Вести

20. 10. 2014.

Аутор: Јована Глигоријевић Извор: Време

Рад медија оцењује публика, а не влада

"Кључни критеријум када је реч о економији и пријему у ЕУ јесте да ли земља кандидат има функционалну тржишну економију. И ове године је из Извештаја јасно да не само Србија већ и друге земље не испуњавају у потпуности те критеријуме. Неке од области релевантне за ово питање јесу субвенције, државна помоћ, предузећа у државном власништву. Те примедбе су адресиране не само Србији него и другим земљама кандидатима, тако да Србија није изузетак".

 

Овогодишњи Извештај Европске комисије о напретку Србије у процесу придруживања Европској унији, у овдашњим медијима окарактерисан је као махом позитиван, уз покоји критички тон.

Став Мајкла Давенпорта, шефа Делегације Европске уније у Србији, јесте да је Извештај ЕК пре свега уравнотежен и објективан и да је то најпрецизнија оцена којом се може описати овај документ. Давенпорт сматра да постоје области у којима је направљен велики напредак и као такав он је препознат у извештају. Али, такође, извештај истиче и проблеме, тешкоће и оне области у којима није постигнут довољан напредак, наводећи кораке које је потребно предузети. "Таква је рецимо примена неких делова Споразума о стабилизацији и придруживању, када је реч о државној помоћи, заштити животне средине, пољопривреди, заштити потрошача. Извештај је врло детаљан", каже Давенпорт на почетку разговора за "Време".

"Мислим да извештај рефлектује напоран рад и широк спектар консултација и велики допринос широког круга организација, укључујући, с једне стране, тела и државе чланице Европске уније, Владу Србије, али и независне изворе, као што су представници цивилног друштва, парламентарци, бизнис асоцијације и организације. Оно чиме сам најзадовољнији, када говоримо о реакцијама након објављивања Извештаја, јесте то што је Извештај врло прецизан и уравнотежен. Он покрива врло широк спектар области, као и велики број индикатора које Европска комисија узима у обзир када је реч о задовољавању критеријума."

"ВРЕМЕ": Једна од области која је неповољно оцењена јесте стање медијских слобода и слободе говора, уз посебно наглашен висок ниво аутоцензуре и мешања у уређивачку политику медија. Да ли су у извештају узети у обзир недавни случајеви укидања политичких ТВ емисија, попут "Утиска недеље"?

МАЈКЛ ДАВенПОРТ: Извештај покрива период од почетка октобра 2013. до краја септембра 2014, тако да ови случајеви јесу узети у обзир, с обзиром на то да су се у том периоду догодили. Када је реч о ситуацији на српској медијској сцени, забринутост која је изражена у извештају није никакво изненађење. И сâм сам више пута изражавао забринутост због истих ствари у последњих годину дана, и јавно и на друге начине.

Изузетно је важно имати у виду контекст: Србија је пре три године усвојила Медијску стратегију, што је велики корак напред. Стратегију је усвојио парламент и она јасно указује шта су изазови српских медија, који су циљеви и како створити здраво медијско окружење. Такође, медијски закони усвојени овог лета стварају услове за напредак, али примена тих закона је од пресудне важности.

Да, извештај узима у обзир случајеве које сте навели, као и случајеве обарања и хаковања медијских сајтова, блогова и портала. Али да би ту дошло до побољшања, све стране морају да уложе напоре. Влада свакако сноси одговорност, јер као и у свакој демократски уређеној земљи, она је задужена да креира здраво окружење у ком медији могу да раде свој посао. Новинарска професија је са своје стране одговорна да осигура квалитет и професионалне стандарде. Посебну улогу имају независна регулаторна тела и та улога мора да буде у потпуности реализована. То је свакодневни, стални изазов.

Када помињете укидање неких ТВ емисија, мислим да је ту у питању и једна техничка ствар – а то је да ли ТВ станице испуњавају услове на основу којих су добиле дозволе за коришћење националних фреквенција. Ако погледате сет нових медијских закона, у њима јасно пише да је посао медија да осигурају плурализам мишљења, да омогуће јавну дебату, да се осигура јавни интерес... То је један од послова независног регулатора и биће занимљиво видети како ће он гледати на овај феномен.

