Вести
09. 01. 2015.
Крвава цензура или један цртеж - 12 глава
Редакцијски колегијуми су једни од оних продуктивних састанака на којима се рађају идеје, размењују мишљења, где се креира, ствара...
У ствари, били су то све до недеље по подне, када су на колегијум сатиричног недељника „Шарли Ебдо“ упала тројица до зуба наоружаних исламских терориста и уз повике „Алах је велики“ побили 12 људи. Разлог објављена карикатура пророка Мухамеда.
Да је седма сила постала мета исламиста, било је јасно када је у етар пуштен снимак погубљења америчког новинара Џејмса Фолија, а убрзо и његовог колеге Стивена Сотлофа, када су припадници ИСИС-а на тај начин слали поруке америчком председнику.
Слобода говора има цену, знали смо то и до сада. На многе редакције стављен је катанац, стизале су тужбе са милионским одштетним захтевима, неподобни новинари и уредници испраћани су са својих радних места уз симболичну отпремнину и немогућ ност да годинама нађу нови посао. Неки су попут Џулијана Асанжа морали да беже главом без обзира, да траже азил како би спасли живу главу.
Истина, било је и смртних исхода, често неразјашњених, без епилога и хватања налогодаваца и починилаца. Ни нама овде у Србији такви случајеви нису страни. Сатиричари и новинари су одвајкада страдали. Тако је песма „Два раба“ Нушића коштала две године затворског живота, Домановић је свако мало остајао без посла... Животом су платили Ћурувија, Пантић, Вујасиновићева... Ипак, оволико новинарске и уредничке крви на једном месту до сада није било. Један цртеж коштао је 12 глава поскиданих усред Гада светлости. Усред бела дана. Оставимо на страну то да ли је у реду спрдати се на рачун верских вођа, Мухамеда, Исуса, Буде...
За неке није, остали не виде зашто би они били заштићенији од других... Оно што је сигурно јесте да ништа нема цену која је еквивалентна једном, а камоли 12 живота. Ни један идеал, вера, циљ не вреде крви. Ипак, преки суд је опстао у великом делу света, само су гиљотине и ломаче замениле аутоматске пушке, експлозив, аутобомбе... Фанатизам, било да је верски или идеолошки, никоме добро донео није. Страшно је то што се десило у Паризу, али из истих разлога то се свакога дана дешава широм света, гине се у Сиријама, Ирацима, Авганистанима...
И свему томе не назире се крај. Људски живот данас више не вреди ништа, јефтинији је од барела нафте или квадрата земље. Кад мало боље размислим, увек је било тако. Али није моје да позивам на мир у свету, то је посао мисица. Само бих волела да живот више не буде валута за више циљеве јер због тога није ни зачет.
С друге стране, дивим се храбрости француских колега који поруч ују да већ у среду излази нови број недељника „Шарли Ебдо“ у истом маниру. Верујем да хоће јер и када је пре три године на редакцију бачен Молотовљев коктел, тадашњи уредник је поручио да ће радије умрети стојећи, него да живи клечећи, и наставио у истом смеру. Жалим само што ће жртве верских фанатика постати оружје у рукама десничарских вођа, које нису сачекале да се мртви охладе, а већ су кренуле да скупљају политичке поене. Нису ни први ни последњи!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.