Вести

15. 04. 2015.

Аутор: Сузана Стојичевић Извор: posmatrac.rs

“Ја сам један од оних због којих је новинарство на лошем гласу”

Претходних годину дана за медије је било изузетно тешко. Много медијских скандала, укидања емисија, сваковрсних притисака и непримереног понашања носилаца власти према новинарима само су неки од проблема са којим се професија суочава, а што смо анализирали у првом делу ове теме.

Европски комесар за проширење Јоханес Хан изјавом да су „потребни докази за кршења слободе медија у Србији“ демантовао је сопствени извештај о напретку Србије ка ЕУ, у коме је слобода медија критикована, а затим и имплицирао да су оптужбе за цензуру и притисак на медије нетачне.

Финансијско преживљавање медија аутоматски отвара простор за “компромисе” уредништва,  што новинар регионалне телевизије Н1 Миодраг Совиљ види као недопутивом праксом.

 ”Сама теза да компромиса мора бити је погрешна и реликт је лошег погледа на професију новинарства као алата за креирање јавног мњења које служи формирању изборних поена неке интересне групе. Дакле, ту је проблем у уредништву медија и лошем маркетингу који не проналазе начин за економску стабилност медија без ослањања на јавне финансије. Међутим, новинар у том процесу не сме себе схватати као војника који слепо слуша, већ као одговорног професионалца“, објашњава Совиљ, додајући да ће написан текст увек наћи пут до објаве, “на овај или онај начин, а ненаписан текст и тема гурнута под тепих наравно да неће”.

Управо проналажење канала где ће цензурисани текст бити доступан јесте његов начин истрајности да прича буде пласирана.

“Кад цензура постане вест, то је њен пораз. Због тога, о цензури треба говорити јавно. У мом случају, управо то сам и чинио, јавно говорећи о сваком познатом детаљу таквих покушаја, што је онда постајало далеко негативније по самог наручиоца од самог садржаја приче која га је потакла на цензурисање”, каже Совиљ за Посматрач.рс.

Уредник Јужних вести Предраг Благојевић додаје да је његова редакција остајала без битних уговора непристајањем да буду оруђе моћника, јер је губљење кредибилитета надвладало краткотрајан новац.

“Да смо пристали на то, био би то краткорочан бенефит. Дугорочно, ми бисмо изгубили, јер би грађани изгубили поверење у нас. Примера ради, ако сам ја власник неког драгстора који треба да се рекламира, вероватно бих и сам размишљао коме да платим рекламу, јер зашто бих платио медију коме људи не верују? Кредибилитет се годинама гради, а руши у секундама. О томе медији, повучени економском кризом, све мање размишљају”.

Ипак, већина новинара свесна финансијских проблема које њихове редакције имају, у најбољем интересу  бирају теме по томе да ли ће њихов медиј имати од тога корист или не. Исто тако, својевољно или не, имамо праксу да све више реномираних медијских садржаја и аутора из различитих разлога нестаје из професије.

“Иако понекад имам утисак да се тиме олако препушта важан и вредан медијски простор, у потпуности разумем одлуку, примера ради, Данице Вученић да се повуче јер су је представници власти бојкотовали и онемогућили да ради свој посао. То је професионално и исказује став. Међутим, не треба ламентирати над тим, већ стварати нове просторе и нове Данице”, јасан је Совиљ, док Благојевић такав потез види као достојанствен и много бољи од новинара који остају у професији и пристају на “компромисе”.

Независни медији је онај ко не сме финансијски да зависи од онога о коме извештава. Локални медиј, не сме да зависи од новца којим располаже градоначелник, док медији који слободно извештавају и критикују власт односно, раде свој посао финансирају се углавном путем пројеката. Чим је критика уперена према њима, такозвани моћници новинарима без поговора прилепе апсурдну етикету страних плаћеника.

“Јесмо, ми смо страни плаћеници, али у много мањој мери него градске власти! Новац “добијамо” на јавним конкурсима на које може свако да се пријави, а с друге стране, новац који медији добијају је бар десет пута мањи од оног који од тих истих међународних организација добијају државне инстутуције. Да ли су то возила за хитну помоћ, агрегати за струју, рачунари за градску управу, небитно је. Паре које добијају медији и НВО су далеко мање него што добијају влада, градови или општине. Али и поред тога су они патриоте, а ми смо плаћеници”, негодује Благојевић.