Овде није реч о мешању у пословну политику власника медија, него о испуњењу законских обавеза и чувању јавног интереса кроз коришћење јавног добра као што су фреквенције.

На конференцији за новинаре одржаној након што сте премијеру Александру Вучићу уручили Извештај, били сте сведок његове прозивке на рачун Тамаре Спаић, новинарке "Блица". У самом "Блицу" о томе није било ни речи. Да ли имате у виду да је то један од облика притиска са којим се новинари суочавају?

Моје четворогодишње искуство са многих конференција за новинаре у Србији је такво да ми се чини како новинаре често треба охрабривати и подстицати да постављају питања и подсећати их да је њихова улога да постављају питања. На већини конференција за штампу новинари изгледају савршено задовољни кад просто хватају белешке и записују оно што се прича. Врло ретко има новинарских питања. Интеракција и размена на конференцијама за новинаре су ретке, волео бих да су чешће, да је живахније. Заправо, било би ми драго да чешће чујем непријатна питања, као ово које ми управо постављате.

Мислите да би оно што се догодило требало да буде чешће?

Нисам то рекао, већ сматрам да конференције за новинаре треба да буду прилика за размену. Такође, изузетно је важно да имамо у виду да здраво медијско окружење није само слобода да некога нападнете, иако јесте слобода да критикујете, која је фундаментална. Али, здраво медијско окружење такође значи да имате здраву дебату, квалитетну дискусију о политичким и друштвеним темама. И ту је одговорност подељена на све учеснике. Апсолутно је важно да медији и сви новинари треба да имају слободу да објаве све детаље неког догађаја, као и да критикују. Новинар који постави питање има право, заслужује да добије достојан одговор на своје питање.

Када већ говоримо о основним елементима демократског уређења, колико је у смислу политичке стабилности важна јака опозиција, које у Србији тренутно нема? Да ли одсуство снажне опозиције у Србији угрожава суштинску демократичност политичких процеса?

Здрава демократија треба да тежи томе да има проактивну опозицију. Свакој влади је потребно да има изазове који долазе од политичке опозиције, било да је она парламентарна или ванпарламентарна. Изнад свега, свакој влади и свакој демократији је потребно да има коме да полаже рачуне. Једино тако може да оправда политику коју води. Тако да – да, мислим да опозиција има важну улогу да представља изазов владајућим структурама и да преиспитује њихову политику. Такође, ту је још једна врло важна улога: нуђење алтернатива и њихово форсирање до сваких наредних избора.

Критички настројени, слободни медији и опозиција, дакле, играју улогу коректива власти у демократском друштву. Које су последице по дру-штво када та два фактора изостану?

Кад год се простор за дебату смањи, друштво је у ризику. Недавно сам имао прилику да одговорим на необично питање: каква је пракса руководећих тела Европске уније када треба да оцене рад новинара. То је потпуно погрешно питање. Није посао владе да процењује рад новинара и медија, то је задатак читалаца и гледалаца, грађана. Посао владе је да креира амбијент који сам малопре поменуо. Ако је тај амбијент рестриктиван, цело друштво ће бити на губитку, укључујући и власт. Било да је реч о дебати у медијима, парламенту или на релацији између политичких партија, на тој дебати почива демократија.

С обзиром на све чешћа указивања на угроженост слободе медија у Србији, на протесте који се одигравају и на улицама, да ли сте имали контаката са представницима новинарских удружења?

Наравно, у сталном сам контакту са свим професионалним организацијама у Србији, посебно са медијским и новинарским, а идуће недеље би требало да се састанем са челницима два највећа новинарска удружења, Независног удружења новинара Србије и Удружења новинара Србије. Одржавамо редовне контакте. Представници цивилног друштва су били позвани да дају свој допринос Годишњем извештају Европске комисије и ови састанци ће бити прилика да од њих чујем како они виде оцене које смо изнели о медијским слободама.

