Вести
26. 01. 2015.
Ми смо Политика
Какве су новине потребне Србији у 21. веку? Одговор је, за дивно чудо, исти као и када су Рибникари почетком 20. века стварали „Политику”.
Србији су потребне снажне националне новине, које штите националне и државне интересе и представљају главног противника подела на „прву” и „другу” Србију. Новине засноване на уверењу да свако може да разговара са сваким, да политичке разлике не могу бити препрека дијалогу и да у стварима око којих се највише гложимо постоји могућност да је друга страна у нечему у праву – или да, у најгорем случају, на погрешан начин изражава неки озбиљан проблем.
Србији су потребне борбено-патриотске новине, које не избегавају оштрину према великим силама, али су отворене и за противнике сукобљавања са западним силама. Новине у којим има простора за ултрамодерну одбрану Српства, па и за такав сукоб са западним политичарима који би и многи западни интелектуалци подржали.
Србији је потребан високопрофесионалан лист, који зна да они који своје политичке противнике приказују као чудовишта, у ствари, настоје да се унапред ослободе обавезе да слушају њихове аргументе. Лист који подиже културу дијалога и цивилизује политички простор, лист отворен према свим политичким опцијама, лист у ком решења нуде људи и из власти и из опозиције.
Такве су новине потребне свим нацијама света, али малом народу попут српског можда и више. Наше су националне прилике данас сличне оним под којим је генерал Де Гол одлучио да политички, морални и културни препород француске нације захтева да државним парама оснује независни „Монд”. Из гомиле чињеница, гласина, пропаганде, сумњи и клевета, страхова и нада, задатак је уредника да одаберу, сложе и поређају новости за читаоце. То је света задаћа у демократском друштву јер су дневне новине „библија демократије”, једина књига коју већина грађана сваког дана прочита. Тако је барем веровао Волтер Липман.
У два светска рата Рибникари су показали како такве националне новине постају неодвојиве од нације. Такав је лист национално добро, ма у чијем власништву формално био, и то је аксиом кога су се у случају „Политике” барем у некој мери држали чак и комунисти, који су владали без опозиције.
То је идеал ком „Политика” и данас под новим околностима тежи. Сваки читалац који купи овај лист зато има право да буде строг према новинарима и уредницима који данас праве „Политику”, јер су Рибникари лествицу подигли високо. Веома високо.
Има и других начина да се у новинарству зараде паре, стекну пријатељи и оствари утицај. Говорим о таблоидима, иако је и почетком прошлог века било листова у којима је било допуштено све, ма како „непримерено, вулгарно, екстремно десно и у крајњој линији, нетачно било” (као у Цицварићевом „Балкану”, ког се више нико не сећа, иако је у оно време био „некрунисани краљ жуте штампе”). Многи ће се угледан човек и јавни радник данас препознати и у „безнадежним грађанима који су нападани од разбојника по перу и варошких хајдука”, како их је Јован Дучић описао на почетку прошлог века.
Али, нису таблоиди једини проблем наше медијске сцене. За главну слабост штампе и у оно је време сматрано пренаглашено мешање политичара у уређивачку политику. Рибникари су по вокацији били новинари, власници који су живели за своје новине и марљиво им чували професионализам. „Политика” није излазила под окупацијом, а Рибникарима је помогло што су Србија и Југославија у оно време из ратова излазиле као победнице.
Та је победничка традиција прекинута деведесетих година прошлог века, да би транзиција „Политици” донела и страног, немачког сувласника (ВАЦ), а затим и прве експерименте с домаћим тајкунима и нејасном власничком структуром. Но, јавно је добро чувано тако што је држава у „Политици” задржала „златну акцију” која је уређивачку политику нашег најстаријег листа задржала у нашим рукама. То није био случај с конкуренцијом. Западне силе поразиле су Србију у ратовима деведесетих, а веома утицајни постали су медији западних компанија или под упливом страних дародаваца. Ти медији негодују кад их неко пита о националном пореклу капитала у чијем се власништву налазе, или о вези донација од којих живе и уређивачке политике коју воде. То им не смета да тврде да је српска „златна акција” у „Политици” крајње сумњива ствар, па испада да стране паре и страно власништво собом носе и неку тобожњу моралну и професионалну супериорност, да се поклоњеним еврима не сме гледати у зубе, да су сумњиви само они медији који не уживају експлицитну подршку страних амбасада. То сам осетила и ове седмице, када је уредница једног од пола Европе издржаваног и професионално дискутабилног сајта, који је себи дао китњасти назив „Балкански истраживачки центар”, покушала да на Би-Би-Сију дискредитује писање „Политике” само тиме што половина власништва над листом још није приватизована. Као да је она нас ухватила у аљкавом и селективном извештавању о „Колубари”, а не Светска банка њу! Да би одмах затим изрекла и лаж да се „Политика” финансира из буџета Републике Србије.
У српском медијском окружењу понекад испада да је „Политика” та која би морала да се извињава што излази ћирилицом, што се бори за српски национални интерес и што НАТО бомбардовање из 1999. назива агресијом, а шеснаест медијских радника погинулих у нападу на РТС сматра невиним жртвама ратног злочина. Као што их, уосталом, сматрају и Ноам Чомски у Бостону и Амнести интернешенел у Лондону.
Ми смо „Политика” и зато што смо 1999. били РТС и зато што 2015. године нисмо оклевали да будемо „Шарли”. Па макар себе овде Шарлијем називала и гомила лицемера који свој тобожњи дух толеранције и дијалога веома ретко демонстрира објављивањем текстова с којим се не слажу. Док „Политика” то редовно чини, па су наши критичари принуђени да престижне награде за људска права уручују нашим сарадницима због текстова које су објавили у „Политици” (као што је Даница Поповић текстовима из „Политике” освојила „Освајање слободе”).
„Политика” је јавно добро, и јавност има свако право да лист чита са скепсом, да ништа не узима здраво за готово, да зна да је удео државног власништва у „Политици” 50 посто и да дневно проверава да ли је уређивачка политика независна и од државног и од приватног капитала. Зато је, примера ради, „Политика” прошлог месеца читаоце обавестила о свим аспектима нејасног власништва над листом који су редакцији били познати, у истраживачком тексту који је донео више информација него таблоиди и конкуренција који су се истом темом данима бавили на десет пута већем простору. Нисмо изостављали релевантне чињенице, нити смо их тенденциозно селектовали.
Тако се ради у свету, то је савремени стандард у новинарству. Ни „Њујорк тајмс”, уосталом, није сакрио од читалаца када се Кондолиза Рајс ту скоро похвалила у Конгресу да је с лакоћом заустављала текстове у „Тајмсу” тако што би се позивала на „национални безбедносни интерес”. Многи од нас знају како се насамарено, искоришћено и понижено осећају америчке колеге јер се не тако давно Милошевићева власт с „Политиком” много грубље поигравала.
Ми смо „Политика”. Не финансирамо се из буџета Републике Србије, али јесмо српски лист који у Београду излази ћирилицом. Који се солидарише с колегама из париског „Шарлија” и прештампава им карикатуре. Чак и онда када нам се не свиђају.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.