Вести
01. 09. 2014.
Поводом текста Славише Лекића „Вучићева Буба Морина“ (Данас, 29. август 2014)
Са Вукадиновића на Морину
Ово је критика понашања једне лажне касте интелектуалаца којој припада и господин Лекић, моралних солитеља памети и идеологије у изумирању, који умишљају да и данас могу да паразитирају од антиратне пропаганде деведесетих.
Пре него што је Зоран Пановић, главни и одговорни уредник Данаса - како ме је топло позвао да пишем за његов лист - објавио мој текст под насловом „Изопачени режим рада“, упозорио сам га да очекује негодовање од својих колега, скрећући му пажњу да ће у тексту бити критиковани они о којима су се у том листу до сада могле чути само речи хвале.
Замолио сам га такође да не пушта увреде које ће стићи на мој рачун, јер добро знам да су у питању људи којима је ужасно тешко да ми се на другачији начин обраћају. Тако је после Драгољуба Петровића, на ред да ми изрекне увреду на националној основи (сада је у питању друга национална мањина), дошао и Славиша Лекић (Жмицин_таја), један од највећих медијских профитера од атентата на Зорана Ђинђића на „грађанистичкој“ страни и још једна од јавних личности која је изгубила апсолутно све што се могло изгубити откад је Борис Тадић сишао са власти.
Као и остали у његовом рангу, он не разуме, а плашим се да никада и неће разумети, или је истовремено пак врло добро разумео шта је заправо тема већине, па и овог мог текста. Јер то је управо критика понашања једне лажне касте интелектуалаца, којој припада и господин Лекић, моралних солитеља памети и идеологије у изумирању који умишљају да и данас могу да паразитирају од антиратне пропаганде деведесетих готово на исти начин као што то такође умишља и њена антитеза.
Неспорно је да таква критика иде на руку данашњем премијеру, али је то само зато што се у политици коју води не обазире превише ни на једне ни на друге, пошто и он коначно схвата да ни једни ни други нису у праву, те се таква критика удвориштвом свакако не може сматрати.
Уколико је „удвориштво“ пак етикета која се заслужује када се дирне у дојучерашње иконе данас испражњених вредности, онда апсолутно немам ништа против тога. Знам само да је све већем броју људи јасно да је таквим „иконама“ већ одавно одзвонило, а и драго ми је што је и моје залагање допринело, доприноси и доприносиће све више томе. Што се тиче листе твитераша коју сам навео, а која није коначна, реч је прецизно о лицима која су користила ту друштвену мрежу да би ме на овај или онај начин вређала, омаловажавала и ја не знам шта је то ако не управо оно што сам описао у свом тексту издувни вентил те циничне и лицемерне „грађанистичке“ касте која још увек умишља да је неко и нешто.
Та листа је такође ту да подсети да многи од тих људи због тога могу бити и треба да буду тужени, јер је изгледа то једини начин да схвате да то што пишу на Твитеру по закону није приватна ствар. Ја просто морам да почнем да тужим, јер такви људи мисле да могу до у бескрај да акумулирају увреде које се већ устаљују о мени. Човек који ми се сада обратио, господин Лекић, твитераш који је министарку Зорану Михајловић својевремено довео у везу са „курвом“ и још један осведочени мушки шовиниста у низу, 13. септембра, а поводом мог критичког текста у еновинама под називом „Да ли је Вучић манипулатор или психопата?“, на истој друштвеној мрежи написао је да сам „Вучићев лични Ђорђе Вукадиновић“.
Након готово годину дана, уместо „Вукадиновића“, постао сам „Буба Морина“, и заиста немам ништа против тога. Ако се њему срце на тај начин испунило и сматра да је тиме обавио себи својствен посао, то је сасвим у реду (осим детаља са аналогијом националне мањине преко мог имена).
Но, мене политички ипак више интригира то како је господин Лекић одједном тајновито амнестирао тог „Вукадиновића“ и зашто након само годину дана сматра да ми такав атрибут више није примерен? Мислим да је тај одговор свакоме јасан.
Аутор је сарадник Института за јавну политику
Појашњење главног уредника
Господине Иштване, нисам вас ја „топло позвао“ да пишете за Данас, него сте ви послали текст, а ја сам га објавио. У претходној комуникацији сам рекао да смо отворени за неки ваш нов текст. Нагласио сам „нов“, а ви знате зашто. Све је, дакле, било рутински. Ни топло, ни хладно. Добронамерно је било у сваком случају. С поштовањем, Зоран Пановић
Коментари (1)
Остави коментар05.09.
2014.
Buba u uhu
A u kom mediju je do sada radio ovaj "dopisni član"? Ja ga, iskreno, nikada nisam video na terenu. Možda... ma nema veze.
Одговори