“То је бахата пракса блаћења која корене вуче још из деведесетих година, а сви најбољи новинари који данас раде су барем једном у животу понели такву етикету. Дакле, оне више говоре о онима који их лепе, него онима који су на тај начин прозвани, и новинари не би требало ни да се осврћу на то, већ да настављају да раде посао по свом нахођењу”, додаје Совиљ.

Најбанајнији вид цензуре огледа се у томе што су ретки новинари који смеју да се појаве са својим ставом о цензури у јавности именом и презименом, страхујући да ће угрозити редакцију. Као разлози било да су страх од губитка посла или идентификовање са редакцијом, једнако су лоши. Posmatrac.rs разговарао је са неколико новинара из различитих медија, локалног, са националном и покрајинском покривеношћу. Преносимо део разговара са новинарима који су цензурисани, али много чешће аутоцензурисани. 

 Анатомија сведочења 

"Унапред знам о коме смем, а о коме не смем да пишем"

Финансијско преживљавање медија аутоматски отвара простор за “компромисе” уредништва, на које начине новинар ту може да сачува интегритет?

Не може. Самим склапањем таквих споразума стварају се проблеми из којих се медији, па и новинари после јако тешко могу извући. Оно што једино може да се уради у овом случају је да се бирају такви “финансијери” који могу најмање да утичу на оно чиме се медији претежно бави и извештава. Посебно је проблематично уколико нпр. неки медији има дуже време текстове о одређеном субјекту, а онда нагло прекине да пише о њима. Читаоци/слушаоци/гледаоци ће приметити ту промену и самим тим довести у питање све сто тај медији емитује, посебно уколико остали медији наставе да известавају о том субјекту.

Који су били твоји механизми приликом покушаја цензуре, а како је аутоцензура позиционирана у твом досадашњем раду?

Аутоцензуре нема, јер се у редакцији зна о коме смем, а о коме не смем да пишем. Пошто унапред знам кога не треба да дирам, нема цензуре текстова или аутоцензуре јер не пишем о тим “проблематичним темама”.

Како видиш осипање новинарске професије и “повлачење” многих реномираних новинара у протеклих годину дана, као и већ редовно скидање текстова “неподобних” режиму?

Последица вишегодисње економске кризе која је утицала на финансије медија, који нису више у могућности да опстану зарадом од продаје тиража (новине), као и реклама. Такође, солидарности између медија не постоји и новинари заправо никад се нису побунили против притисака и утицаја који долазе од власти, тј. не директно од њих него преко финансијере који су углавном повезани са овима. Скидања текстова нема, јер заправо и не појављују се тексотви који би требало да буду скинути, пошто медији не пишу о темама које би сметале режиму. Као сто сам споменуо горе, у редакцијама се зна о коме сме, а о коме не сме да се пише.

Имамо већ уврежену праксу да новинари који критикују власт аутоматски буду маркирани као “плаћеници” и “државни непријатељи”, шта пресуђује хоће код новинара преовладати страх или ће наставити да ради свој посао?

Оптузба да су новинари неки плаћеници је стара колико и постоје медији. На новинарима, уредниствима и медијама је да се са тиме сами изборе. Треба узети и у обзир да оптужбе нису исте јачине од свих, јер ако то каже нпр. премијер, том новинару је одзвонило шта год рекао или урадио после, па чак се и учланио у странку која држи власт. С друге стране, такве претње када долазе од локалних или ниже рангираних чланова странака на власти или функционера, углавном немају ефекта, јер те особе зправо и немају никакву фактичну снагу да утичу на тај медији и овим само покушавају да прете.

Шта то још омогућава владајућем режиму да се понаша бахато и контролише медије и како изаћи из тога?

Новац. Пошто контролишу главне токове новца, могу да раде ста хоће. Слобода медија зависи само од тога колико они могу да функционишу, а да немају финасија које долазе од државе, а како се данас у Србији медији углавном финансирају са рачуна буџета или јавних предузећа, независноти нема. Наравно, као и свака власт и они имају контролу над полицијом, тужилаштвом, судовима, разним инспекцијама и другим службама које увек могу да направе проблеме у раду сваком медију.

