Вести
28. 10. 2014.
На узици лажи
Учествовао сам недавно на једној трибини о односу правосуђа и медија.
У почетку сам био скептичан око тога да ли ће та трибина нешто покренути или променити, али сам размишљајући о томе брзо закључио да неће, као ниједна друга трибина. Оно што је много важније од тренутне промене јесте да се о томе говори. Упорно и дуго. И зато сам и учествовао.
Да ли сте имали ситуацију да државна институција ваша питања да неком другом медију, гласило је прво питање модераторке скупа.
Наравно, одговорио сам, то се скоро редовно дешава и по правилу су у питању државни медији. Нема везе што смо ми питања послали пре 15 дана, они су одлучили сад да одговоре, али не нама него том државном медију! И коме да се жалиш и коме шта да кажеш?!
Они, тај државни медиј, нити је тражио питања нити је размишљао на тај начин, пошто по правилу не постављају шкакљива питања да се не би, не дај боже (?!), замерили тамо где не треба. Али добро, то су државни медији и зато ни најмање не верујем да ће држава изаћи из њиховог власништва.
Џаба стратегије, ритуална заклињања и остале будалаштине, држава неће изаћи из власништва медија јер јој не одговара да нема контролу над медијским простором. Чак и ако ипак на једвите јаде и изађе, препустиће их "неком себи блиском" тајкуну, који ће у знак захвалности опет терати исту причу. Уосталом, професор Ђуро Шушњић је пре више од 40 година, у књизи "Рибари људских душа", описујући моћ медија и њихову злоупотребу од политичара, написао да се "на узици лажи, воде људи и народи, а да тога нису свесни: дају свој пристанак на туђи избор".
Баш то тачно дефинише и однос медија и власти пристанак на туђи избор, односно пристајање медија да буду на услузи власти. Одатле и такав однос институција које информације, иако је то строго забрањено у више закона, прво дају државним медијима, фаворизују их и дају им предност.
Да се вратимо односу правосудних институција према медијима.
Најсликовитији пример како правосуђе третира медије је случај Уставног суда, који већ, ево, четири године држи затворене седнице за јавност. Сами одлучују шта је битно за јавност Србије и нимало се не тангирају око тога што грађани Србије плаћају њихове вуду, конспиративне седнице. Питање је и да ли Уставни суд уопште и постоји!
А и када нешто одлуче, онда саопште у шифрованом саопштењу да су одлучили у предмету УЖ/1114/08, рецимо. Ни да сте најбољи шифрант не можете да сазнате о чему се ради у предмету. И тако то иде годинама и никог није брига. Шта би било, рецимо, да је Уставни суд одлучио да је Месец саставни део Србије или да сви становници Србије морају да скакућу на левој нози кад улазе у државне институције?!
Оно што је посебно забрињавајуће у том односу медија и правосуђа је што информацију јако тешко добијате, упркос бројним портпаролима, а и када је добијете, онда је то са временском задршком када је већ касно и када то питање више није нимало актуелно.
Пошто нема информације, такво понашање судова новинаре тера да се окрену незваничним изворима и да се баве спекулацијама. То се наравно суду не свиђа, љуте се што медији нагађају, али је то изгледа једини начин, јер су имали своју шансу да кажу шта имају. И нису је искористили. Али то изгледа никога више не забрињава.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.