Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Медији у магли
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

16. 04. 2015.

Аутор: Душан Машић Извор: cenzolovka.rs

Медији у магли

Зашто ни данас не знамо који су медији послали новинаре на београдски аеродром у ноћи када је пао хеликоптер? Зна се да је министар Лончар био те ноћи на аеродрому. Када сте последњи пут видели неког министра на службеном задатку, а да га нису пратили новинари?

Много тога је већ речено и много тога је још увек непознато у случају „хеликоптер“. А прошло је већ месец дана. Чињеница да се о томе још увек говори у медијима охрабрујућа је ако се има у виду да обично ретко шта (и ко) преживи више од дан или два.

Један сам од оних који се све ове време борио да се сазна пуна истина о овој трагедији. Зашто? Зато што не прихватам да ми неко вређа елементарну интелигенцију, зато што ми је мука од бахатости и некомпетентности оних који одлучују и зато што се морамо ослободити страха који спречава оне који нешто знају да раде свој посао.

Хеликоптер је пао у тој хладној, магловитој ноћи над Сурчином и однео са собом седам живота. Трагедија која је потресла сваког нормалног човека, тим пре што се радило о спасилачкој мисији.

Говорио сам о томе на једној телевизији недавно, а онда је објављено и неколико текстова у којима се покушава одговорити на питање шта су медији радили те ноћи. По мени, то је једно од кључних питања, јер се ту види много више него што је тада магла дозвољавала.

Ко је где био и ко је шта радио? Ово су ваљда основна питања која би требало поставити да би се сазнало шта се тачно догодило те ноћи. Ја ћу се овде бавити само медијским делом ове приче.

У првих 48 сати у центру пажње били су РТС и агенција Бета. Нажалост, због грешака које су њихови новинари направили. Срећом, све је брзо разјашњено. Дописник РТС-а из Краљева добио је из својих „кредибилних извора“ нетачну информацију, док је новинар Бете погрешно разумео изјаву директора Института „Мајка и дете“ коју је он дао репортеру РТС-а. Сви остали који су објавили да је акција успешно завршена само су преписивали, што довољно говори о капацитетима којима располажу.

Лично, мени је тужна чињеница да РТС није могао те вечери да пошаље на терен две екипе (Институт и аеродром), а још тужнија што се водећа агенција свела на дежурног новинара који пише вести гледајући ТВ програм. Тужно, али истинито. О осталима не вреди ни говорити.

Тачку на овај први део приче ставићемо када сазнамо како су РТС и Бета санкционисали своје новинаре. Суспензија, умањење плате… или већ било шта што предвиђају њихови правилници. Ово је битно рећи како би медији могли да наставе са позивањем на одговорност оних који су на било који начин одговорни за ову трагедију. Овде не мислим на кривичну одговорност –  које вероватно неће бити, а што ће утврдити тужилаштво – већ пре свега на моралну, професионалну и политичку одговорност која би са собом, ако се утврди, требало да носи и неке консеквенце. Ако медији нису спремни да казне оне који су погрешили, зашто би то радили Војска, Влада или било ко други.

Убрзо потом формиране су две комисије са задатком да испитају шта је довело до пада хеликоптера. Премијер Вучић изашао је на РТС и поручио „Не дам Гашића и Лончара“, а онда смо почели навелико и нашироко да причамо о несрећи – немачког авиона.

Пролазили су дани, недеље, чекао се извештај комисија, а једино су се посредством друштвених мрежа чула нека питања на која одговора није било. На нека ни дан-данас.

Једно од њих односило се и на присуство самих новинара на Аеродрому „Никола Тесла“ те ноћи. То питање је логично ако се зна да је бар један министар (Лончар) био на аеродрому пре рушења хеликоптера. Када сте последњи пут видели неког министра на службеном задатку, а да га нису пратили новинари?

