Вести

05. 02. 2015.

Аутор: Зоран Сурла Извор: НС Репортер

Интервју: Душан Мијић, политичар и бизнисмен

Ћурувија је крив за таблоидизацију Србије

Новосадски привредник, први српски медијски тајкун, који је још 1992. купио „Борбу”, најпознатије новине старе Југославије, говори о односима с Иваном Стамболићем, Милошевићу, Чеди Јовановићу, разлазу са Славком Ћурувијом

 

За живот се данас у Војводини боре стотине државних медија, али и приватних. Потенцијалне купце најмање занима медијски бизнис, више их интересује непокретна имовина, која се може добро продати, издати под закуп или преудесити у какав други, исплативији бизнис. О будућности локалних медија, спрези политике с бизнисменима и потенцијалним будућим власницима локалних медија разговарамо с Душаном Мијићем, новосадским бизнисменом, првим српским медијским тајкуном. Он је у пролеће 1992. године постао већински сувласник „Борбе”, најпознатијег дневног листа старе Југославије. Приватизација „Борбе” биће једна од највећих контроверзи прве транзиције Србије, спроведене у време Слободана Милошевића. Мијић ће се тада сукобити са Славком Ћурувијом, с делом политичког естаблишмента и на крају остати без новина.

На куповину 37 одсто акција „Борбе” д. о. о., колико је још било остало на тржишту, наговорио га је Драган Сакан, а након безбројних турбуленција 1994/95. године Мијићево предузеће „Фининвест” оснива лист „Наша борба”. Док је почетком осамдесетих завршавао специјалистичке студије из популационе генетике, Мијић је схватио да га је пословање на новосадској Продуктној берзи толико променило да га трговина много више привлачи него наука. Убрзо прелази у „Центрославију” код Павла Црнојачког, а крајем 1989. године оснива приватно предузеће „Финагра”. Први велики посао направио је с новосадском Рафинеријом и војвођанским шећеранама, да би на почетку вишестраначја кредитирао председничку кампању Ивана Ђурића. У то време на рачуну је имао десет милиона долара, а пола милиона платио је на име пореза на добит. Преко њега ишла је продаја космодиска, уз антологијску реченицу „Изгледа шашаво, али мене леђа више не боле”. Бизнисмени који су некад радили у „Финагри” или пословали с њом данас „теже” две милијарде евра - Данко Кончар, Санди Чешко, Миладин Крсмановић, Бане Бркљач...

Пошто је окончана обустава рада адвоката, почеће суђење за убиство Славка Ћурувије. Хоће ли осудом осумњичених, ако до ње дође, бити задовољена правда у случају Ћурувија?

- Тешко је говорити о правди, јер је то јако тешка реч, као и уопште о правичности. Изгубљен живот је ненадокнадив. У филозофском смислу, правда, па чак ни она око за око, никад не може да задовољи оно што је почињено убиством или смакнућем. Међутим, јако је важно за друштво да се огради од свирепог убиства као што је било Ћурувијино, шта год ко о њему мислио. Нас двојица смо у односима имали и успоне и падове, али је недопустиво да било ко тако страда. Зато је значајно да суђење почне, да се утврде извршиоци и налогодавци и да после тога буду кажњени.

Ви сте први Србин који је приватизовао неки медиј. Шта вас је на то подстакло с обзиром на то да сте пре тога трговали житом? Јесу ли вас вукли политички мотиви или сте мислили да новине могу да зарађују?

- Да се на новинама може зарадити, мисли само онај ко није у њима радио. Друга два мотива била су пресудна: релативно брзо сам 1990. и 1991. године успео да направим изванредне послове, што је изазвало негодовање и притисак покрајинске власти, с Радоманом Божовићем на челу. Како се одбранити? Уколико имате медиј који може делујући у јавности одговорити на политичке притиске, а то јесте било у мом случају, онда је логичан потез био куповина „Борбе”. Наравно, познато је да никад нисам утицао на новинаре и уреднике шта ће писати, али сам већ приликом куповине знао како је политички профилисан лист - на ону страну која је мени била прихватљива, јер је редакција већ била политички дефинисана. Други мотив је што сте се у таквим временима, као што су деведесете године, одређивали политички. Нисам ушао у политичку странку, али нисам ћутао; нисам побегао из земље, али нисам ишао ни на ратиште, купио сам и издавао седам година новине које су ме одредиле према том времену.

У својој последњој исповести издиктираној у перо Предрагу Поповићу, Славко Ћурувија и Мањо Вукотић тврдили су да вас нису занимале новине, него зграда „Борбе”?

