Вести

10. 12. 2014.

Извор: Данас

Мирко Ђорђевић, лауреат Новог оптимизма

Мирко Ђорђевић, есејиста и преводилац, рођен је у махали Балчине у селу Броду на Власини 1938. године.

 

Био је члан Форума писаца, ПЕН клуба и добитник награда „Константин Обрадовић“ 2007. за унапређење и ширење културе људских права; „Душан Богавац“ 2008. за етику и храброст; „Вукове повеље“ 2008. за врхунска остварења у истраживању националне културе и педагошке баштине и Награде за толеранцију међу народима Војводине 2009.

Био је члан Савета Независног друштва новинара Војводине и потпредседник Покрета „Нови оптимизам“.

Преминуо је у Шимановцима, где је и живео, 18. априла 2014. године. Објавио је књиге: „Осмех богиње Клио“ 1986; „Знаци времена“ 1998; „Слобода и спас хришћански персонализам“ 1999; „La voix d'une autre Serbia“, Париз 1999; „Легенда о трулом Западу“ 2001; „Сјај и беда утопије“ 2006; „Кишобран патријарха Павла“ 2010; „Балканска лађа у олуји“ 2010; „Ослобођење и спасење“ 2012; „Пендрек и прашина“ 2013; „Јеванђеље по Марији“ 2014. Сарађивао је у бројним угледним домаћим и страним листовима и научним часописима. 

Мирко Ђорђевић, лауреат Новог оптимизма

(реч Златка Паковића коју ће изговорити на вечерашњој церемонији)

Мирко Ђорђевић заслужио је најбоље награде ове земље, али их није добио. И ту има правде. Те награде, после оних којима су додељене, нису заслужиле Мирка Ђорђевића.

Оним наградама и признањима која су му, иако посно, ипак, одата, Мирко Ђорђевић је подарио несумњиво достојанство. Међу нама донедавно живео је, радио и умирао човек непоколебљиве врлине. И ја сам данас радостан да сам тај који ће рећи речдве о тој личности, чију сам судбину волео, јер је у наше помрачене животе уносила светлост и јасноћу. Ову награду која му се постхумно додељује, Мирко Ђорђевић није могао да добије пре своје смрти, јер је био њен доживотни сенатор, а утемељивачима и неговатељима Новог оптимизма „старик“, мудрац који долази из будућности.

Окупили смо се да у себи и међу собом оживимо сећање на Мирка Ђорђевића и покушамо да га претворимо у вино и хлеб својих живота. То је смисао оптимизма. Покрет „Нови оптимизам“, чији је spiritus movens Бранислав Грубачки, урби већ омогућује свет какав би орби требало да буде, покушавајући да, а то су речи Ђордана Бруна, мислиоца оптимизма, „отвори очи онима што су робови у слободи, кажњени у задовољствима, сиромашни у богатству и мртви у животу, јер су им у телу окови који их стежу, у духу пакао који их стишће, у души заблуда која их чини болеснима, у уму обамрлост која их убија“.

Само велики мали човек одиста је велик и величанствен. Јер је мера величине или величанствености, коју зовемо још и достојанство и божанственост, искључиво истина. У великаша, ње нема. Великаштво је, наиме, изграђено на опсени у закључивању и превари у друштву. Овде и сада, бољег и пречег доказа за то да је само велики мали човек уистину велик, нема од Мирка Ђорђевића. Његова личност и његово дело, у релацији су идентитета.

Ова логичка релација (иако у почетку бејаше логос), најређе је врсте међу људима. Фрапантна је, кроз историју, до дана данашњег, неусаглашеност између личности и постигнућа. За то нам примере дају на буљуке и најумнији филозофи који су свет задужили дубоким увидима. Мирко Ђорђевић био је мудрац, а тај, не случајно код нас ишчезавајући назив, обележава оног код којег нема провалије између речи и дела, између мишљења и певања, између имати и бити. Мирко Ђорђевић имао је само оно што је сам он. Речено супстанцијално филозофски: имао је само оно што јесте.

Тако је и код Буде и код Сократа и код Исуса. А Исус је први учитељ и најближи саборац Мирка Ђорђевића. Ничим другим осим својим речима и делима, Ђорђевић није изазивао пажњу у друштву. Дакле, пажњу је изазивао само мишљењем и делањем, а не поседом, звањем, статусом, функцијом или изгледом. Први међу последњима, последњи међу првима. Та неугодна и неугледна врлина, уобичајено се назива скромност.

Међутим, право име за њу јесте подвиг подвиг одрицања од оног сувишног, које се увек узима на уштрб другог. Смисао тог подвига, историја хришћанства завештала је у приповести о ђаволским кушањима Исуса из Назарета. Мирко Ђорђевић не само што је, упркос скромности, успео да утиче на јавност, него је, више од тога, успео оно што је најређе и најврсније да делује без харизматичности. Харизматичност је, речено у духу хришћанске демонологије, најтврђе упориште сотоне, које варалици омогућује да на масе делује привлачно и убедљиво чак и из скромности.