“Ако је новинар сигуран у оно што пише, нема разлога за страх”

Финансијско преживљавање медија аутоматски отвара простор за “компромисе” уредништва, на које начине новинар ту може да сачува интегритет?

Имам срећу да радим у медију где ми уредник не даје задатке већ сама доносим приче. Самим тим у великој мери сама одлучујем о чему ћу писати. Ипак, чини ми се да се медиј у коме радим у последње време такмичи у “жутилу” са неким другим таблоидима. Новинар може на то да пристине или не. Ако ми на пример траже патетичан извештај са сахране, а и сам такав захтев је по мом мишљењу скандалозан, ја напишем за читаоце можда најдосаднији, извештај који неће дизати тираж, али професионалан. Сутрадан због тога добијем пропуст колегијума и опростим се од хиљаду или две хиљаде динара с хонорара.

Који су били твоји механизми приликом покушаја цензуре, а како је аутоцензура позиционирана у твом досадашњем раду?

Недавно сам радили причу о инвеститору који је преварио грађане. Већ је он, када сам га позвала за изјаву, покушао да ме цензурише. Прво је рекао да ће ме тужити, а потом да ће звати мог уредника. Ако је новинар сигуран у оно што пише, онда нема разлога за страх. Сутрадан ме је исти инвеститор изненадио, позвао је и рекао да сам коректно написала његову изјаву. У сваком медију зна се о чему се не пише у лошем контексту, то су наши такозвани комитенти. Али новинар ако жели да прича буде објављена, може је понудити другом медију или на пример. објавити на свом блогу. 

Како видиш осипање новинарске професије и “повлачење” многих реномираних новинара у протеклих годину дана, као и већ редовно скидање текстова “неподобних” режиму?

Видим као потпуни распад система. Режим треба да страхује од новинара, а не обрнуто. Новинари су ти који треба да инсистирају на одговорима и да их добију. Не само да се скидају текстови, многи се забране и пре писања. А проблем је што сада свако, ко има било какве везе са владајућом странком, макар то био и обичан чиновник, даје себи за право да цензурише. Најтужније је што му често успева.

Имамо већ уврежену праксу да новинари који критикују власт аутоматски буду маркирани као “плаћеници” и “државни непријатељи”, шта пресуђује хоће код новинара преовладати страх или ће наставити да ради свој посао?

Ако се новинар уплаши таквих притисака онда не треба ни да буде новинар. Мој став је да треба да настави још жешћу критику, али на жалост не подрже га увек друге редакције. Да није тако створио би се притисак јавности и критика би имала ефекта. С друге стране, ако новинар одустане, мислим да је то више баш због тога што нема подршу, много мање због страха.

Шта то још омогућава владајућем режиму да се понаша бахато и контролише медије и како изаћи из тога?

Апсоултно је новац тај који омогућава режиму да контролише медије. Медији су у толико лошој ситуацији да уредништво и за мало новца одлучује да неке информације не објави. Већина новинара овај посао не ради због плате, јер су бедне, већ их љубави. Мислим да су и новинари помало криви, јер пристају на компромисе уредништва.

“Пишем оно што ми дозволе”

Срамота ме је да кажем, али да – ја сам један од оних због којих је новинарство у Србији на лошем гласу. Пишем оно што ми дозволе, често унапред се суздржавајући с обзиром на то да знам с ким имам посла, јер све мора да се уклапа у “уређивачку политику”, односно ни на који начин не сме да штети онима који нас финансирају и обезбеђују нам плате. Ја, као “новинар”, не питам се ништа, јер чак и ако искажем неки став, уредничко перо то преправи, и на крају се добије улизивачки, позитиван текст, у најбоље случају неутралан. Јадно је то, али признајем, једини разлог што на то пристајем је што се надам да је све то привремено, што је слична ако не и идентична ситуација у скоро свим другим медијима: сви играју како неко изнад диктира и звецка својим новцем. Странке или моћни појединци – свеједно је. Кад сам био млађи, веровао сам у етику и имао сам неке принципе, али сам схватио да ми ниједно ни друго у овој земљи неће платити рачуне и прехранити ме.

Ауторка је новинарка новосадског информативног портала 021.рс и Радија 021