Вести
26. 10. 2014.
Како је "пинкована" ТВ Б92
Уклањање Оље Бећковић је било нека врста сигнала за гашења култне београдске телевизије коју су, у зависности од политичких и идеолошких опредељења, неки сматрали претходницом Шесте флоте док су многи гледали тај програм као лучоношу слободног новинарства и глас савести демократске Србије.
Успех и утицај те телевизије састоји се управо у том парадоксу. Александар Апостоловски Најпре је Оља Бећковић открила шта значи новинарска теорија релативитета у Србији.
Када је упознала Ајнштајна, схватила је да се звезде у српском новинарском универзуму гасе за једно лето.
Господин Ајнштајн је представник капитала који је већински власник Телевизије Б92 и ТВ Прве, задужен да понуди водитељки „Утиска недеље” трансфер на инфо канал деведесетдвојке.
Уклањање Оље Бећковић је, заправо, био сигнал за гашења култне београдске телевизије коју су, у зависности од политичких и идеолошких опредељења, неки сматрали претходницом Шесте флоте или хором трбухозбораца америчке амбасаде, док су, с друге стране, многи гледали тај програм као лучоношу слободног новинарства и глас савести демократске Србије. Успех и утицај те телевизије састоји се управо у том парадоксу. И једни и други су, наиме, у праву!
С таквом контроверзом и готово пажљиво распоређеним обожавањем и омразом, деведесетдвојка је постала најутицајнији политички телевизијски канал.
Али, усуд Телевизије Б92 је заправо тај што је постала жртва вредности које је све време промовисала. Опстанак у либералној тржишној утакмици, испоставило се, био је немогућ с програмским концептом којим је започела путању у галактичком хаосу српског медијског космоса.
Најпре је укључена у струју као андерграунд Радио омладинска станица, основана далеке 1989. године, тек наслућујући субверзивни ангажман који је Слоба препознао, квасећи преко својих људи коаксијални кабл, чиме је изненада тај радио добио цензорске сметње на везама.
Због антимилошевићевског ангажмана, 1998. године, Радио 92 добија МТВ награду за борбу против Милошевићевог режима.
Тек 2000. Б92 почиње да упловљава у канале београдских телевизија, добацујући дометом негде до Војводине и Чанкових ушију. А тек после шест лета, добија националну фреквенцију. Њен шеф Веран Матић је, додуше, фреквенцију тражио много раније, али му је тадашњи премијер Зоран Ђинђић ладно препоручио да, уместо фреквенције, као сурогат за „партизанску споменицу”, од петооктобарских власти затражи орден. Да је још мало био циничан, Зоран би орден окитио с неколико антена и микрофоном.
Можда је 2003. године, када је уведено ванредно стање после убиства Зорана Ђинђића, Телевизија Б92 показала и највећи интегритет. Наиме, тадашња оштрица „Сабље” није заобилазила ни медије, а ванредно стање је значило строгу забрану да се истражују разлози за увођење ванредног стања.
Новинари Б92 нису подлегли притиску, тако да се поново догодио својеврсни парадокс, који је само набацио још једну контроверзу на ту телевизију. Наиме, многи заточеници „Сабље”, у свом дојучерашњем противнику нашли су највећег савезника, својеврсни мегафон кроз који су могли да изнесу своје ставове. Али, следећи идолопоклонички постулате глобализма, као основну грану неолибералне мисли, екипа деведесетдвојке пролази као свако дете револуције.
Оно, наиме, буде смазано! Видело се то када се Љубица Гојгић с такозваних крупних политичких тема све више возила у рикверц - ка пијаци или временској прогнози.
Приметило се то и када је Југослав тражио прекоманду на телевизијски „носач авиона”, сиененовску експозитуру на источном лимесу западног Балкана, за сада тајанствену ТВ Н1, чији је власник мегакорпорација под управом бившег шефа ЦИА Дејвида Петреуса - генерала, шпијуна и, коначно, медијског корпорацијског могула. Бранкица Станковић је, с друге стране, успела да учини готово немогуће. Да се њено породиљско одсуство симболички продужи унедоглед, како „Инсајдер” не би чачкао мечку по црним рупама српског друштва и политике.
