Вести
03. 11. 2014.
Новац најдражи демант
Таблоидизација медија је глобални тренд у развијеним земљама, али и у онима у транзицији. Појава такве врсте медија, који уједно претендује да информише и забави публику уз објаву запаљивих вести, присутна је и код нас. Медији, који би требало да извештавају јавност веродостојно, поштујући туђа права у границама слободе информисања, често не презају од кршења тих права зарад добити, примећује др Драгица Попеску, судија Апелационог суда у Београду, и аутор књиге „Заштита права личности у масмедијима“.
Зато је број спорова због повреде права личности велики.
Нема правила ко чешће тужи новинаре, главне уреднике или издавача естрадне звезде и глумци, спортисти, или политичари, функционери, јавне личности.
Тужбе подносе и „обични“ грађани који су се стицајем околности, због неког догађаја, нашли у жижи јавности.
Они туже због нетачне информације, написа који задиру у приватни живот, објављивања фотографије...
Понекад је очигледно да је циљ тужбе искључиво новчана накнада, док је у другим ситуацијама јасно да су тужиоци особе које су доживеле трагедију или којима је живот постао неподнош љив после неког написа или слике. Али, где је у свету брзих и сензационалних информација граница између слободе штампе и права јавности да буде информисана, и права личности на приватност?
- Јавна личност је увек под лупом због функције коју обавља - каже др Попеску.
- Иста је прича и са припадником џет-сета, естрадном или глумачком звездом. Они морају да буду спремни на већу дозу критике, ако је она везана за посао који обављају, али имају право на сопствену приватност ако она није у вези са њиховом функцијом или занимањем. Али, чак ни критика везана за посао не сме бити увредљива или прекомерна.
Попеску наглашава да је, ако јавна личност сама изазове пажњу неприличним понашањем, новинар ослобођен одговорности за објављивање такве информације. Занимљиво је да је од доношења Закона о јавном информисању 2003. године, па до пре неку годину, био скоро подједнак број захтева за све видове заштите права личности.
Особе које би се препознале у информацији обраћале су се суду тужбом за објављивање демантија, за исправку информације, или за накнаду штете - материјалне или нематеријалне...
У последње време све су ређи демантији и исправке, а све је више тужби за накнаду.
- Код нас се ретко користи опозив, који и није предвиђен као институт медијског права, већ га предвиђа Закон о облигационим односима - објашњава др Попеску.
- Он је вид неновчане накнаде нематеријалне штете путем повлачења изјаве, тако што ће новинар или лице које је изнело нетачну тврдњу, исту опозвати навођењем да је неистинита, непотпуна, и чак се извинити ако је потребно. То је душевна сатисфакција, али ако на овај начин не може да добије потпуно задовољење, оштећеном остаје могућност да поднесе тужбу за накнаду штете.
Што се тиче тужби и новчаних накнада, код нас већ дуже време постоји негативна пракса да се по правилу додељују не нарочито високе накнаде због повреде права личности, и то без доказивања да ли је личност заиста претрпела душевну бол и страх, било интензиван или дуготрајан.
- Новчане казне не би требало по правилу да буду драконске и да доведу опстанак неког медија у питање - сматра др Попеску.
- Али, не би требало ни да априори буду благе. Све зависи од евентуалног постојања зле намере, од саме радње повређивања права, од њених последица... Ако је медиј изазвао озбиљније последице, казне не треба да буду ниске.
Једнаки
На питање како изаћи накрај с таблоидним кршењем приватности, др Попеску одговара да суд не прави дискриминацију међу медијима. Он поступа по тужбеном захтеву и утврђује повреду. Пред судом су сви медији, баш као и сви људи - једнаки.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.