Вести
26. 10. 2014.
Опозивање објављене лажне вести
На објављивање неистинитих података може се реаговати одговором и исправком, али и опозивом, који није довољно разрађен као институт медијског права, каже др Драгица Попеску, судија Апелационог суда у Београду.
У истој недељи када је један тиражни дневни лист грубо прекршио Кодекс новинара Србије објављујући на првој страни непроверену вест да је познати глумац обљубио малолетника, у Институту за упоредно право у Београду представљена је књига „Заштита права личности од повреда у масмедијима". Аутор књиге је судија Апелационог суда у Београду, др Драгица Попеску, која има богато искуство управо у медијским споровима.
Од када је у Србији укинуто кривично дело клевете, чини се да јавне личности немају много могућности да се заштите од лажних и непроверених информација које медији објављују о њима, а неки новинари и уредници се понашају као да никада нису чули за претпоставку невиности, па суде и пресуђују на основу гласина, дојава и кривичних пријава.
Насловне странице жуте штампе често служе као стуб срама за јавне личности. У таквој ситуацији многи се осећају немоћно јер сматрају да се деманти чује тише од сензационалне лажи, али не знају да, поред одговора и исправке, имају право да траже и опозив нетачне информације, накнаду штете, па чак и учешће у добити коју је медиј остварио продајом лажне информације на тржишту.
На објављивање неистинитих података може се реаговати одговором и исправком, али и опозивом, који није довољно разрађен као институт медијског права. Опозив је заправо објава о повлачењу лажне вести. Лице коме су објављивањем нетачне или непотпуне информације повређена права или интереси, има право да захтева да новинар, који је лажну информацију написао, сада напише опозив те информације и да одговорни уредник објави тај опозив, и то све пре него што би читав случај доспео пред суд каже судија Драгица Попеску.
Проблем са опозивом је у томе што није предвиђен Законом о јавном информисању (ЗЈИ), где су рокови хитни, већ Законом о облигационим односима (ЗОО), па подлеже роковима из класичног парничног поступка, јер представља средство неновчане накнаде нематеријалне штете, па се зато и ретко користи у пракси. Судија Попеску се залаже да право на опозив буде регулисано Законом о јавном информисању.
Људи углавном посежу за тужбама којима траже да се објави одговор и исправка информације. Зато желим да укажем грађанима на могућност да траже опозив, јер сматрам да је много ефикаснији и кориснији, како за онога ко је оштећен, тако и за истинито информисање јавности, па и за медиј који је нетачну информацију објавио.
Опозив може да буде обично повлачење изјаве, или повлачење изјаве уз извињење или уз исправку, која ће садржати тачну и потпуну информацију. Чак је могућ и привремени опозив док се информација не провери, што би такође могло да задовољи оштећеног и да га заштити од даљег вређања или омаловажавања у медијима објашњава наша саговорница.
Право на опозив информације може да се тражи судским и вансудским путем, али судски пут не обећава брзо решавање ситуације, па је зато потребно да се пропишу хитни рокови и да се право на опозив детаљно разради у изменама Закона о јавном информисању.
Реч је о деликатним и важним личним добрима, као што су част и углед, достојанство, приватност и психички интегритетличности, па је неопходна хитност у остваривању права на опозив. Осим тога, опозивом се утврђује коначна истина, о којој јавност има право да зна, а у односу на оштећеног постиже се сврха накнаде штете. При том оштећени не сме да тражи од аутора прве (лажне) информације да призна кривицу или да изрази кајање, тако да опозив не може представљати понижење за новинара или зфедника који ће тај опозив написати и објавити објашњава др Попеску.
Ипак, опозивна изјава може садржати признање азтора да није имао доказе за објављену информацију, или да је после објављивања сазнао да та информација није тачна или да није потпуна, па тако опозив може ићи у правцу негирања истинитости првобитне информације, или њене исправке и допуне. Новинар у опозиву може чак да напише и да се одриче првобитне информације која није била истинита.
Истинитост или потпуност примарне тврдње оспорава давалац изјаве новом изјавом опозивом. Њему јавност поклања већу веру када он указује на неистинитост својих претходних тврдњи, него када их оспорава лице које је оштећено. Зато опозив има већу тежину од одговора и исправке, јер је код опозива важна личност аутора изјаве односно првобитне информације.
Ако је аутор информације непознат, онда уредник рубрике или главни уредник има обавезу да објави опозив објашњава др Драгица Попеску.
Вредносни судови које износе новинари у коментарима не могу бити предмет опозива, већ само информације којима се износе чињенице. Јер, када би сваки коментар и вредносни суд могли бити опозвани, онда би медији били заузети маратонским реплицирањем, указује наша саговорница.
Слобода изражавања и слобода медија гарантовани су Уставом Србије и међународним конвенцијама, али они такође јемче грађанима право на психички интегритет, тајност писама и других средстава општења и заштиту података о личности.
Када су јавне личности у питању, медији увек дају предност интересу јавности да сазна одређену информацију, али ако је информација лажна, онда медији треба да преузму одговорност за то и да исправе грешку. Тако ће и правда бити бржа него када се тражи пред судом.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.