- Те тврдње су просто неозбиљне. Деобни биланс у „Борби” није био направљен од 1972. године, тако да нисам ни знао структуру њене имовине када сам ушао у њу 1992. године. Чак ни годинама после тога, ми акционари „Борбе” нисмо могли знати имовинско стање. Вукотић и Ћурувија су, међутим, с тим били упознати. Тек касније смо ми акционари постепено дознавали шта све има од обавеза и од права. Постојао је уговор којим је део зграде припао „Борби”, а мој задатак, као и задатак осталих акционара, био је да имовину штитимо. Па ипак, приликом ликвидације, није нам, нажалост, припао ни део имовине. Наиме, на дан ликвидације имовина је по земљишним књигама припадала „Борби” д. о. о., а кад се отворила ликвидација и стечај - зграда је на волшебан начин изашла из тог поступка. Треба знати и да је „Борба” у стечај отишла због потраживања Танјуга и Водовода и канализације, дакле минорних ствари, што је потпуно невероватно. Ћурувија се, по сопственом признању, у тој комбинаторици, а и касније, ослањао на Миру Марковић.

Ко су били ваши заштитници у СИВу или врху власти?

- У власти нисам имао заштитнике, напротив. Ми смо наше позиције градили на основу акција. Од 23 гласа у Управном одбору, ја сам имао девет, а редакција три - дакле више од половине. То је била главна спона и главни савез. У појединим тренуцима смо имали доста пристојан лоби, који је одлучивао о свему, а то је било у договору с Иваном Стамболићем. Он нас је, на неки начин, окупио. То није било пре куповине „Борбе”, него смо се као акционари повремено састајали код њега. Промишљали смо куда иде, у оно време, заједничка држава, а затим и о свим сегментима друштвеног и политичког живота.

Ћурувија је изгубио рат за „Борбу” тврдећи да га је „издао” Иван Стамболић? Шта је истина? Зашто је и како смењен с места главног уредника?

- Није га издао Иван Стамболић. Ћурувију је издала његова амбиција, он није бирао савезнике. У једном тренутку је помоћу уређивачке политике почео да протура ствари које су биле лишене првобитне идеје и договора. А последица тога је било да он не може даље да води редакцију која му је, на неки начин, била окренула леђа. При његовој смени, редакција и ја смо имали већину. Можда му је тако учињена услуга јер је потом урадио неке друге ствари. Да је жив, вероватно смену не би узео као нешто битно што му се догодило у животу. Можда само у том смислу да му је после било боље.

Је ли вам покојни Славко вратио 5.000 марака које сте му позајмили, о чему сте сачинили уговор истог дана кад сте га сменили?

- Тачно је. И вратио је новац. Ми смо се идеолошки разишли, али то није утицало на наш однос.

С обзиром на то да је Ћурувијин „Дневни телеграф”, пре него су га власти угасиле драконским казнама, достизао тираж и од 150.000, мислите ли да је његова смена у „Борби” била лош потез?

- Ради се о два различита концепта листа - „Борбе” и „Дневног телеграфа”. То је као да данас питате да ли би уредник „Политике” кад би прешао у „Информер” или „Курир” дигао тираж, или обрнуто. Међутим, сигурно је да та таблоидизација креће од недељника „Телеграф” и после „Дневног телеграфа”, па затим „Блица”... Била је то код нас нова концепција, иако морам рећи да сам покушавао да „Борбу” не оставим само на једном листу. Хтели само да проширимо лепезу издања да бисмо искористили кадровски потенцијал редакције и да на тржиште изнесемо више робе. Било би то сигурно профитабилније, али нисам наилазио на политичко разумевање. Чланови редакције су се плашили да би се тако урушио углед „Борбе”. Одуговлачили смо с идејом о новим издањима и одустајали, па на крају није било ништа. Међутим, показало се да би тако нешто на тржишту имало ефекта.

„Борбу” је, наводно, хтео да купи Слободан Милошевић, то јест Савез комуниста, чији је председник био, али и Милан Панић, каснији власник „Галенике” и кандидат за премијера?

- Од првог дана су покушавали да преузму „Борбу”. Није то било далеко ни од моје одлуке да изађем из целе приче, ако би се нашао неко прихватљив. Да то не буде издаја, него продаја листа. Сви они који желе да сазнају детаље, Мијат Лакићевић и Димитрије Боаров донели су о томе исцрпан историјат у књизи „Како смо изгубили (Нашу) борбу”, документован и с интервјуима с најзначајнијим личностима везаним за лист.

У чему се „Борба” разликовала од других листова и зашто није опстала, без обзира на то што су је мучили мали тиражи, вишак запослених, штрајкови...?

- Србија није била спремна да чује то што ми пишемо. Да смо се бавили другим темама, вероватно бисмо имали већи тираж. Али ако ви упозоравате на нешто и предвиђате шта ће десити, и то се на крају оствари, онда се поставља питање да ли је стварно био неуспео концепт. Он јесте пропао као пројекат, али та оријентација се све до данас показала исправном. Хтела или не хтела, Србија се морала мењати управо услед појава и догађаја који су претходно били анализирани и објашњени у „Борби”. Увек је много лакше отпустити људе и одгурнути их тиме на другу страну него сачувати људски потенцијал и по цену увреда на сопствени рачун. Мене је занимао пројекат и идеје слободе и толеранције, које су у суштини „Борба” и „Наша борба” носиле. На томе сам истрајавао до краја.

