности свепостојећег амбијента, да се делује "паметно" и "промоћурно" само зато што је такав амбијент уперен против власти, јер да се све то којим случајем односи на опозицију, било би незанимљиво, "селективно" и без икаквог интелектуалног изазова. Тај вишак понаша се као недељиви остатак сваког нашег резона када данас покушавамо да критикујемо власт Александра Вучића исто онако као што смо некада критиковали власт Бориса Тадића, јер то, по свему судећи, чинимо неупоредиво мање успешно. Недељиви остатак манифестује се у неспособности да се Вучић критикује искључиво и легитимно у својству функције коју данас има у власти, јер стално додајемо нешто више, а тај додатак, иако делује безазлен, временом метастазира у услов свих услова да бисмо уопште "критиковали". Зато га треба разумети као незауставиву потребу да се с нечим излети, да се нешто изјави или напише, дода или допише, што готово да поништава све оно што је иоле могло да има какву-такву критичку вредност. То је вишак који преиграва работу, кратак спој у концепцији који одједном баца сасвим друго светло на остатак садржаја, а он наступа баш онда када ствари изгледају да су сигурне, када је стаза утабана, али и када пажња с разлогом попусти.

У том смислу, понашање интелектуалаца и новинара све чешће затичемо у стању неслућеног изопачења, патологије, екстатичне трансгресије, преступа на свим оним местима на којима рад више изгледа као резидуал рада, као његов отпадак, шкарт. Из тих разлога, одређени субјект који је јавно лице постепено престаје да буде меродаван за политичко мишљење, с обзиром на то да потенцира и залаже се управо за оно што је изнесено у тој трансгресији, коју, још на све то, третира као поенту свог рада. Ово стање у декадентним медијским и интелектуалним оквирима какви доминирају у Србији представља основни режим рада.

Не постоји други начин на који би се нпр. могла разумети теорија Весне Пешић, лица које се у међувремену преквалификовало за приписивање психијатријских дијагноза премијеру Србије, да власт, тј. Вучић, само фабрикује афере како би прикрила од јавности да не ради ништа значајно на питањима реформе друштва и државе. Јер, ако ову тврдњу покушамо да узмемо за озбиљно, то би значило да верујемо да власт, да би извукла некакву корист за себе, сама изазива случајеве "цензуре", обара сајтове и скида текстове, проглашава плагијате да би их онда оспоравала, да из неког разлога мазохистички жели да буде оптуживана за цензуру у домаћој и међународној јавности, као и да се затим инсценирано брани, јер је тобоже све то политички исплативије него ли радити оно што је обећано у експозеу. Али шта се, пак, овде наједном десило са 'Окамовим бријачем'? Како то да је принцип најједноставнијег објашњења без икакве најаве, прилично континуално сменила натегнута сценографија спиралних теорија завере? Није ли то прави пример преигравања? Оног у којем све што видимо постаје само оно што јавно лице, субјект чини самом себи?

Не завршава ли се на сличан начин сваки текст са блога Саше Радуловића, или уосталом све што уопште продукује бивши министар, закључком да је Вучић један обичан преварант, да од реформи нема ништа, у једној тоталној анулацији свега што се политички збива, и да онда испада да све оно речено или написано пре тога, а обично су то значајни детаљи, служи само да би се извео један такав критизерски закључак? Он не ради ништа добро, а ја бих све другачије? Није ли то управо по чему се препознају јефтини политички памфлети попут оних редовно почетничких из Нове странке? Није ли то посве приземан начин да се иоле стручно знање стровали у обично политиканство?

Иако је Твитер осмишљен пре свега као информативна друштвена мрежа, а не толико ради дописивања, разглабања и разговора који имају све квалификације приватног, већина новинара и интелектуалаца данас је мигрирала на њу и запосела је у смислу свог малог поседа на којем као да је све дозвољено - управо све оно што би се драге воље приказало у јавности да ипак бар мало не урушава интегритет личности. Невероватан је број људи који је уобразио да их ова мрежа, чије садржаје могу видети и они који немају отворен налог, изузима од одговорности за све написано, који се уживео у један оквир перверзног, али и фаталног ужитка који им дозвољава да се понашају као да више не егзистирају као јавне личности, иако то јесу.

Није ли то у коначном права слика данашњих новинарских стремљења; да се у трансгресији без граница вређа, омаловажава, подсмева, псује до миле воље, без да нам неко виси над главом? Ратосиљати се за тили час свих кодекса, правила поштовања, и све то у једном инфантилном уверењу да се то, скривено од очију јавности, чини мети иза леђа, да она то не може да види? Твитер постаје "телефонска слушалица" за инстантно пражњење најгорих особина јавних личности попут Светозара Раковића, Душана Машића, Бобана Каровића, Бојана Цвејића, Николе Томића, Славише Лекића, Весне Пешић, Ратка Фемића, Драгана Јањића, Биљане Србљановић, Милана Антонијевића, Татјане Војтеховски, Зорана Живковића, Марка Сомборца, Бојане Маљевић, Драгана Поповића, Димитрија Војинова, Јелене Милић, Јоване Глигоријевић, Дарка Митровића, Слободана Георгијева и многих, многих других...