Економски напредак је још једна тачка на коју се Извештај посебно осврће и указује на неопходне кораке које треба применити. Стиче се утисак да ЕУ никада није посвећивала већу пажњу економској ситуацији земаља-кандидата. Да ли је реч о томе да ЕУ не жели да јој се понови сценарио Румуније и Бугарске, па и Хрватске, које су уласком у ЕУ унеле у Унију и своје економске тешкоће?

Кључни критеријум када је реч о економији и пријему у ЕУ јесте да ли земља кандидат има функционалну тржишну економију. И ове године је из Извештаја јасно да не само Србија већ и друге земље не испуњавају у потпуности те критеријуме. Неке од области релевантне за ово питање јесу субвенције, државна помоћ, предузећа у државном власништву. Те примедбе су адресиране не само Србији него и другим земљама кандидатима, тако да Србија није изузетак.

Важно је да напоменем још нешто, када је реч о економској ситуацији Србије у светлу придруживања – економија Србије има своје проблеме који су добро познати, а додатно је ослабљена мајским поплавама. Земље ЕУ и њихове економије такође се боре са последицама економске кризе и рецесије. Европска унија је у последњих неколико година развила ригорознији оквир, којим пре свега својим чланицама нуди вођење кроз економске политике. Европска комисија је постала много активнија последњих година на овом пољу, па је развила механизме за ту врсту помоћи. Стога, када упоредимо Извештај о напретку Србије из 2013. и овогодишњи, кључне примедбе из области економије јесу да Србија треба да почне да примењује нови приступ, како би на крају испунила критеријуме.

Када је реч о економском амбијенту, често чујемо примедбе да је он у Србији много наклоњенији страним него домаћим инвеститорима. Да ли је и ваш утисак такав?

Мој утисак је да је много важније формирати поуздану и предвидиву пословну климу него инсистирати на привлачењу страних инвеститора. Из разговора које ја имам са страним, европским компанијама, али и са српским, видим да сви они желе исте услове, пре свега предвидивост и могућност за планирање. Неки од корака који су овог лета предузети, а које су и домаћи и страни бизнис чекали дуго, могу ту да помогну. Ту пре свега мислим на реформу јавног сектора и креирање оквира за приватизацију јавних предузећа. Веома битно је усвајање новог законодавства у области изградње и планирања. Осим тога, у овој области је фундаментално важна борба против корупције.

Једно од обећања Владе Србије било је отварање преговарачких поглавља 23 и 24 (владавина права и правосуђе) до краја ове године. Међутим, на седници Одбора Скупштине Србије за евроинтеграције рекли сте да се то може очекивати најраније на пролеће. Да ли је реч о одлагању?

Од самог почетка, дакле од отварања преговора са Србијом у јануару ове године, били смо прилично јасни: најоптимистичнија прогноза, она по којој би све ишло тачно онако како је планирано, предвиђа да акциони планови за поглавља 23 и 24 буду спремни најраније на пролеће. Те акционе планове праве Влада Србије и ресорна министарства. Још увек има много питања и детаља који треба да буду решени у тим областима пре него што отворимо поглавља. Реч је о најважнијим поглављима јер у њима леже кључни индикатори који нам показују посвећеност Србије придруживању Европској унији. У вези с тим, у току је огроман је посао, који захтева до сада невиђен ниво координације, пре свега унутар саме Владе, али и координацију са цивилним сектором, који игра важну улогу у имплементацији онога што стоји у тим поглављима.

Ја упорно истичем, па да поновим и сада: није суштина у томе када ће неко поглавље бити отворено. Суштина је добро припремити терен за отварање поглавља и потом напредовати кроз преговоре.

Осим спремности за отварање поглавља 23 и 24, шта су још индикатори посвећености Србије процесу придруживања?

