Вести

03. 07. 2015.

Аутор: Игор Михаљевић Извор: oradio.rs

Нит За Бит: Љубица Гојгић, новинарка

"Околности су лоше по новинаре али криви смо. Почела сам да радим 1992. и немојте да помислите да није било притисака, али се чешће спуштала слушалица него што се спуштало на колена. Е, то је велика разлика. Морамо се дозвати томе да је у нашим рукама моћ и да су грађани једини које треба да служимо. Виђала сам људе који су изванредно образовани, лепо се сликају и пишу, али за новинарство је потребно срце. Ако ниси храбар, спреман да добијеш пендреком по леђима, да ти неко прави непријатности, не улази у новинарство".

 

Без идеала нема живота

"Јако сам срећна што ми се указала прилика да радим "Прави угао", то ми је најјачи утисак. Две године сам била у чудној ситуацији, у којој сам се нашла стицајем околности које су за мене такође нове. Сам позив и могућност да радим нешто што волим су за мене фантастични. Други утисак је да се људи радо одазивају, коментари на емисије су добри. Знам да морам да захвалм Даници Вученић и Дејану Сувајџићу који су утабали стазу која се зове термин у 17.20, после дневника, и захвална сам им што су то урадили на врхунски начин", преноси нам импресије о преласку са Б92 на РТВ новинарка Љубица Гојгић и наставља:

"Морам да испуним велике ципеле", како преводимо глупо стране изреке. Нико за сада није одбијао да ми одговори, бар не на јасан начин који би могао да укаже да постоје проблеми о којима је говорила колегиница Вученић. Хајде да наивно верујем да су људи схватили да без дијалога нема озбиљног друштва и демократије. Све ставове  треба тестирати и бојкотом неке емисије или новинара постижете тренутни ефекат али на дуге стазе то никоме није успело", каже Гојгић, чији се концепт новинарства разишао за оним уредништва РТВ Б92, због чега разговор настављамо сукобом угледа, профита и политике у новинарству: 

- Оља Бећковић је Б92 доносила велики углед, једном потпуно оригиналном емисијом која је за 25 година остала непревазиђена. Да ли је то доносило профит, дискутабилно је. У данашњем свету, и то је велика тема у Европи и Америци, ако сте власник медија постоји сигуран начин да изгубите новац, а то је да се бавите информативним програмом, било каквим програмом који узнемирава политички врх, провоцира дебате, извргава руглу баналности и глупости, скреће пажњу на лоповлук, изневерана обећања и неутемељени популизам.

На таквим емисијама се не зарађује, оне стварају проблем свакоме ко је прозван, а то се не односи само на ову власт, она само драстичније реагује. Ниједном владару нису били мили гости и оно што се чуло у “Утиску недеље” и не верујем да се скидање те емисије може објаснити комерцијалним разлозима.

Помињете углед, зашто му је стављена цена, и то ниска?

- Углед до кога изгледа више никоме није стало. Недавно сам чула дивну причу, када је брачни пар деведесетих куповао стан у Београду и жена је носила радио апарат. Где год да уђе укључи га и види да ли хвата Б92, Радио Панчево, неку од слободних станица. Ако не хвата ништа, стан се и не гледа. Сећам се како се Студио Б бранио тако што смо излазили на улице да спречимо или бар покажемо да се не слажемо са дивљачким политичким преузимањем једне пристојне градске медијске куће.

Данас, имали смо неке протестчиће испред Б92 за Ољу Бећковић, њу је преклопио тај талас и да је нема у НИН-у питање је где би радила. Нису медијске куће потрчале да зграбе то благо и емитују га.

Апатија је опште место, зашто не реагујемо макар због страха – зар није Бећковић гарант да ће се иста ствар догодити и мислећем раднику на траци или продавачици?

