Вести
19. 01. 2015.
Јованка Матић, истраживачица медија у Институту друштвених наука, за Данас
Сатира исмева људску глупост и зато је добродошла
Дилема о томе да ли слобода говора треба да има границе стара је вековима.
Она представља једну од многобројних верзија нерешеног проблема слободе и злоупотребе слободе. Нема јединственог одговора.
Док једни сматрају да речи имају моћ да заплаше, да понизе, деградирају и повреде, да инспиришу још више мржње и акте насиља, други су мишљења да је свако мишљење легитимно и изван граница кажњивости. Ипак, коришћење медија да намерно подстичу мржњу и насиље често се дефинише као најтежи изазов слободи говора као фундаменталној цивилизацијској вредности, каже Јованка Матић, истраживачица медија и научна сарадница Института друштвених наука, у оквиру Данасове серије разговора на тему „Где су границе слободе говора“.
Матићева додаје да се у већини демократских земаља слобода изражавања често сматра базичним правом, али се од других таквих права (право на живот, забрана ропства, забрана мучења, право на слободу мисли, савести и вероисповести), која се ничим не могу суспендовати, разликује по томе што се, под одређеним условима, може ограничити. Те границе се постављају уставом и законом који забрањују говор мржње.
Ни међународно право ни домаћ а законодавства нису до сада дали дефинитиван одговор како уравнотеж ити слободу изражавања и заштиту других људских права, односно како паметно изабрати између два зла ограничења слободе говора и дозвољавања подстицања мржње и насиља, оцењује наша саговорница. Према њеним речима, национална решења су одраз историјских и културних традиција појединих друштава и толико су различита да је у новије време ОЕБС основао посебно тело које има за циљ да хармонизује однос према слободи изражавања и говору мржње, јер не постоји општеприхваћени критеријуми шта су легитимна ограничења слободе говора.
Није сваки говор који је увредљив за припаднике одређене групе истовремено и говор мржње, иако може да доприносе атмосфери предрасуда и дискриминације. На пример, представљање припадника мањина кроз клишее и стереотипне имиџе може бити увредљиво, али се генерално не прихвата као говор мржње. Таква медијска пракса се пре тумачи као недостатак професионализма и пристрасно извештавање, напомиње Матићева.
Сатира је посебан жанр, додаје она, који проширује границе уобичајеног. Како каже, она исмева људску глупост, која изгледа неискорењива, и зато је увек добродошла. У сатири се ствари доводе до апсурда, да би се поента лакше схватила. Карикатура оперише са сликама које немају једно, јасно фиксирано значење и дозвољава велики број личних интерпретација.
Када огроман број људи схвата карикатуру на један исти начин, онај који аутору приписује један одређени, непријатељски циљ, и то против њих као појединаца, то је пре резултат организованог политичког и идеолошког рада, него њихове индивидуалне рецепције садржаја, закључује Матићева.
Секуларност Србије се доводи у питање
Коментаришући позив Српске православне цркве да медији не објављују карикатуре које вређају верска осећања муслимана, Јованка Матић наводи да је у Србији као секуларној држави СПЦ већ толико присутна у јавној сфери, да се секуларност државе доводи у питање.
„Освајање јавног простора од СПЦ је посебно видљиво у време верских празника, када њену стратегију изједначавања верског и националног идентитета ревносно следе готово сви медији, при чему се не води рачуна о осећањима оних који нису верници. СПЦ већ има довољно канала да комуницира са својим члановима да би јој се дозволило да уређује јавне медије, који треба да следе јавни интерес, а не интерес СПЦ, истиче Матићева.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.