Ово питање, узроковано елементарном логиком и дугогодишњим искуством, проглашено је за заверу. Као да је страшно ако су новинари били тамо!? Није, то им је посао. Баш као што је и посао ПР службе разних министара да, користећи новинаре, пласирају информацију коју желе.

Нико није те ноћи кренуо на Сурчин са идејом да ће хеликоптер пасти. Ни министар, ни ПР службеници, ни новинари. Напротив, кренули су са жељом да се спаси један дечји живот. И то је све нормално. Како другачије? Логично је и да ће ПР служба министра (било ког) покушати да ову акцију искористи за промоцију. Наравно, то им је посао. Ни ту нема никакве завере.

Проблем је настао оног тренутка када је изостала изјава министра Лончара са Сурчина. Ако је био тамо (а јесте), зашто ништа није рекао? Није имао коме? Признаћете, тешко је поверовати у то када је само дан пре тога министар Стефановић јурио отмичаре двогодишњег детета по ауто-путу и, гле чуда, ту су се нашли и новинари.

Новинар Бошко Јакшић позвао је у свом тексту у „Политици“ да се каже ко је „новинарима у ВИП салону аеродрома рекао да се разбеже“. Уредник „Времена“ Филип Шварм рекао је у емисији „Зумирање“ да је „јавна тајна да је било седам новинара“.

Да ли је то истина? Не знам, али смем и желим да питам.

Неколико недеља сам покушавао да утичем на НУНС (чији сам један од оснивача)  и УНС да пронађу одговор на ово питање. Због професије и онога што је од ње остало. Предлагао сам да  судови части ових удружења позову на разговоре уреднике свих водећих медија како би се установило ко је и како радио у случају „хеликоптер“. Да извучемо неку поуку из свега овога.

Не желим да препричавам како и зашто ми је један од саговорника залупио слушалицу када смо причали на ову тему. Како год, после мог гостовања на Н1, где сам причао о овој идеји, објављен је текст у „Политици“ у коме су уредници РТС-а, Пинка и Студија Б рекли да њихових новинара није било на аеродрому. Питао сам и људе из Б92 и Н1. Ни они нису били тамо.

За РТС верујем, знам човека. Ове друге нити знам нити им верујем, али рекли су шта су рекли. Њима на част. Укључујући и Гмитрићеву изјаву да догађај није био „довољно атрактиван“ да би се слала камера. Још увек немамо слику из ВИП салона, изјаве обезбеђења, ПР тима министра… а прошло је већ месец дана.

Два дана касније, уредница дечје стране „Политике“ добила је задатак да се позабави овом темом. Из угла наивне новинарке. Немам намеру да полемишем с колегиницом. Видим да она, наивна, не зна како ствари функционишу и зашто је ПР појео новинарство у Србији. А појео га је зато што су новинари дозволили да буду поједени.

Баш као што су министри појели генерале, па нико не сме да им каже НЕ. Као што ни пилот не сме да каже НЕ оном ко га тера да слети тамо где није планирао, и то у условима у којима никада није слетао. Неки ће тај страх правдати егзистенцијом, други жељом да се не замерају. Има и оних који се плаше шта ће их снаћи ако одбију задатак. Оправдано.

Новинари ће кукати на уреднике и власнике. Генерали ће се жалити на политичаре. А можда и неће.

Све је постало бесмислено ако је завера питати где је ко те вечери био. Толико да овде више ни генерали после битке нису паметни. Тако то бива када победи ПР.

Аутор текста је новинар. Ради као менаџер у лондонској централи Би-Би-Сија

Коментари (1)

Остави коментар
чет

16.04.

2015.

Чисто питам... [нерегистровани] у 12:20

Сироти мали хрчки

А, шта ако је трагични камламбур настао управо зато што се штеди на свему, умногоме на на новинарима и новинарству, па су због те глупаве политике једни преписивали друге, а неко је у ланцу преписивања погрешио и ето проблема за режим који на овај начин испија горке пилуле својих аматерских одлука , тактике и стратегије јавног информисања!

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси