Вести
27. 02. 2015.
Зашто сви ћутите?
"Није правило да легнеш са оним ко ти подари функцију. Можес да клекнеш. А може и вербално! Браво Ксенџо! Старији знају, није Маја Гојковић родоначелница политичке проституције у Србији, ево се поново активирала", испод ове две реченице стоји слика Ксеније Миленковић преузета из Данаса, којем је в. д. директора Канцеларије за европске интеграције Ксенија Миленковић дала интервју.
Где су објављене ове две реченице? На Твитеру (то је оно место на друштвеним мрежама, "лајни", где обично, а тек из штампе то после сазнамо, годинама бива прећено смрћу Биљани Србљановић). Аутор те две реченице упућене Ксенији Миленковић је новинар, који се својевремено у својим колумнама у Данасу, жучно, упорно, из недеље у недељу, залагао за Динкићев закон о информисању, Славиша Лекић.
Да видимо разлог Лекићеве гиљотинске реакције на туђе мишљење о цензури. На питање Лидије Валтнер, новинарке Данаса: "Које доказе Србија може да пружи ЕУ да не постоји цензура медија?", Ксенија Миленковић (еx Миливојевић) је одговорила, прочитајте поново шта, а из овог одговора у наслову је интерпретирана реченица: "Да постоји цензура не би се оволико причало о њој". Реаговање Славише Лекића на то, мало је рећи - о г а в н о је!
Овај вербални атентат на Ксенију Миленковић није само драстичан пример мизогиније, он је израз суштине стања српских медија и нас самих. Може се мерити само са Лекићевим нападом на Ољу Бећковић, у његовом листу Статус, који се по бруталности убраја у најгоре примере у историји српске мизогиније.
Зашто је Лекић, "доследни" борац против цензуре, напао тада Бећковићку? Због неког питања у "Утиску недеље" где га је, тврдио је, питала нешто злонамерно, за шта је он "био сигуран да је унапред смишљена провокација". Узвратио је, не у емисији, незапамћеном харангом у свом "Статусу", а да није себе те године чак прогласио ни за бруку професије. А шта је харанга него последњи стадијум цензуре. Малигнитет.
Анонимна коментаторка са ником "светланаст", у електронском издању Данаса, најпрецизнија је кад испод интервјуа са Ксенијом напише: "Тако је и са расправама о постојању и непостојању цензуре. Господин Јоханес Хан се "постарао" да буду задовољни и они који тврде да цензуре нема /јер се не "види"/ и они који тврде да цензуре има, и сви задовољни."
Цензурисано је и појављивање Шешеља у званичним медијима, али један твит Вјерице Радете о Вучићу или Томи тежи је милион пута од милиона једних те истих твитића С. Лекића, где Тому назива замлатом, и "прецедником", и још се хвали храброшћу? Чему? Новинар који се испрси да о једној жени, в.д. директорке Канцеларије за европске интеграције, напише онакве скарадне бљувотине?! Мицин таја?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.