Током последњих годину дана видели смо континуирану посвећеност имплементацији Бриселског споразума. Наравно, дошло је до успоравања због политичке ситуације, пре свега на Косову. Али ако погледамо читав период од дванаест месеци, направљен је велики помак, што смо видели, на пример, током локалних избора на Косову. То видимо и у чињеници да је направљен низ договора који омогућавају примену Бриселског споразума, када је реч о слободи кретања, енергетици, телекомуникацијама. Важно је нагласити да је чак и у време предизборне кампање у Србији, као и у време формирања актуелне владе, одржан континуитет сусрета са представницима Косова.

Главни изазов сада јесте да се дијалог са Косовом настави не само у правцу имплементације Бриселског споразума, што је већ обављено, већ да се иде даље, у правцу нормализације која је крајњи циљ.

Обезбеђивање услова за имплементацију Бриселског споразума био је релативно дуг процес. И иначе је, бар у случају Србије, најчешћи проблем тај што процес постизања споразума, или усвајања закона, тече релативно глатко и лако, а онда наилазимо на читав низ препрека када треба обезбедити примену тих аката. Зашто је то тако и да ли је искуство других земаља кандидата слично?

Када имамо ситуацију у којој парламент усвоји одређену легислативу, а онда дође до проблема у примени, најчешће је ствар у томе да недостају пратећа подзаконска акта и прописи који би примену омогућили. Мислим да смо, када је реч о легислативи, у новој ситуацији. Ниво ангажмана који постоји између Србије и ЕУ је снажнији, Европска комисија има нове механизме врло директног надгледања примене усвојене легислативе. Та врста мониторинга није у надлежности Делегације ЕУ у Србији, али без обзира на то, могу да кажем да су механизми контроле врло детаљни. То је видљиво и из овогодишњег Извештаја: у неким областима забележене су озбиљне примедбе управо због непримењивања легислативе, на пример када је реч о заштити потрошача.

Како коментаришете најаву директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића да ће Србија морати да мења Устав због пуне имплементације Бриселског споразума?

У циљу пуне примене Бриселског споразума и свеобухватне нормализације односа са Косовом, Србија треба да уради много тога. Међутим, није ни на мени ни на Делегацији да Србији говоримо шта то треба да буде. Наша је улога да обезбедимо дијалог и мислим да је ЕУ то испунила далеко успешније него што су многи очекивали. Сада је на странама у том дијалогу, и на Србији и на Косову, да размотре шта могу да ураде како би Бриселски споразум био потпуно примењен. Европска унија је и даље посвећена наставку процеса нормализације.

Када је реч о Балкану у целини, да ли данас, 20 година након конфликта, можемо да кажемо да је ово подручје безбедносно стабилно, нарочито у светлу напетости у Санџаку, али и у светлу чињенице да нам недавне масовне демонстрације и нереди у БиХ говоре да би варница за нестабилност данас пре могла да буде економско незадовољство и неизвесност него било који други фактор?

Оно што данас уједињује људе и земље овог региона јесте заједничка тежња ка миру и заједничка тежња ка придруживању Европској унији. У том смислу перспектива је добра.

Што се Санџака тиче, ви знате да ЕУ већ више од седам година има програм "Европски прогрес", чији је циљ да унапреди квалитет живота у том региону, кроз подр-шку побољшању локалне инфраструктуре, од школа и обданишта до управљања отпадним водама и чврстим отпадом, помоћ малим предузећима да ојачају и запосле више људи. Праве се индустријске зоне са намером да се привуку инвеститори, домаћи и страни. Санџак има добар потенцијал, има много младих и образованих људи, у то сам се и сам уверио током релативно честих одлазака тамо. Мислим да је економија суштински важна за унапређење ове области, да тензију тамо првенствено изазива осећај економске бесперспективности. Влада мора да има своју стратегију за подстицање развоја на Санџаку.

