Вести
18. 12. 2014.
Медијска стратегија већ застарела
Дуго најављивана и више пута одлагана дигитализацију земаљских телевизијских програма у Србију коначно стиже.
Иако није последња по модернизацији свог радиофреквентног спектра (БИХ такође има проблема) Србија прилично касни у овом процесу, а разлози за то су углавном били финансијске и техничке природе.
Најкасније од 15. јуна догодине, сви ТВ канали имаће значајно квалитетнији пријем сигнала, квалитет тона и слике и много више ТВ програма у понуди, што је резултат примене савремене технологије и оптимизације ресурса.
То је корист за грађане. Држава ће своју корист стећи расподелом и највероватније високом ценом наплате упражњених ресурса у етру. Ипак, врло мало разговора се води на тему прилагођавања и развоја телевизијских емитера.
У својеврсном медијском „новоговору“ ТВ станице се више не зову емитери, нити медији, већ се називају „пружаоци аудиовизуелних услуга“!
Да ли ово „прекрштавање“ наших телевизија, како националних, тако и свих оних регионалних и локалних, представља бирократску формалност или најављује дубље промене, значајно је питање.
Осим понеке изјаве техничких ауторитета о томе да ће телевизије имати бољи квалитет слике и тона, као и бољу покривеност, значајнијих изјава нити прогноза нема. А шта би за телевизије могло бити значајно, па и пресудно у контексту дигитализације?
Процес ће обухватити укупно 120 ТВ станица које сада емитују програме преко мреже земаљских предајника. Од тога су седам програми националне покривености, две покривају Војводину, 28 емитује регионалне програме, док 83 емитују локалне програме, углавном за подручја својих општина.
Већ површна истраживања и анализе пословања ових телевизија указују на велике разлике у њиховом техничкотехнолошком и програмском статусу. У групу оних који мало боље стоје са опремом и ресурсима спадају програми јавних сервиса и телевизије комерцијалних емитера са националном покривеношћу.
Сви остали су далеко испод модерних технолошких стандарда, а већина њих испод доњег прага неопходних ресурса за рад. Овакво стање најчешће се образлаже као поседица величине тржишта на коме свака од ТВ функционише као и разликама у приступу професији од стране власника ових медија.
Укупни приходи од оглашавања, које све телевизије убирају као доминантан пословни приход, протеклих година бележе значајан пад тако да се бројка са некадашњих 250 милиона, свела на око 100 милиона евра укупне годишње потрошње на ТВ оглашавање у Србији.
Посебно су погођене мање телевизије, јер немају приступ главним телевизијским оглашивачима. Пракса да само велике телевизије имају право на велике рекламне кампање и оглашиваче укорењена је у Србији највише захваљујући непоштовању Закона о оглашавању и Закона о радиодифузији.
Кршењем одредаба о максимуму реклама по сату програма националне телевизије покупиле су главнину прихода од великих оглашивача, а регионалне и локалне ТВ остале су на безначајним свотама локалних рекламних буџета. О овом проблему у протеклим годинама ниједна власт није желела да разговара, а мерење прекомерних реклама показивало је да велики „гутају мале“.
Да апсурд буде већи, у кршењу рекламног времена истицао се јавни сервис, а притом је имао приходе из ТВ претплате и државног буџета, што говори о лошем систему, а не лошем јавном сервису. Поред тога, недовољна државна помоћ не представља приход који у значајној мери може да унапреди програмске ресурсе.
Новац који сваке године држава додели медијима кроз пројектно финансирање представља напредак у начину финансирања и он јесте позитивна тековина савремене политике која се мора подржавати и даље унапређ ивати.
Међутим, великом броју телевизија, посебно оним малим, ова помоћ, и када је добију, није довољна. На истом трагу постоји интенција државе да пронађе начин како натерати локалне самоуправе да одреше кесу према својим медијима па и локалним телевизијама.
Могу ли регионалне и локалне телевизије преживети дигитализацију и да ли је дигитализација шанса за њих? Одговори на ова питања засад муче једино власнике и новинаре локалних и регионалних телевизија, али разговора на ову тему још увек нема.
Дигитализацијом спектра најављено је вишеструко повећање броја расположивих ТВ програма у домаћинствима која користе земаљску дифузију. Држава је најавила да ће се укинути стриктна разлика између локалних и регионалних телевизијских станица, а да ће од сада сви наставити да раде као регионални програми.