Разуме се да нико од горе поменутих није идеалан новинар. Познајете ли, уосталом, неког таквог? Али, свако од њих оставио је за собом траг, утицај или је макар, што је и најважније, поштено искидао живце гледаоцима који се нису слагали с Верановом уређивачком политиком и новинарским изразом горе поменутих новинарских персона. Али нису мењали канал на даљинском. Свеједно, естаблишмент се плашио те телевизије за коју се, још једног ли апсурда, веровало да је узор осталим телевизијама. Опет се догодио преокрет.
Испоставило се, наиме, да је, на крају баладе о ТВ Б92, она поражена од концепта свог најљућег противника. Деведесетдвојка је, заправо, „пинкована”. И то онога тренутка, када је прихватила да емитује глобални ријалити шоу „Велики брат”. Тако су Мики из Купинова и остала братија окупирали до тада, бар се тако веровало, острво озбиљне и такозване, кредибилне телевизије.
Чак је један од краљева српске жуте штампе лепо и иронично, пун самозадовољства, приметио како је легитимизација пинковања деведесетдвојке учињена управо чињеницом да су најугледније новинарке те ТВ станице, беше ли ту и Гојгићка, интервјуисале лика из кавеза који се кревељио као победник „Великог брата”.
Преузимањем већинског власништва од стране Грка, у време власти Бориса Тадића, информативни програм телевизије Б92 постаје баласт за власт и с њима повезане маркетиншке агенције, као и читав тим такозваних медијских радника. Најутицајнији човек у борду Б92 (Стефанос Пападопулос) директор је фирме „Астонко” која је већински власник Б92 с 84,99 процената удела.
Истовремено, поменути бизнисмен је и сувласник грчке ТВ Македоније, дела „Антена медија груп”, грчког бизнисмена Миноса Киријакуа, власника ТВ Прва.
Грчки богаташи немају сензибилитет за истраживачко новинарство. Зашто би се, као дошљаци у овдашњу медијску џунглу, замерали лавовима, тигровима и осталим врстама у политичкој и бизнис менажерији.
Поштено! Отуда долази до шокантних и истовремено комичних булеварских трансфера Станије и Сулејмана између две братске телевизије, с тим да стара деведесетдвојка постаје све мање препознатљива. Љубица Гојгић се повлачи на Радио Б92, а на крају ове телевизијске сапунице Оља Бећковић се, уместо у студију, појављује на тротоару испред Б92, заједно са својим обожаваоцима. Што из медијског света, што из опозиције.
Ако је веровати медијима, јер Веран каже да још није добио ништа званично, на папиру, од Нове године Телевизија Б92 ће заувек нестати са екрана. Уместо ње ће се родити нова телевизија ОТВ. Или можда „нула ТВ”? Свеједно, она ће бити забавног карактера, с тралала уређивачким концептом.
Тако ће се, коначном банализацијом јавног простора, Србија коначно интегрисати у медијски глобални поредак чије су иконе Ким Кардашијан и њена госпођа мама. Та госпођа је, узгред, сан свих камионџија Средњег запада која ће, временом, осванути и на билбордима дуж Ибарске магистрале. Када се Сораја буде појавила у шатору Сулејмана, у једном од наставака серије, то више неће бити сапуница, а понајмање комедија.
То ће бити званична верзија наше историје коју ће проучавати наша деца. С таквим образовањем, уколико не прођу на аудицијама за певаче, на Жељковом Пинку или ТВ Првој, којом већ суверено влада Сале Поповић, чекаће их, ваљда, неки нови ријалити за клинце на будућој ОТВ. Историја ће, разуме се, тврдити да смо сви поникли из тог харема. И, то ће бити то. Каква деца, такве телевизије.
Коментари (2)
Остави коментар28.10.
2014.