Није никаква тајна да постоји забринутост због Босне и Херцеговине и због комплексности тамошње ситуације. Надам се да ће политички лидери схватити да је њихов интерес заправо оно што је интерес грађана БиХ: да почну да раде на решавању политичких и економских проблема. Иако не могу да говорим у име читаве међународне заједнице, када је о Европској унији реч постоји велика подршка политичким лидерима да крену напред у интересу грађана. У том смислу, као што смо видели после мајских поплава, ЕУ је велики партнер Босни и Херцеговини.

Како се став званичног Београда о руско-украјинском сукобу и генерално однос са Русијом уклапа у спољнополитичке циљеве ЕУ?

Познато је какав је став ЕУ по питању кризе у Украјини. Европска унија је дуго радила на томе да подржи легитимне аспирације владе у Кијеву да приближи земљу ЕУ, нарочито на плану трговинских односа, инвестиција и тако даље. То су легитимне тежње украјинске владе и грађана. Потези које је повлачила влада у Москви према Украјини су из визуре ЕУ неприхватљиви, нарочито у погледу заузимања Крима и у погледу подршке акцијама проруских фракција на истоку Украјине. У том смислу, Европски савет је предузео и конкретне мере. За ЕУ је потпуно јасно да територијални интегритет Украјине мора да буде поштован. Србија је заузела исту позицију. Иако Србија на Генералној скупштини Савета Европе није гласала о том предлогу, јер се гласање догађало у време формирања ваше Владе, касније је подржала ту позицију.

Ми као ЕУ очекујемо од Србије да као земља кандидат подржи политички правац ЕУ по овом питању. Позиција српске владе јесте да не може да подржи политику санкција према Русији. У појединим случајевима је као разлог навођено то да Русија никад није подржавала санкције према Југославији, што, заправо, није истина: као чланица Савета безбедности Русија јесте подржала санкције бившој Југославији. Али, на Србији је да одлучи о том питању. Треба имати у виду да поглавље 31 приступних преговора предвиђа усаглашавање спољне и безбедносне политике земље кандидата са политиком ЕУ. То се очекује и од Србије. Логичан след ствари био би да у наредном периоду видимо све веће усаглашавање и подршку Србије спољнополитичким иницијативама и акцијама ЕУ.

Да ли Јужни ток може да представља проблем у процесу придруживања Србије Европској унији?

Став Европске комисије је јасан. Било који гасовод који пролази кроз територију Европске уније мора да буде у складу са прописима ЕУ. Комисија има одговорност да обезбеди поштовање тих прописа. Србија је кандидат за чланство у ЕУ, али Србија је такође и чланица Европске енергетске заједнице. Као таква преузела је одређене обавезе, нарочито у вези са енергетским пакетом ЕУ који ступа на снагу у јануару 2015, а који између осталог захтева раздвајање контроле извора и транспорта гаса. Суштински, тај пакет подржава могућност снабдевања енергентима из више извора, а Јужни ток није на то усмерен.

То су обавезе које се односе не само на Србију већ и на земље које су чланице ЕУ а кроз које ће пролазити Јужни ток. Споразуми који су у вези са изградњом Јужног тока нису усклађени са прописима Европске уније.

Шире гледано, Европска комисија би волела да види разноликост енергетских извора, и зато постоје многи инфраструктурни пројекти који за ЕУ представљају већи приоритет од Јужног тока. Ако споразуми у вези са Јужним током могу да се прилагоде прописима ЕУ, нема разлога да представљају проблем у односу Уније према било коме.

Србија је дуго имала амбивалентан став према сопственом антифаши-зму из Другог светског рата. Како коментаришете то што ове године, на 70. годишњицу ослобођења, имамо војну параду и да ли је то знак још већег приближавања Србије европској антифашистичкој традицији?

Мислим да је вредновање и преиспитивање Другог светског рата нешто чиме се бавимо широм Европе. Србија у томе није изузетак. Србија и Југославија су несумњиво биле већински на страни антифашистичке борбе. На који начин ће те вредности и традиција бити препознате, вредноване и обележаване јесте ствар сваког друштва. Чини ми се да је веома позитивно када догађаји у спомен на Први или Други светски рат доприносе бољем разумевању и помирењу између народа.