Је ли тачно да сте подигли неколико милиона марака кредита користећи зграду „Борбе” као залог?

- Хахаха... радо, али нисам!

Јесу ли вам држава, односно СПС и Милошевић отели „Борбу” у монтираном судском процесу?

- То чак није ни био судски процес. То је био просто препад, отимачина. И крај. Нажалост, мислим да је то све заокружено у једном доста опскурном судском процесу након 2000. године. А то је за мене далеко интересантније. Јер, демократске власти су пропустиле да обештете новинаре „Борбе” и „Наше борбе”. Акције су купљене од различитих новина - „Политике”, „Дневника”... и све су новинаре нове власти наградиле, на неки начин, за деведесете. Кад су се продале акције „Вечерњих новости”, сви новинари су одлично прошли. А новинари „Наше борбе” имали су код мене плаћен стаж до 15. октобра 1998. године, тј. до дана када је изашла Уредба о забрани излажења листа. Још и данас овде постоје две радне књижице које су биле код предузећа „Фининвест”, издавача „Наше борбе”.

Постоје тврдње да сте на страни Чедомира Јовановића учествовали у стварању „Нове борбе” (2010. прим. аутора), која је требало да оживи снагу старе „Борбе”?

- На страни Чеде Јовановића? Чеда у то време није био познат ни као нека јавна личност, а камоли политичар. „Нашу борбу” направили само крајем 1994, односно почетком 1995. године, а Јовановићево време је тек долазило. Нисам га упознао ни у време студентских протеста крајем 1996. године. Много касније смо се срели и, наравно, блиско сарађивали.

Како сте приватно видели Славка Ћурувију и Зорана Ђинђића, који су доживели сличну судбину?

- Славка сам познавао врло добро, а Зорана само површно. Обојица су била интелигентна и способна, али је Ђинђић унео у нашу политику врсту прагматичности, па ако хоћете и филозофских уверења, која и данас вреде. Поготово што нам је сад јасније колико је у оно време имао мало политичког простора и колико је снажан био отпор старог апарата. Његовој огромној енергији и разумевању ситуације није наудило ни то што је знао да иде по тепиху изнад трулих дасака. Куд год би стао, није имао на шта да се ослони. Приватизација новосадског „Дневника” актуелна је већ трећи пут у последњих десет година.

Хоће ли се ико од купаца одважити да купи новине на издисају или их само занима зграда „Дневника”?

- Мислим да су то две ствари. Сигурно је да зграда има своју вредност, али и новине исто тако. Питање је само шта је од тога прецењено, а шта потцењено.

За Дневник холдинг, који је власник зграде, заинтересован је и Миодраг Костић? Зашто Костић не купи и новине?

- То заиста морате њега да питате.

Ви се нисте укључили у трку? Недостатак новца, или мислите да новине немају будућност?

- Надам се да је издавачки експеримент у мом животу завршен. Нећу рећи - никад, али више немам амбиција у новинарству и издаваштву.

Да ли је могућ новосадски дневни лист и коју бисте концепцију заступали ако бисте се, евентуално, прихватили тог посла?

 - Ишао бих на војвођански дневни лист јер мислим да је Нови Сад мало тржиште, а ако бих се упустио у тако нешто, максимално би се инсистирало на свакодневним животним темама. Опчињеност грађана великим политичким темама је истрошена. Такав озбиљан лист, који би са што мање идеолошких предрасуда постављао питања смислености сваког економског подухвата власти, зато што она треба да дигне руке од привреде, подстичући економске и предузетничке слободе, имао би простора на тржишту.

Били сте члан ЛДПа, шта мислите о њиховој политици данас? Да ли бисте се учланили у странку Ненада Чанка? Или у СНС?

- Моја политичка уверења су позната. Међу онима сам који сматрају да је уставна аутономија Војводине важна, како за Србију тако и за Покрајину. И та уверења износим у јавности. А уколико се политичке странке слажу с тим, не само у реторици него и у реализацији, утолико смо ближи. Исто тако, ја јесам члан и потпредседник ЛДПа и моје место у ЛДПу било је на тим позицијама, од којих никад нисам одступао.

Хоће ли Бојан Пајтић издржати до краја мандата, или ће напредњаци успети да га смене? Шта је боље решење за Војводину? СНС или ДС?

- Пре свега, мислим да је важно сачувати демократски принцип да се на различитим нивоима власти одржавају избори и да се поштује воља грађана. Због тога мислим да је од вашег питања много важније да ли се слажемо око тог демократског принципа. Ако је то тако, онда је недопустиво на неки други начин прекрајати резултате избора. Институције које заступа данас Бојан, сутра неко други, заслужују да имају контролу грађана, а не агенција за испитивање јавног мњења. Не треба ићи на изборе кад се на пиплметрима мало наруши поверење грађана према власти. Суштина је да на изборима добијете власт. Дакле, институција је битна, а не појединци.