Re: Текст је бајковит
Možda u ovoj prilici nije na odmet podsećanje na srpsku narodnu poslovicu: ''Ko drugome jamu kopa - sam u nju pada'',mada, kod vernih podanika Velikog Brata upravo to, poznato je, neizostavno izaziva svestrani prezir. Svejedno, uvek valja imati na umu da ostaju uzaludni svi pokušaji da se pobegne stvarnosti. Pokazalo se da projektovani ishod ''kreativnog'' delovanja odveć prepoznatljive bratije ''medijskih poslenika'', koje su neki poodavno nazvali novinarima: slobodnim, nezavisnim, hrabrim, istinoljubivim, istraživačima... Istovremeno je planski i uporno izbegavana i sprečavana svaka mogućnost da se ti zagovornici ''istine'', sve u svemu dobrano plaćeni propagandisti, a manje-više uvek i zastupnici tuđinskih interesa - nađu pred ogledalom. Daleko bilo. Tako su oni, nastojeći da udovolje gazdama bespogovorno, vazda delujući po principu ''što gore to bolje'', izvršavali sve zadato suviše udaljeni i od pomisli da služe isključivo za jednokratnu upotrebu i neizostavno protiv onih koji bi trebalo da su njihovi ili da su im barem bliži. Možda su im baš zbog toga, u podužem periodu, kontinuirano, kao po nekom ustaljenom pravilu, dodeljivane nagrade i priznanja ''za nepokolebljivu privrženost istini i izuzetno novinarsko pregalaštvo''. Trebalo je, valjda je to danas izvan svake sumnje, da svojim projekcijama stvarnost u Srbiji učine nalik mestu na kome je nemoguć bilo kakav život, baš kao na Mesecu. Ali ne lezi vraže - sve politički sistematično planirane kratere, stvarane medijskim delovanjem ''slobodnog, hrabrog, slobodoumnog, istinoljubivog i nezavisnog'' i tome sličnog ''novinarstva'', uz obilje proklamovanih i samozvanih medijskih perjanica tog i takvog žurnalizma, prema upinjanju praktično uvek iste kamarile, srpski narod i građani Srbije uspešno savladavaju i, gle čuda, i dalje u tome sa lakoćom uspevaju baš kao da su oni izumeli ''lunohod''. Očigledno, u tome im pomoć bez premca pruža iskrena ljubav prema sunarodnicima, sugrađanima i svojoj otadžbini, kao i prema istini, a vidi se da nisu zaboravili ni obilje poruka koje su potomstvu ostavili istorija i mnogi svestrano provereni i objektivno potvrđeni privrženici ''roda i otačastva''.
Одговори27.10.
2014.
Текст је бајковит
Читам, упорно читам, очекујем и не дочках. Шта мислите, шта сам очекивао. Овако храбар текст, пун дивних фигура, помало хумора, понајвише "чачкања мечке" (ову синтагму, драги пријатељу, нисам очекивао, поготово од Вас, јер спомињање "чачкања мечке" је у било којој употреби и било којом приликом изузетно вулгарно, ако нисте знали, изрека гласи: "Не чачкај мечку у п....), морао је доказати да је Дечко (Вучић) госпође Бећковић угасио Утисак. То је тврдио УНС и две уважене госпе, Бећковић и Смајловић. Ето, то сам очекивао. Нисте имали храбрости (аутоцензура) да то напишете. Разочарали сте ме, господине Апостоловски. Један познати и велики новинар "Политике" (нажалост није међу нама), док нас је учио новинарству, упозоравао је: "Само једна неистина у тексту или прећутана истина, руши цели текст".
Одговори"Најпре је Оља Бећковић открила шта значи новинарска теорија релативитета у Србији". Озбиљно и искрено Вас молим да ми одговорите, шта је то "новинарска теорија релативитета" у Србији". О новинарству у Србији нема смисла говорити и писати. "Бисери" водитеља мушких, посебно женских, понашање пред камерама, односно према гостима, превазилазе људски разум (ето чак добијају и награде).
На крају, иако краја нема, Б92 је био правк у блаћењу, понижавању, оговбарању, сатанизовању Срба. За ту ТВ кућу, Срби су најгори момци. Ако ми не вјеријете, онада постоји нека варка, односно да сам ја гледао емисије неке друге ТВ куће. У Србији је све могуће.