Вести
16. 01. 2015.
Теорија завере
Пажња српских медија је протеклих дана била равноправно подељена између масакра у париском листу „Шарли Ебдо“ и победе Колинде Грабар Китаровић на хрватским председничким изборима.
Ова окренутост „страним“ темама у одређеном смислу сугерише да је затишје на домаћој сцени.
Уосталом, као што је цео живот неумитно стао између Нове године и Светог Јована, и креатори афера и јавних спорова морали су мало да предахну.
Нажалост, интерпретације догађаја које су у распону од ступидних до штетних нису заобишле наше високотиражне медије. Очигледно је да чак и онда када с3 производња сензација одмара, погрешан приступ послу не посустаје.
Колинда Грабар Китаровић је код нас дочекана са мешавином згражавања и радости.
Наизглед, јавност је преплавила забринутост што се ХДЗ враћа на власт, стрепња да ли ће нам она успоравати пут у ЕУ, али је испод површине било радости што се изборна победа слави уз Томпсона и што су „домобрани показали своје усташко лице“, како каже један познати београдски уметник.
Победница избора није избегла прилику да повећа радну температуру изјавом у којој наводи Србију и Војводину као одвојене ентитете. И онда одједном на насловној страни „Информера“ освануо је текст о томе како је Колинди Грабар Китаровић пре неколико деценија на мору неки Србин сломио срце, са све списком потенцијалних „заводника“, одабраних из редова тадашњих „плејбоја“ и садашњих колумниста „Наших новина“, и њеном сликом у купаћем костиму која је дуго кружила социјалним мрежама у склопу дискредитације.
Није ни потребно наглашавати да Срби нарочито верују у своју сексуалну надмоћ. Када је објављено да је Кејт Мидлтон трудна, свако од нас је убрзо чуо од свог рођака или комшије теорију како је краљевска кућа морала да нађе неког Србина да ту припомогне при зачећу. Сличан је био и тон смешкања када је Моника Белучи била у посети Додику. Међутим, сада су бећарске пошалице прешле у мејнстрим и оно што грађани изговарају у полушали излази на насловним странама. Шта је ту проблем?
Па свакако је проблем то што у Србији има сасвим довољно људи који ће поверовати да је то релевантна информација кроз коју се збиља може тумачити њена политика, а како видимо, постоји добра предиспозиција за ту врсту лаковерности. Ипак, ових дана било је и много токсичнијих дезинформација од ове.
Наиме, масакр у редакцији „Шарлија Ебдоа“ довео је до објављивања разних „теорија завере“, и у свету и код нас. Многи медији су почели са врло слободним тумачењима ових догађаја, од којих многа нису имала пуно основа у доступним чињеницама.
Ипак, неке емисије попут Марићеве „Ћирилице“ отишле су прилично далеко. Наступ Дејана Лучића у овој емисији, где су поред њега наступали некадашњи спољнополитички коментатор „Политике“ Бошко Јакшић и професор Факултета политичких наука Драган Симеуновић, био је у најмању руку скандалозан.
Поред приличне нелагоде коју сам прочитао на лицима других саговорника, изјава овог „теоретичара завере“ о „правој позадини“ злочина у Паризу и његове геополитичке предикције могле су изазвати и велико узнемирење грађана. Лучић је за то најмање крив јер је он свој јавни наступ, и као говорник и као публициста, јасно профилисао, међутим, искусни Миломир Марић је морао повести рачуна да сада није ни време ни место за ту врсту забаве.
Међутим, он не само да је позвао Лучића да наступа већ га је и окружио људима који у нашим медијима важе за експерте, што је дало незаслужену „тежину“ његовим „проценама“. Ова два случаја нису први пут да су наши медији прешли границу подилажења читаоцима и бескрупулозне експлоатације догађаја.
Међутим, сада су то догађаји који се дешавају довољно далеко од нас да лако можемо препознати те механизме, напросто зато што их читамо довољно хладне главе. Медији су тонули поред нас, али тога нисмо били свесни јер су описивали догађаје у којима је свако од нас имао неки улог и свакоме је понекад пријало понеко кршење новинарске етике.
Зашто би се после ових интернационалних случајева ишта променило? Мо жда зато што, поред сексуалне самоуверености, имамо и тај страх да се следећи пут опет не осрамотимо пред странцима?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.