Имати харизму, то значи допадљиво, штавише, халуцинантно, утицати на људе гестовима, интонацијом и изгледом, а не истинитошћу мисли, оправданошћу дела и искреношћу жеље. Кад говоримо о потпуном одсуству харизме, опет се морамо вратити Исусовом примеру. Он ни најмање није био харизматичан. Стога је име тог човека из Назарета персонификација за истину. А то није питање теизма или атеизма, него љубави, вере и наде.

У томе су се Миркова и моја маленкост усаглашавале, иако је, при том, он себе могао сматрати верником, а ја себе атеистом. Кад говоримо о одсуству харизме код Исуса а цркве су од њега направиле харизматичну личност пар еxцелленце (и то је бит клерикализма, против којег је Мирко пуно говорио и чинио) требало би у виду да имамо оно што је заборављено: гротескни призор Исусовог кретања ка Голготи, док је, шибан и попљуван, са свих страна праћен грохотним смехом. Заборављамо, наиме, да је Пут плача био пут подсмевања комедија коју су за пук инсценирале харизматичне верске и политичке вође. (Скривена истина ове комедије као трагедије, јесте Пијета.)

Одбојност према харизми, том ничим заслуженом дару који човеку служи за заваравање и себе и других, према тој одабраности која, падајући с неба, искључује друге на земљи, код Мирка Ђорђевића испуњава, у духу гнозе Исуса из Назарета, и његов однос према Васкрсењу. Васкрсење Исуса Христа метафора је могућег савеза међу људима, могућег друштва једнакости, братства и слободе. Јер, Васкрсење се често указује као још један вид похлепе похлепе за комадом Царства небеског или Царства вечности за себе. То је сујета над сујетама, перверзија над перверзијама.

На Велики петак, на који је умро и Мирко Ђорђевић, Бог је човечанству подарио највећи дар. Умирући у мукама на крсту, указао је човеку највише могуће поверење и највишу могућу одговорност да живи без Бога не само као да Бог јесте него и да га у свом животу с другима ускрсава из мртвих. Препуштени самима себи, ми смо, дакле, одговорни за Бога. Јер Бог је дете.

Он пати у свакој појединачној патњи невиног, као заједничко биће ове патње, и радује се у свакој радости. Није, дакле, битно да ли се човек изјашњава као теиста или атеиста, као хришћанин, Јеврејин, муслиман или будиста, битно је да свој живот гради на љубави, нади и вери у себе и друге, с којима ствара оно заједништво у којем ускрсава оно што можемо а не морамо називати богом или Светим духом, или неком другом речју, писаном малим или великим словом.

Насупрот нискости великаштва стоји узвишеност маленкости. Доказ томе био је и остао највећи мали човек међу нама, наш друг Мирко Ђорђевић. Донедаво с нама, сада у нама. А то је највиши дар смрти, та могућност васкрсавања у другоме. Тамо где сте ви, бићу и ја, али само тамо где доиста јесте, велики мали људи. То није пука саборност, него делатно наше савезништво.

Без беса, љутње и мржње

Недим Сејдиновић

Покретачка енергија Мирка Ђорђевића била је његова свест о улози интелектуалца у друштву онако како ју је видео, рецимо, Албер Ками. Ками је тврдио да интелектуалац не сме да буде у служби оних који пишу историју већ оних који је подносе, који је носе на својим леђима.

Интелектуалци се не ограничавају на познавање ствари, већ у нама буде успавана чула за откривање света, доводећи у питању навике, уобичајеност, учмалост и безличност. То можда некоме делује као старинско виђење интелектуалца у друштву, али је оно универзално и важи и у доба нових медијских стварности.

Мирко је знао да је супротност друштвеној ангажованости позиција тзв. органских интелектуалаца, како је Антонио Грамши називао интелектуалце који служе да би се задржала тренутна расподела моћи у друштву, тренутна доминација моћи која подразумева и задржавање релативно удобне позиције интелектуалца са синекуром и могућношћу трговине академским знањима и звањима. Разумевање улоге интелектуалца, која подразумева безусловну друштвену ангажованост, може заиста да буде јак мотив за деловање, али у себи се мора имати и доза младалачке искрености, енергије и поштења.

А Мирко је то поседовао, и те како. Увек сам га доживљавао као младића у телу старијег господина. Свакако да Миркове стручне, друштвенотеоријске књиге, са религијским и друштвеним темама, имају велики, драгоцени значај за нашу и не само нашу културу, али такође сматрам да са великом пажњом треба читати и књиге његових новинских огледа, поготово што укоричени, читани у континуитету, добијају димензију и интенцију коју можда није могуће препознати читајући ове текстове кроз дужи временски период.

А сигуран сам да ћемо Миркове знаке времена још дуго моћи читати, откривајући у њима виталност мисли. Неки можда будући читаоци ће кроз ове Миркове текстове добро разумевати наше време и притом уживати у самом тексту. Можда ће од њега моћи научити како је могуће оштро критиковати једно друштво и његове феномене, а никада не показати бес, љутњу и мржњу. Његове реченице нису једнозначне и временом ће уследити другачија читања.