- Нема гаранта. Гарант је да се може догодити свакоме и догађа се, само ми недовољно пратимо. Доста добрих новинара има разне врсте проблема, али ми као струка недовољно смо солидарни, ни као новинари - ни као удружења. Опет се бавимо преживљавањем, обавезом да платимо свој кредитчић, своју кирију, да се прехранимо и онда за солидарност остаје мање снаге и воље, а она је кључна ствар. Протестују просветари, адвокати, лекари, ми то гледамо и никоме не падне на памет да ове друге подржи, чак се и нервирамо када блокирају центар Београда.

Шта новинарска удружења могу учинити осим да пуштају јалова саопштења?

- Не могу рећи да не раде ништа. Раде и добре ствари али више сам пута предлагала да морају свакодневно радити. Прво, морамо одреаговати на изјаву европског комесара за проширење "дајте нам доказе да има притисака на медије". Удружење мора моментално да реагује! Ми данас видимо да је Јоханес Хан, због других реакција, бог зна како забринут због стања у медијима, дакле, може се променити.

Не кажем да је посао новинара да воде рат против власти или премијера, у том односу не сме бити емоција, али неке ствари нису добре и о њима треба  разговарати. Данас се премијер уредно састаје са невладиним организацијама, да ли је то поза – не знам, али су се НВО избориле за то да дођу за сто и да се разговара. Медији не смеју да одустану од те приче.

Који су нам грехови, осим пасивности?

- Недовољни ресурси, расподељеност и располућеност између важних тема. Мој предлог удружењима је да се на недељном нивоу пишу извештаји о стању у медијима, са конкретним именима и презименима. Не може се десити да удружење ћути и не пружа подршку жени која је, зато што је на свом Фејсбук налогу написала своје запажање током чувеног "случаја Фекетић", потпуно деградирана у Тањугу, суди се с њим, има свакодневне проблеме на послу. Заступају је адвокати НУНС-а, ту је помоћ врло конкретна, али о томе мора да се говори.

Причате о Јасминки Коцијан?

- Да, и о томе мора да се говори. Одлична је правна помоћ али када Јоханес Хан пита где је доказ – ево га доказ, и то није само Оља Бећковић, него и Јасминка Коцијан, Срђан Шкоро, Даница Вученић и много људи чија нам имена на прву лопту не значе много али значе читаоцима и гледаоцима локалних медија.

Млади новинари ће читати овај разговор, објасните им ко, или шта нас је убило у појам?

- Убила нас је немаштина, велико сиромаштво. Убило нас је у појам то што, у већини кућа, ако нећете да се потпишете испод текста који је вређање, базиран на неистинама, а постоји гомила оних који хоће и једва чекају, вама ће се газда захвалити на сарадњи. По кулоарима ћете чути новинаре који раде за медије који то нису, иако се продају на киосцима, који се извињавају саговорницима због текстова који ће се сутра појавити. То су страшне ствари и то људи раде зато што су се определили за новинарство и од нечега морају да живе, а немају привилегију да раде у пристојним срединама.

Друго, још важније и у вези с првим, допустили смо да професију стравично контаминирају људи који нису новинари, који се издају за уреднике информативних рубрика а који су заправо пи-арови, који су дебело прешли на другу страну, раде за политичаре, тајкуне, наплаћују њихова гостовања, интервјуе, прогуравање идеја и политика. Сви знамо ко су ти људи и не бунимо се много јер се обично ради о људима који су јачи од нас, али до тренутка док неко не буде рекао "доста" нама неће бити боље. Сносимо ту одговорност. Када је стање у медијима у питању, не може да се крене од власти и какав је њен однос према нама, он је увек исти.

Сваки политичар, сваки тајкун, сваки локални шериф сматра да има право да утиче на медије и нека он то сматра. Први који му спусти слушалицу направиће револуцију у нашој професији.

Ми смо дебело криви?

