Вести

09. 12. 2014.

Аутор: В. В. Извор: Нови магазин

Интервју Кадија Исмаилова: Новинари у диктатури не смеју да узмичу

Новинари треба да буду заједно, не треба да оставе истраживачког новинара самог, не сме само једна особа да се бави истраживачким новинарством. Криминалци и корумпирани државници и политичари не смеју да мисле да су ако елиминишу једног решили проблем. Никад не узмичите. Једном када направите корак уназад, ваш један корак назад значи два корака напред за њих, каже у разговору са Ратко Фемићем азербејџанска новинарка Кадија Исмаилова.

 

Кадија Исмаилова, истраживачка новинарка из Азербејџана, светски је познато име у новинарским круговима и шире. Њена истраживања открила су повезаност породице азербејџанског председника са многим компанијама, али то није прошло без последица и освете режима. Саслушавала ју је тајна полиција, у јавност је пуштен снимак њеног сексуалног односа с партнером с којим је у дугогодишњој вези, кажњавана је друштвено корисним радом, али је она на све то одговарала осмехом и хумором. То диктаторе излуђује.

„Увек ми кажу да јурим породицу председника, али то није тачно. Где год зачепркам они искачу, јер поседују скоро све у нашој економији. Комуникације, банкарство, грађевина, прерада хране, јавне набавке... Свуда их има“, каже Кхадија Исмаилова у разговору за Нови магазин.

Прославили сте се истраживањем које је показало везу између породице председника и неких компанија које су они поседовали. Јесте ли циљано претраживали њихову имовину?

Случајно сам набасала на породицу председника. Почела сам 2008. да истражујем локалну телекомуникациону компанију. Влада нам је рекла да је Сименс сувласник, а ја сам пронашла да су три панамске компаније сувласници, али нисам знала ко их поседује. Три године касније научила сам како да претражујем регистар панамских компанија и пронашла 11 компанија које припадају фамилији председника. Неке од њих су биле власници телекомуникационе компаније за коју се испоставило да је повезана са председниковом ћерком. Затим смо доказали да је јавна банка приватизована од председникове ћерке и жене министра. Државна авиокомпанија поседовала је банку, приватизована је, а жена председника државне авиокомпаније и млађа ћерка председника Илхама Алијева постале су власници без тендера и процедура... Писали смо о томе 2010. и тако је почело да се отвара. Неке приче се појаве случајно. Добила сам гомилу докумената који доказују да је министар енергетике приватизовао државну компанију ни за шта. Нисам веровала и тражила сам још докумената и испоставило се да су компаније које профитирају од тог договора регистроване на истој адреси као и фирма председникове ћерке.

Твоја истраживања прилично су уздрмала владајућу породицу. Какве си проблеме имала због свог посла?

Када је 2005. убијен наш колега, он је био једини новинар који се усудио да истражује породицу председника. Осећала сам се кривом јер је убијен зато што је био једини који то ради. Знали су да ће, ако га убију, истраживање престати. Неколико година није било никога да пише о породици Алијев.

Када је 2009. Вашингтон пост објавио чланак о имовини председника у Дубаију, то је био почетак. Гласно смо почели да говоримо о чињеницама, имовини, новцу... То има своју цену. Покушали су да униште мој живот и имали су озбиљније намере, јер када су објавили снимке мог сексуалног живота рачунали су да ће изазвати моје убиство. Азербејџан је конзервативна земља где таква убиства нису изненађење. Један од љутих рођака или неко други могао би да ме убије. То је био циљ, али се није десило јер ме је друштво подржало. Ја сам атеиста, али чак је и Исламска партија реаговала саопштењем у којем кажу да се мој приватни живот никога не тиче. Ми смо земља у којој је такозвана прозападна влада мање либерална од Исламске партије.

Да ли се с тим проблемима суочавају и остали новинари у Азербејџану?

Постоји листа од 98 политичких затвореника, а 14 њих су новинари и блогери, људи који су администрирали популарне Фацебоок странице на којима је критикована влада или су исмевани режимски медији. Последњи случај је Сејмур Хази у притвору зато што је оптужен за хулиганство. Кад је изашао из куће неко му је пришао и питао га зашто не одговара на његове фацебоок поруке и пљунуо га, он га је одгурнуо и побегао, а полиција се појавила и ухапсила га.

Значи да због активности на друштвеним мрежама можете да завршите у затвору?

Апсолутно! Чак постоји и модел по којем људи завршавају иза решетака. Већина новинара и блогера су у затвору због оптужбе за наркотике. Један од њих је позван да дође у станицу и тамо су га ухапсили јер су му нашли дрогу у џепу. Да ли бисте ви отишли у полицију са дрогом? Када су ухапсили једног од популарних блогера кога такође терете за трговину дрогом, прва ствар коју су му конфисковали био је компјутер. За то време за које га терете да је диловао дрогу човек није ни био у Бакуу. У затвору је и група од осам младих активиста, омладинских лидера, због тога што су протестовали против корупције у војсци.

Јесу ли чести напади и пребијања новинара?

То се дешава стално. Илгар Насибов је брутално претучен, а нападачи су га исекли по лицу. Те слике су биле тако бруталне да смо већали да ли да их уопште објавимо. Не знам статистику, али мислим да је више од 100 новинара годишње нападнуто. Два новинара су убијена од 2005.

Јесте ли размишљали да одустанете? Да ли је професија вредна толиких проблема?

