Вести
20. 01. 2015.
Политичаре више боле карикатуре него озбиљне анализе
Теоретски гледано, граница слободе говора требало би да буде на тачки до које она не угрожава права и слободе других људи: у тренутку када почне директно да утиче на права и слободе других, она мора да се заустави. Практично, међутим, то је немогуће утврдити, истиче за Данас Тамара Скроза, новинарка и чланица Комисије за жалбе Савета за штампу, у оквиру Данасове серије разговора на тему „Где су границе слободе говора“.
Према њеним речима, у случају свих других етичких категорија и људских права, лако је применити то начело, јер је исто тако лако утврдити где почиње угрожавање људи око нас. У случају слободе говора, односно угрожености других оним што смо изговорили, написали или нацртали, додаје Скроза, повлачење јасне и прецизно дефинисане границе готово да није могуће.
Та граница у потпуности зависи од толеранције људи којима се обраћамо, као и традиције и културе места на којем своју слободу практикујемо.
Уколико култура, историја, традиција, верска или идеолошка укорењеност одређ ене државе или територије не подразумева висок степен толеранције, слобода говора неће бити толерисана и њене границе биће уско постављене. И обрнуто. С друге стране, ту је и менталитет елемент који је скоро немогуће дефинисати а да притом не забасамо на терен стереотипа.
Ипак, имам утисак да неке културе и неки „менталитети“ напросто лакше „подносе“ слободу говора и врло су толерантни према различитостима: погледајмо, рецимо, само европске народе и начин на који се религијске, сексуалне, родне, идеолошке и сваке друге различитости третирају на северу, истоку, западу или југу.
Иако сви баратају фразама „слобода говора“ и „поштовање људских права“, јасно је да у њиховој примени има великих разлика и да су оне условљене различитим културолошким факторима, оцењује Скроза.
Наша саговорница из Савета за штампу мисли да је Србија у том смислу помало специфична с једне стране, слобода говора била је изузетно толерисана, али то није имало неког већег ефекта у јавној сфери. Како каже, могао је свако да прича шта хоће, али никога за то није било брига, све док се не дође до тема које су у датом тренутку актуелне. И то је вероватно условљено „менталитетском“ специфичношћу због које, рецимо, бацамо смеће на улицу, а своје куће одржавамо беспрекорно чистим.
Или себи дајемо слободу да коментариш емо животне изборе других људи, не дозвољавајући ником да дотакне оно што је „наше“ или до чега из неког разлога јако држимо, објашњава Скроза. За сатиру, додаје она, важе иста „правила“ као и за све остале аспекте „слободе говора“, али је та правила такође немогуће јасно утврдити.
Она, опет, зависе од нечије способности да прихвати шалу на сопствени, или рачун свог пола, идеологије, етничке или територијалне припадности, религије. А та способност такође, истиче Скроза, има везе с културом, историјом, традицијом, па и „менталитетом“.
Уколико бисмо, рецимо, забранили вицеве који некога вређају или утичу на друге аспекте нечијих људских права, вицева вероватно више не би било ни у јавном ни у приватном простору. Мене збиља вређају вицеви о женама као бићима инфериорне интелигенције, али ми на памет не пада да од некога тражим да их у мом присуству (или уопште) не изговара.
Уверена сам да и политичаре више боле карикатуре и скечеви него озбиљне анализе, али чак и они такви какви су не задиру у тај домен, јер им је јасно да неког вентила мора да буде“, наводи наша саговорница. Коментаришући позив СПЦ да српски медији не објављују карикатуре које вређају муслимане, Скроза каже да је религија изузетно сложен феномен и свако ко одлучи да се њоме озбиљно бави, има превише посла да би себи на врат товарио и додатна задужења. У том смислу, није јој најјасније зашто било која верска институција, било које религије, жели да се меша у уређивачку политику медија.
С друге стране, истиче она, СПЦ је до сада већ имала запажено присуство у регулаторном телу за електронске медије, па ту „вероватно постоји амбиција да се уђе и у друге делове медијског система“. Она такође напомиње, пошто су високи представници СПЦа себи и раније давали за право да се мешају у друге професије и изигравају лекаре (проглашавајући људе болесницима због тога што су на неки начин „различити“) или метеорологе (објашњавајући мајске поплаве неким сасвим профаним разлозима), „вероватно су помислили да би сада могли мало да буду новинари, уредници и сатиричари“.
То тако не може. Или бар не би смело да може. У супротном, управо ће црква бити та која ће одређивати шта је слобода говора и има ли она границе. А историја нам говори да се то никада није добро завршило, наглашава Скроза.
Причамо и више него што треба
Тамара Скроза напомиње да и у овом тренутку, када слобода говора није нешто чиме бисмо могли да се похвалимо, причамо можда и више него што би требало. Проблем је, према њеном мишљењу, ипак што причамо о много чему, али врло слабо о ономе што сви видимо, због чега сви трпимо и што би врло брзо могло много да нас кошта.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.