- Јесмо. Околности су лоше по нас али криви смо. Почела сам да радим 1992. и немојте да помислите да није било притисака, али се чешће спуштала слушалица него што се спуштало на колена. Е, то је велика разлика. Морамо се дозвати томе да је у нашим рукама моћ и да су грађани једини које треба да служимо.

Допада ми се француски сајт Mediapart. Група угледних новинара, у другој половини каријере, који су подавали отказе и одрекли се заштићених позиција, направила је интернет портал и живе од претплате. Њихова порука читаоцима је "само ви можете да нас платите". Само ви можете да нам кажете шта вас занима, да о томе пишемо. То нису директор јавног предузећа, председник општине, то није лидер партије, ни председник, ни премијер.

Да ли је то утопија за српске услове?

- Тешко јесте, зато што овде постоји концепт зашто да плаћам када могу да гледам бесплатно на другим медијима. Мада, када би се на једном месту окупила група новинара чије мишљење људи цене, када постојао портал без којег људи не могу да замисле дан ако га погледају, мислим да би платили 100 динара месечно. Ово нас доводи на други терен, јер није могуће електронски наплатити вашу претплату и треће, ако тражимо спонзоре данас би их теже нашли него пре, мада није тачно да нема новца.

Где га има?

- На конкурсе Министарства културе и информисања јави се мање људи и пројеката него што има пара. Постоје средства ЕУ, других међународних фондација, али треба изаћи и ту направити револуцију. Министар Иван Тасовац је то рекао у мојој емисији, има више новца него пројеката, али ми нисмо навикли да пишемо пројекте. Велики је ризик дати отказ на стално радно место, какво такво, и изаћи на мреже, направити портал. Звучи лепо али је велики финансијски ризик.

Медиа парт је за прве три године направо губитак од пет милиона евра. Рекла сам колеги Франсои Беноу да бих се убила после друге године (смех), замислите ситуацију да сте целу имовину заложили, али је кренуло. Сајт данас има 102.000 претплатника и они сваког месеца плате по девет евра, медиј више није у губитку и у седмој години пословања имали су миллион и по евра годишњег чистог профита.

Шта је старије: треш читалац или треш новине?

- Треш новине постоје свуда. Проблем је треш друштво. Проблем је када таблоиде не пишу новинари таблоида и када он постане ужасно оружје којим вас гађа не новинар или уредник, него нека јача сила. И Британија има таблоиде којима се прославила али имате и другу понуду и немате прикривени разлог њиховог постојања. Српски таблоид није новина него опасно оружје.

Ко мора да преломи, реши то и како?

- Имамо Савет за штампу, имамо новинарска удружења, постоје новинарски кодекси, сви знамо како треба да се понашамо. Морате едуковати своје читаоце и слушаоце, хиљаду пута изговорено "то нису новине" није узалуд.

 Шта би рекли студентима журналистике, великој већини њих, који заправо и не желе да буду новинари?

- То није лоше. Немам ништа против пи-ара и маркетинга али морамо да раздвојимо шта је пи-ар, а шта новинар. То је занимљива нова професија, свакоме треба пи-ар. Гледам како се политичари мењају, на баналном примеру: раније је било незамисливо да мушкарцу ставите пудер када улази у студио. Ту су се наши мачо мушкарци згражавали, а како је време одмицало, када улазе у телевизију прво сами скрећу ка шминкерници. Замислите, када су савладали тако баналну ствар, мислите ли да не слушају пи-арове како да седну и наместе руке.

Запрепастила сам се када је Војислав Коштуница, за кога мислимо да је најконзервативнији од конзервативних, прво скренуо ка шминкерници. Имамо премијера који је направио фантастичан напредак у визуелном смислу, опхођењу, фразама које користи. То може да вам се свиђа или не, можемо анализирати шта је иза тог наступа али наступ као такав је велика трансформација. Пи-арови су много важни и тражени, новинарство и пи-ар имају додирне тачке али пи-ар служи и ради за политичара, бизнисмена, компанију, а новинар за грађанина и увек му је теже. Мања је новчана сатисфакција, често га нико не разуме, али има мисију и то није наивно. Новинарство је више од начина да зарадите плату.