Погледајмо само на шта личе основни режими рада двеју реномираних водитељки са Б92 - Оље Бећковић и Сузане Трнинић. Ни једна ни друга се већ годинама не понашају као професионални новинари, док постоје озбиљне индиције да једна од њих то никада није ни била. Истовремено, обе злоупотребљавају моћ новинарске позиције изигравајући у својим емисијама обичног грађанина који само жели да добије одговоре на питања и у томе не види никакав други интерес. Обе емисије, било "Утисак недеље" или "Кажипрст", у великој мери су инструментализоване јер се гости у њима користе као средства за изражавање већ претходно утврђених политичких циљева. Водитељке често играју и улогу пуког медијума, када служе за што боље отварање интересно погодних гостију. Али, у сваком од тих случајева, оне су, пре свега другог, себично посвећене поцртавању и афирмисању сопствених предрасуда и проблема у разумевању, што нема никаквих додирних тачака са новинарством.

Оно што ипак представља недељиви остатак у том провизоријуму јесте њихов однос према гостима у емисији, а ту се примећују два типа понашања у зависности од тога који је гост у питању. Тип А претпоставља госта који неће бити много прекидан, који у емисији неће имати никакав сукоб са водитељком и пред којим ће питања бити таква да одговарају управо ономе због чега је позван да прича. Тип Б је сушта супротност типу А: То је гост који је позван ради теме која служи као параван да би се испитао о стварима које би, да су званично представљене као разлози гостовања, звучале непрофесионално, тенденциозно и лично. То је гост којем се не дозвољава да поентира како отпочне да говори оно што није у складу са хоризонтом смисла водитељке. Избијање из пасивне позиције и одговарање питањима тумачи се као агресија, напад на новинарску слободу уређивања и самим тим изокреће у немоћ госта и подсмех оног одједном нимало обичног грађанина.

Третман који је Владимир Поповић добио 29. јуна у "Утиску недеље" тако се ни по чему не разликује од оног који је имао нпр. Марко Благојевић, тек именовани директор Канцеларије за обнову и помоћ поплављеним подручјима, 3. јуна у "Кажипрсту", јер је једина права тема обеју емисија била: 'Како можете да сарађујете са Вучићем? Зар вас није бар мало срамота?' Тиме, ове две "ауторске" емисије, не само да су инструментализоване него се налазе и у некој врсти паравласничког монопола, у узурпацијама водитељки које осмишљавају програм у циљу лечења својих личних комплекса према актуелној власти, где испуцана синтагма "обичан грађанин" никада заправо није ни означавала никог другог до само њих.

Што се разноликог третмана гостију тиче, довољно је упоредити понашање Сузане Трнинић само дан раније, 2. јуна, у емисији у којој је гост био омбудсман Саша Јанковић, аутор тврдње да су током поплава медијске слободе, а не држава, биле у ванредној ситуацији. Кандидујући себе за настављача тијанићевске пропаганде, ова Јанковићева конструкција послужиће Ољи Бећковић да на сличан начин замени тезе и назове Поповића "највећим цензором на овим просторима" због увођења ванредног стања након атентата на премијера Зорана Ђинђића. Трнинићева ће, пак, демонстрирати незапамћен непрофесионализам у емисији од 18. јуна, када већ у другом минуту буде без икаквог покрића изнела суд у питању упућеном Милету Новаковићу, некадашњем начелнику УКП. "А јесте ли очекивали да ће се медији и јавност упецати (на наводе Дарка Шарића да га је Родољуб Миловић уцењивао)?", сугерисала је пре него што је гост стигао да формулише икакав став, откривши целокупан карактер своје емисије.

Конструишимо сад хипотетички сценарио, без обзира што му вероватноћа реализације тежи нули, да Веран Матић - исти онај који је 2001. године сматрао да Б92, на основу заслуга у борби против Милошевића, треба да добије националну фреквенцију мимо законске процедуре - данас раскине сарадњу, суспендује, или макар професионално доквалификује поменуте водитељке. Упркос свим напорима да се можда објасне прави разлози, да ли би било могуће овакав преседан, с обзиром на постојећу атмосферу у јавности, разумети било како другачије него као скандалозан случај цензуре? Татјана Мандић Ригонат својим прилогом унапред нам је одговорила баш на ово питање.

Аутор је сарадник Института за јавну политику