Добра ствар је што када се нешто покрене. то не стаје тако лако. Недељу дана након што сам уцењивана имала сам лош осећај да се нико више неће усудити да ради тако нешто, али онда је дошла студенткиња са идејом за истраживање и рекла сам себи: „Па, ово је вредело“. Двоје активиста за људска права који су радили на листи политичких затвореника ухапшени су, а нови талас активиста се појавио. Мој адвокат је ухапшен, али се јавило неколико његових студената да преузму случајеве које је он водио. Влада мисли да нас могу ућуткати, а све више људи устаје против њих. Сви који су означени били су прозападно оријентисани.

Тајна полиција је веома моћна у Азербејџану?

Да, они су болесни. Имали су детаље мог живота из спаваће собе, купатила, дневне собе. То нису информације који су некој безбедносној служби стварно потребни, сем за уцене. Користили су државну телефонску компанију да ме прислушкују. То је као СССР. КГБ је још тамо. Живимо у диктатури која се претвара да је демократија. Они прате Путинову политику. Променили су законе о Невладиним организацијама, исто као што је Русија урадила. Ухапсили су много прозападних људи, јер не желе да се деси Мајдан у Азербејџану. Сви рачуни америчких НВО су замрзнути, њихова регистрација је отказана и већина њих избачена је из земље.

Јесу ли вас оптуживали за шпијунажу? То је уобичајено у диктаторским режимима.

Да, и то након састанка са двојицом запослених у Сенату САД. Једна активисткиња за људска права је у затвору као јерменски агент.

Интересантна је прича о томе да су вас осудили на друштвено користан рад, да чистите улице, али се за власт та пресуда искомпликовала.

Осудили су ме на 220 сати рада и понудили да чистим централне улице или неке бочне. Надали су се да ћу рећи да нећу да чистим улице како би покренули кривично гоњење, али ја сам изабрала централне, што је могуће видљивије. Триста људи је потписало да ће доћи да чисте са мном. Направили смо Фацебоок страну коју смо назвали „Чишћење за демократију“ и изјавила сам да сам срећна што ћу да очистим моју земљу од прљавштине. Влада је разумела да би то био протест и онда су рекли да не треба да бришем улице, него болницу. То сам одбила. Сада не могу да продужавају случај јер сам формално прихватила посао који су понудили.

Зашто су вас осудили на ти казну?

Објавила сам на мојој Фацебоок страници документ који је потписао официр службе националне безбедности у којем се наводи да је направио уговор са члановима опозиционе партије да га обавештавају о дешавањима и праве конфликте у опозицији за 600 евра месечно. Као осигурање да ће тај опозиционар то урадити безбедњак је навео снимак нетрадиционалних сексуалних односа са више партнера. Наравно да сам избрисала имена људи, јер је то приватна информација. Следећег дана су отворили случај против мене због откривања државне тајне. Пошто је истрага због документа који сам објавила званична, ја сам се јавно захвалила тужиоцу пошто је потврдио да је документ аутентичан. Почели су да ме малтретирају и сваки дан зову на испитивање у вези са састанком са двојицом запослених у Сенату САД.

Јесте ли се плашили? Јесу ли вас физички малтретирали?

Не, само су ме испитивали. Ја сам у записник записивала све оно што су они говорили – да имају снимке нашег сусрета, тачно како су називали те људе погрдним именима и то се завршило јер они нису хтели да их помињем у извештају. То на суду изгледа лоше. То је кључ. Све што они раде треба да буде “он тхе рецорд”. Дали су ми документ да потпишем да нећу откривати тајне из истраге, а ја сам одговорила да их молим да ми не откривају тајне јер не умем да их чувам.

Шта је са медијима на Интернету и друштвеним мрежама?

Технички, можете да радите шта год хоћете на Интернету. Понекад блокирају сајтове, али веома ретко. Технички, Интернет је слободан, али под надзором. Све телекомуникационе компаније које обезбеђују Интернет повезане су са председниковом фамилијом. Од два главна интернет провајдера – један припада председниковој ћерки, а други, према неким гласинама, шефу обезбеђења председника, али то не знамо засигурно. Технички, можете да објавите шта хоћете, али ће вас онда ухапсити. Чак и на странама на којима пишете анонимно, они знају ко је администратор. Многи су испитивани због својих телефонских разговора и е-маил комуникације. Влада се бави масовним надзором.

Шта би био твој савет за новинаре у земљама које имају проблем са слободом медија?

Има и овде код вас проблема са слободом штампе, али ви имате добар Закон о слободном приступу информацијама и било би добро за новинаре да га што чешће користе. Прво, новинари треба да буду заједно, не треба да оставе истраживачког новинара самог, не сме само једна особа да се бави истраживачким новинарством. Криминалци и корумпирани државници и политичари не смеју да мисле да су ако елиминишу једног решили проблем. Никад не узмичите. Једном када направите корак уназад, ваш један корак назад значи два корака напред за њих. У окружењу корумпиране политике друштво је на раменима медија, медији су у првом плану борбе за истину. То је тежак посао, али морамо да чувамо линију фронта. У супротном, биће веома тешко за све остале. 

Споменик диктатору је срамота Београда

Шта мислите о томе што у једном парку у Београду имамо споменик вашем бившем председнику?

Статуа је била и у Мексику, али је уклоњена из парка прошле године јер су људи одлучили да њихов град није место за статуу диктатора. Ако мислите да је бивши генерал КГБ који је пренео своју власт на сина добра особа да имате њен споменик у централном парку, то је ваш проблем. Мислим да има бољих начина да се истакне пријатељство између земаља. Осећам се веома лепо кад видим Теслине споменике у Бакуу и мислим да бисте могли да имате неког нашег писца, уметника, што би било много боље. Али, наш председник мисли да је једина особа која може да представља земљу његов отац. То је култ личности. То је срамота за нас, али исто тако за градове који славе такве диктаторе и њихове владе.