Студентима треба рећи да је то начин живота?

- То, мисија, вера. Свиђају ми се људи који говоре о правди, који говоре о томе да ли је нешто морално, који хоће се солидаришу са слабијим, а када им неко каже "дај бре, ово је 21. век, о чему ти причаш, која је то утопија", извините, али без идеала, приче о етици и моралу, па, нема ни живота.

Како младе уверити да време идеала никада неће проћи?

- Ако неће да буду идеалисти у двадесетима и на почетку каријере – када ће. Виђала сам људе који су изванредно образовани, лепо се сликају и пишу, али за новинарство је потребно срце. Ако ниси храбар, спреман да добијеш пендреком по леђима, да ти неко прави непријатности, не улази у новинарство.

Имам теорију која није оригинална: ово је свет у коме има много људи, много проблема, и повлашћенима који диригују догађајима последња ствар која им је потребна је да неко подстиче грађане да мисле, буне се и указују на неправду. Зато су тајкуни и заинтересовани да купују новине. Зато Силвио Берлускони има телевизије, зато "Телеком Лазар" купује Ле Монд, зато произвођач оружја "Дасо" има Либерасион.

Не да би ширио своју пропаганда, не, већ да би штампао било шта и затворио простор за вас, мене, сваког другог ко би тај простор искористио да грађанима нешто објасни. Грађани, ви читајте таблоиде, гледајте треш у медијима, идите у продавницу, купите храну, варите храу и ћутите. А све који вас подстичу да писнете  - ми ћемо да придавимо.

Хаксли је победио Орвела: уместо цензуре имамо гомилу безвредних информација?

- Тачно, немамо праве информације. Имаћемо новине које фантастично изгледају, с подлиском, пет килограма недељник, свашта има, бела техника, намештај, ТВ додатак, а шта је садржај? Где су велике теме, где су теме које препознајемо сваки дан на улици.

Где је морална граница по питању с ким сести у студио, коме дати медијски простор?

- Тешко питање. У много случајева, на местима на којима се доносе одлуке налазе се људи с чијим ставовима се ви не слажете, најблаже речено, и знате да не мисле оно што говоре, али немате ви слободу да их изопштите из програма. Имате обавезу да их доведете и суочите са чињеницама и то је мнго сврсисходнији посао него да кажете "овог никада нећу звати јер је ништарија". Не, изведите га и покажите људима који вам верују зашто о тој особи имају лоше мишљење и да је то мишљење утемељено, или да су погрешили, дајте прилику да се нешто објасни.

Светислав Басара ми је на вашем месту, поводом гостовања код нечасног новинара, рекао да  су “чистунство” и “бивање изнад ситуације” разлог зашто нисмо променили друштво?

- Чула сам друго објашњење: ако не одем ја, та столица неће остати празна, заузеће је неко други. Наравно, увек постоји граница, с тим што имам амандман: јесам да се седне свуда, али неко друштво ипак може да се изабере. Може Светислав Басара ставове да изнесе и у другим емисијама. Лакше је саговорнику да изабере домаћина, него новинару саговорника.

 Шта нам је показао случај Дејана Анастасијевића и зашто смо га заборавили?

- Многи не знају ни ко је. Дејан је имао много среће, да храброст плати само живцима и страхом ког је проживела његова породица. Сачувао је главу на раменима, добро је што ради у Бриселу и шаље значајне извештаје за Танјуг. Дејан је храбар новинар и то младе људе учи да се храброст исплати, није фраза. Могао је да иде другом путањом, да му буде угодније, без стреса и зато је добар пример, који показује да друштво није спремно да инсистира на томе ко је поставио бомбе на прозор новинара који нам је био, као, јако важан, и вероватно никада нећемо сазнати.