Вести
21. 01. 2015.
Да ли су Шарли били и Ћурувија и Пантић
Безумни акт тероризма који је у Паризу однео људске жртве, уздрмао је свет.
Политички више него што се признаје, морално мање него што би морало. Да је обрнуто, свет би био бољи. Али није.
Овако, сврставање се појачало, а поделе се размахале и унутар исте земље, па чак и унутар припадника исте нације и исте вере.
Да је свет трагедија натерала да буде бољи, Србија се не би и овим поводом делила. А делила се.
Једни су били „Ја сам Шарли“, други су били „Ја сам мала Милица“. И ове жртве су родиле ново пребројавање жртава „наших“ и „њихових“, причу о исламском екстремизму с једне и двоструким стандардима „демократског света“ с друге стране, питање незадовољства реакцијама једне и друге цркве и коначно поделе по питању елементарних људских слобода, укључујући оно о слободи говора и њеним границама.
У таквој ситуацији, новинари су властима као суштинско питање поставили оно „прети ли и Србији тероризам?“. Од кога, ваљда се подразумевало. Као што се и цркви подразумевало да не позове на разумевање разлика и ширење љубави уместо мржње, већ на уздржавање новинара од бласфемије (напад на Бога или оно што је некоме свето).
Није се црква запитала да ли су нека дела њених божјих представника напала нешто што је некоме свето дечаке на пример. Нити се било ко из власти, садашње једнако као и сваке претходне, запитао да ли је грешком себе доживео као божанство Бога или Мухамеда свеједно у које се не сме дирати.
Да ли су Шарли били и Славко Ћурувија и Милан Пантић, али и сваки онај ко није изгубио живот, али јесте прилику да слободно говори? Није ли ово баш прилика за таква питања? Изгледа да није. Вртимо се у кругу прича о законом загарантованим слободама и познатих спорења о томе шта све јесте а шта није говор мржње. Том приликом радије посежемо за теоријом него за животом. Или рецимо огледалом.
Зато је лакше питати „Прети ли и Србији (подразумева се који) тероризам?“ него што је, у недостатку паметнијег свог, поставити оно Исусово питање: „Зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осјећаш?“ Као што је лакше заборавити да тероризам није увек оружани, али је увек ширење страха и ужаса. Увек је насиље једних над другима, па и наметањем само своје истине и свог Бога. Оноземаљског и овоземаљског.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.