Појам „регион“ у овом смислу подразумева географску област у којој је технички омогућено емитовање свих тамошњих сигнала у заједничком мултиплексу. Према одредбама медијске стратегије, као и техничким решењима дигитализације, у Србији ће постојати 15 таквих дигиталних региона.
То значи да ће се у сваком од тих региона истовремено у свим градовима и селима емитовати сви тамошњи телевизијски програми, без обзира одакле се емитују и коју врсту локалне/регионалне дозволе сада поседују. За грађане то је сјајна вест јер добијају све комшијске ТВ станице и то скоро бесплатно, то јест за цену РТВ претплате. За оператера дигиталне платформе то значи повећање прихода кроз наплату услуге дигиталног емитовања, које ће све телевизије морати да плаћају а која за сада није драконска.
Али, шта та ситуација представља за телевизијске станице, посебно оне најмање - локалне које ће се наћи у ситуацији да њихов програм прати и већи број гледалаца од пројектованог, али и да сами имају конкуренцију већу од пројектоване? Хоће ли повећање програмске понуде на тржишту телевизија смањити цену њихових услуга па и цену оглашавања?
Резултати процеса дигитализације представљају динамичан напредак чије последице ће тек мењати медијасферу. У том смислу сада већ можемо говорити о прогресу који значајно превазилази обиме постојеће (или већ застареле?) медијске стратегије у Србији. Иако је донета са роком важења до 2016. године постојећ е Стратегија развоја медија већ је застарела и њој је потребно темељно иновирање и модернизација. У том смислу тема за размишљање медијским ауторитетима Србије, већ данас, јесте окупљање снага на дубљем и далекосежнијем промишљању будућности и значаја медија, посебно електронских.
Аутор је експерт за медије
Коментари (1)
Остави коментар18.12.
2014.
Problemi prelaska sa analogne na digitalnu TV
Medijska (novinska) organizacija "Danas" je izgleda prva koja se usudila da, u "minut do 12", postavi ova problematicna pitanja buduceg pruzanja audio-vizuelnih medijskih usluga na dnevni red najsire javnosti.
ОдговориU ovom tekstu nije pomesana digitalna terestricka TV radio-difuzna mreza JP "Emisiona tehnika i veze" (JP ETV), koja ce se koristi za prenos (po DVB-T2 standardu) linearnnih audio-vizuelnih medijskih usluga brojnih pruzalaca (136) na nacionalniom, pokrajinskom, regionalnom i lokalnom nivou, sa zicnom i bezicnom sirokopojasnom komunikacionom mrezom "Internet", koja ce se takodje koristiti za prenos (po DVB-IPTV standardu) kako linearnih tako i nelinearnih audio-vizuelnih medijskih usluga (na zahtev).
Medjutim, u ovom tekstu su pomenuti uslovi konkurencije pruzalaca audio-vizuelnih medijskih usluga na buducem TV trzistu, ali nisu pomenute dobre i lose strane monopolskog polozaja JP ETV u pogledu jedinstvenog (zajednickog) pruzanja digitalnih terestrickih TV radio-difuznih usluga, koje se, medjutim, ne odnosi na puzanje digitalnih zvucnih radio-difuznih usluga, cije pruzanje (prenos i emitovanje) i dalje ostaje u delokrugu dosadasnjih radio-difuznih organizacija (emitera).
Sta ce biti sa tehnoloskim viskom zaposlenih inzenjera i tehnicara u organizacionim jedinicama za prenos i emitovanje TV programa u (do)sadasnjim radio-difuznim organizacijama? Da li ce svi oni poceti da se bave odrzavanjem uredjaja i predajnika za prenos i emitovanje zvucnih (audio, radio) programa, ili ce naci uhlenljenje u studijskoj tehnici, ili ce postati "rezervna armija" na trzistu rada?
Sta ce biti sa (mnogo)brojnim operatorima (eksploatatorima) mreza za kablovsku TV distribuciju usluga, ako se stvarno pokaze da su besplatne digitalne terestricke TV radio-difuzne usluge JP ETV istog kvaliteta kao i kablovske? Itd. i tsl. - u beskraj.