Вести
14. 11. 2014.
Мој дневник - Велимир Ћургуз Казимир
Грађа за Музеј меланхолије
Већ тридесетак година се накањујем да почнем да пишем дневник. Неколико пута сам и почео и издржао недељу, две. Онда су се десиле неке ствари које су напросто прогутале све што је личило на креативну рутину и претвориле живот у бескрајни ред дана препуних обавеза које су апсорбовале скоро све.
Не кажем да се данас ситуација битно променила, чак ни одлазак у пензију није уклонио највећи део посла везан за голо преживљавање. Пре бих рекао да су се околности промениле у погледу новостечених пријатеља који су ме последњих година, свесно или несвесно, гурали да се латим овог обеспокојавајућег и мукотрпног задатка.
Писати дневник који ће бити одмах представљан јавности представља ризик пре свега на личном плану јер искреност, без које дневник није дневник већ тривијално “писмо уредника”, може да поквари много тога. Бити искрен увек је било опасно, данас погтово.
Да кренем у ову авантуру помогла је и технологија. По први пут писац може сам све да ради – не само да пише него и да дистрибуира, чита, објашњава, илуструје и комуницира са свима које занима оно о чему дневник сведочи. Јер, сваки је дневник својеврсно сведочанство не само о времену у којем се пише него и оном претходном.
У мом ће Дневнику бити доста записа из деведесетих, из оног злосрећног времена ратова и сиромаштва кад је осећање солидарности и заједништва било много снажније и живље него што је то данас случај. Ово, наравно, нису политичке анализе или коментари о ономе пре и ономе сада, али уколико буде било повода, уколико ми нешто “дирне живац”, ја ћу свакако реаговати.
Желео бих да оно што напишем, и не само напишем, већ и фотографишем, насликам или снимим као аудио садржај, једног дана буде део будућег Музеја меланхолије који сам замислио 2013. године.
Направио сам пројекат за један сасвим београдски Музеј меланхолије који би био отворен за све оне који о томе имају шта да кажу или да “сместе” у нише овог виртуелног Музеја. (Садржаји не морају бити стриктно везани за Београд баш као што ни донатори не морају бити Београђани.) Због тога се овај Дневник може третирати као својеврсна грађа на будући Музеј меланхолије. (Изабрана зграда Музеја налази се у Црногорској улици.)
Нисам предвидео могућност коментарисања Дневника из врло једноставног разлога: ово је рад у настајању. Претпостављам да ће после одређеног времена Дневник бити комплетиран или прекинут неким неочекиваним догађајем.
Тада, по моме мишљању, наступа тренутак за коментарисање. Уосталом, постоји хиљаду места – од сајтова и класичних медија до друштвених група – где се до миле воље коментарише све и свашта. Нема разлога да своје писање, и своју муку или ужитак, излажем јавним коментарима у самом Дневнику.
Могуће је, наравно, комуницрати са мном преко уобичајеног “контакта”. Надам се да ће они који буду разумели смисао овог Дневника слати своју личну “грађу” за будући Музеј меланхолије. Могуће је да ме неки допис, податак, фотографија или подсећање потакну да буду тема у Дневнику. У том сам погледу веома отворен и крајње радознао у вези са реакцијама људи који буду пратили мој Дневник.
Дневник неће бити писан из дана у дан већ оном густином коју диктирају спољни и унутрашњи догађаји, односно поводи. Неки делови Дневника, а посебно песме, снимаћу и у аудио формату.
Покушаћу уз помоћ фотографија и аудио снимака звука улица, разговора, музике… да обновим сећање на нека места у Београду где сам провео детињство и младост. У том смислу је овај Дневник веома локал патриотски.
Молим пријатеље и познанике да се љуте ако им не будем могао одмах да одговорим.
Осећам огромну захвалност Небојши Бабићу и његовој Галерији “О3он”, као и вредним људима из Студија Orange, без чије помоћи никада не бих успео да започнем овај узбудљив и изазован пројекат.
Коментари (1)
Остави коментар17.11.
2014.
novi stari prijatelji
Cula sam Kazino ime cesto. Spominjala ga je moja cerka Milica i mnogi nasi zajednicki prijatelji. Cak sam, po malo, bila i ljubomorna "kako toda ga ja ne poznajem".
ОдговориBila je kasna jesen ili rana zima 1996te. Zove me moja drugarica Gordana Logar, u naspj kuci poznata kao Mala, na veceru kod nje. Ona zivi na Novom Beogradu. Ja tada jos vozim Juga i pitam da li treba nekog da dovezem. Tako saznam da dolaze i Curguzi i da su oni moje komsije i ponudim se da ih odvezem. Silazim pred soliter a Sasa i Kazase igraju s lokalnim mackama. Tad smo se upoznali. Bilo je to pre 17 godina a ja jos mislim da su mi oni novi prijatelji.
Medjutim, toliko nas je zivot isprepletao da imam utisak da sui oni prijatelji oduvek odnosno stari novi prijatelji.
Na povratku odGordane ja se zalim kako Milica nema posao i kako je trudna. Sutradan stize Kaza i dodnosi joj knjigu na prevvodjenje.
Rodilase Anika i to nas je jos vise zblizilo.
Kad sam se preselila i prvi put u zivotu zivela sama redovno su me obilazili "obolazimo staracka domacinstva".
Sad shvatam da ovo nije nikakav komentar ali je pismo Kazi pa nek radi sta hoce s njim.