Флобер је рекао да је највећа грешка нешто закључити. Мирко је препуштао читаоцима да закључе ако им је воља, никада није доцирао и страшно ја зазирао од баналности. Није нудио решења, јер је знао да она, поготово она једноставна и лако објашњива не постоје. Никада није, међутим, губио страст, наду и знатижељу.

Аутор је главни и одговорни уредник издавачке куће „Цензура“, која је објавила две књиге Мирка Ђорђевића: збирку религијскополитичких есеја „Балканска лађа у олуји“ (2010) и збирку новинских огледа „Пендрек и прашина“ (2013)

Драган Тодоровић: Супротстављен немани башибозука

Једна од већих несрећа, и ове наше отужне државе, јесу лоши и погрешни примери: овде су на своме само они из редова будибогснама и божемесаклони таквих! Мирко Ђорђевић се истрајно и достојанствено супротстављао немани башибозлука међу нама. Најбоља успомена на њега би била да сваки мирко, сваки човек, постане немирко, буде бар мало, бар мали, Мирко Ђорђевић, који се не мири са „напретком“ који се свима намеће као једини избор!

Светлана Лукић: Степенице ка путу ка богу

Мирко Ђорђевић је блистав пример хришћанског персоналисте. Другога није посматрао као део нације, класе, породице, већ само као другог човека. Током ових деценија засићених говором о групи, колективу, Другоме као непријатељу, он је говорио о вредности људске јединке, њеној аутономији, о пријатељству и љубави, трпељивости, милосрђу.

То су за њега биле степенице на путу ка богу. Због тога су га подједнако добро разумели и волели и атеисти и припадници свих вероисповести. Мирко је до краја веровао у друштвени ангажман, у то да се човек мора борити за своје етичке и вредносне ставове, чак и у животу без наде. Током година је у својој публици створио мноштво следбеника ове филозофије трагичног оптимизма. То је смисао изреке коју је често цитирао у интервјуима и на трибинама Пешчаника, по којој ће остати упамћен: Ако неш ти ко ће, ако не сада када?

Небојша Попов: Веродостојна реч

О Мирку Ђорђевићу могу да говорим на основу искуства више од двадесет година сарадње у листу „Република“. Наступали смо заједно, врло често, и на јавним трибинама. Приметио сам да он има пажљиве и читаоце и слушаоце. Покушавао сам да одгонетнем у чему је тајна. Рекао бих да су они који поштују његову реч сматрали да је то веродостојна реч, реч којој се може поклонити пажња, реч која није део манипулације, реч која не тражи следбеништво него размишљање.

Мирко је увек, како се то каже, говорио из главе, а не читајући с папира. Но, он није говорио само из главе већ и из душе, што људи посебно цене. Није била тајна да је он верник, никада то није крио. Био је православни хришћанин, верник, изузетан познавалац не само једне религије. Био је темељит, оштар критичар онога што се назива клерикализмом, као и манипулације обичним верницима каква је постојала у међуратној Србији. Вероватно се може разумети једна необична околност, да упркос оштрој критици, није озлоглашен као непослушни верник, јер је било очигледно да је он искрен у својој вери, да је велики зналац и речит, те су избегавали нападе на њега. У сваком случају, Мирко Ђорђевић је синоним за веродостојност речи што је изузетна вредност у овој свеопштој какофонији у Србији.

Лауреати

Од идеје о оснивању покрета, 10. децембра 2004. године, до данас награду за „Добар пример Новог оптимизма“ својим деловањем су заслужили:

1. Горан Пругинић, херој који је 2005. године приликом пада аутобуса са Жабаљског моста у Тису једини прискочио у помоћ страдалима; кикиндска ВК Телевизија, која представља симбол храбрости и некомпромисне опозиције током деведесетих година;

2. Покрет „КапирајКопирај“, који је са циљем „да што више људи чује Ђиндићеву поруку, позив да се не бежи од одговорности и учини максимум за себе како Србија не би стала“, покренуо акцију поделе дискова са говорима убијеног премијера Србије, др Зорана Ђинђића;

3. Ласло Хорват, оснивач оптимистичног подухвата „Домбош Феста“ у Малом Иђошу;

4. Ивана Дулић Марковић, Новооптимисткиња из Суботице; Жељко Бабић, медицински техничар и правник из Зрењанина;

5. Зрењанинска Музичка школа „Јосиф Маринковић“;

6. Мирјана Карановић, глумица и боркиња за људска права;

7. Чланови београдског реге састава „Дел Арно Банд“;

8. Аутори и глумци серијала „Државни посао“ Никола Шкорић, Димитрије Бањац и Дејан Ћирјаковић и режисер серијала Стојче Столески Пиле;

9. Драган Тодоровић, новинар недељника „ВРЕМЕ“ и писац;

10. Мирко Ђорђевић, постхумно