Вести

06. 10. 2015.

Аутор: Тамара Огњановић и Светлана Палић Извор: slavkocuruvijafondacija.rs

Сведок Стеван Баста: Ћурувију су „одозго” сврстали у „унутрашње непријатеље”

Служба државне безбедности је још од јесени 1998. године, пола године пре него што је убијен, пратила и континуирано прислушкивала новинара Славка Ћурувију, потврдио је сведок Стеван Баста у понедељак пред Специјалним судом у Београду.

 

Баста је у то време био помоћник начелника Трећег одељења београдског центра РДБ, које је пратило такозване унутрашње непријатеље, што је током деведесетих година прошлог века значило опозиционе лидере, новинаре и остале истакнуте противнике режима Слободана Милошевића у Србији.

Пред Специјалним судом су за убиство Славка Ћурувије 11. априла 1999. године оптужени тадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић, шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић и главни обавештајни инспектор у Другој управи Ресора Ратко Ромић, као и припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у оптужници означен као директан извршилац убиства.

Против Басте претходно је вођен поступак због помагања у покушају убиства лидера СПО Вука Драшковића у Будви 2000. године.

Истом оптужницом били су окривљени и Радоњић и Ромић.

Првостепеном пресудом њих тројица су били осуђени на по осам, односно седам година затвора, али је Апелациони суд ту пресуду укинуо, да би на поновљеном суђењу почетком септембра сви били ослобођени.

Током троипочасовног сведочења, Стеван Баста је одавао утисак човека који жели да што мање каже и да, ако може, избегне да пружи било какав конкретан одговор. Најчешће је причао уопштено о „раду Службе“, до те мере да је судија Снежана Јовановић на крају рекла: „Доста смо се наслушали уопштених одговора данас!“, а одговоре је започињао са „не сећам се“, „ако се добро сећам“, „није ми познато“ и „могу само да нагађам“.

Тражи сам, да не морам да ти наредим

Баста је рекао да су „обрада” и праћење Ћурувије почели у јесен 1998.

Било је то стално прислушкивање телефонских разговора, а према Бастиним речима, мера физичког праћења „одређена је једном или два пута“.

Налог за прислушкивање стигао је од тадашњег начелника Центра РДБ Београд Момира Радосављевића, а Баста каже да не зна да ли је то била ад хок мера продужавана сваких осам дана или трајна, „али ће пре бити трајна“.

Трајала је, каже Баста, до априла 1999. године, кад је Славко Ћурувија убијен.

Прво праћење Ћурувије, за које је Баста рекао да претпоставља да је обављено у фебруару 1999, спроведено је пошто је Служба добила информације да би он требало да из америчке амбасаде преузме неких 40.000 долара као помоћ, јер су његови листови били у тешкој ситуацији због огромних казни досуђених по тадашњем драконском Закону о информисању.

Налог за прислушкивање стигао је у јесен 1998. године, од тадашњег начелника Центра РДБ Београд Момира Радосављевића.

Прислушкивање Ћурувијиних телефона је, како каже бивши званичник ДБ-а Стеван Баста, настављено и после његовог убиства у априлу 1999. године

„Наша је идеја била да покушамо то да документујемо фотографијама уласка у амбасаду и изласка, можда са неком торбом, али та мера није успела јер примопредаја није обављена на тај начин”, казао је он и додао да се другог праћења не сећа.

Почетком априла 1999. стигло је наређење за Треће одељење из начелства, преко заменика начелника ЦентраДБ Београд Стевана Никчевића, који је наредио и прво праћење, да се поново иницира праћење Ћурувије.

„Налог за примену праћења дошао је тако што је Стеван Никчевић јавио Трећем одељењу да треба да иницира предлог и пошаље га у начелство. А ко је то наложио, ја то не знам. Да ли је наложио он, или чија је то идеја, то не знам”, рекао је Баста.

Баста је сведочио да је уобичајено да оперативац предлаже време, трајање и место тајног праћења, што онда одобравају надлежни начелници, али да то није правило и да мера може бити издата и обрнутим смером.

„Сама иницијатива за ту меру не мора доћи из тог одељења, али формално то мора ићи тако. Попуни се формулар у одељењу и он се однесе начелнику да одобри предлог. Налог је потписао начелник или његов заменик, не сећам се тачно”, казао је сведок, који је на више питања одговорио објашњавајући да је прошло 16 година и да више није сигуран у своје сећање.

Судија је на крају суочила Басту са чињеницом да је сад дао другачији исказ него 2007.

Подсетила га је и на то да је тада изјавио да је први пут чуо за праћење Ћурувије након Радоњићеве бурне реакције на околности да тај посао није добро рађен, а да је сада изјавио да је примио наређење од Стевана Никчевића, телефоном.

„Очигледно се тада нисам добро сетио ствари“, рекао је Баста, убеђујући судију у своју, како је рекао, искреност наводима да је после тог исказа разговарао са колегама из канцеларије и тако се сетио како је у ствари било.

НЕУПУЋЕНИ ИЗВРШИЛАЦ ИЛИ КООРДИНАТОР?

Иако је испрва рекао да су наредбе о присмотри стизале „одозго”, одајући утисак да о разлозима за увођење тих мера није много знао, Баста је касније током сведочења, на питање који је био повод да се над Ћурувијом спроводи и друга мера праћења у априлу 1999, одговорио да је тој одлуци претходио састанак свих начелника Ресора ДБ са главним и одговорним уредницима медија, од којих се тражило да преносе саопштења Владе која је намеравала да крене у обрачун са терористима на Косову.

„Наш је задатак био да пратимо извештавање медија и, уколико би било грубих одступања, писали смо белешку која би ишла према начелнику Центра и начелнику Ресора ДБ. Ја сам обавио разговор са главним уредником Данаса, и он је био веома коректан у извештавању.”

Баста је у изјави истражном судији 2007. године навео да је Ресору државне безбедности јуна 1998. био додељен задатак да се „ангажује према главним и одговорним уредницима листова који су својим извештавањима о догађајима на Косову компромитовали мере државних органа” и да је он чак био одређен за координатора тих послова.

Како се наводи у оптужници Тужилаштва за организовани криминал, Баста је у том исказу рекао и да је било наложено „репресивно ангажовање” према Славку Ћурувији.

Далеко било нешто незаконито

На питање адвоката оптужених да ли је, према његовом мишљењу, мера праћења одређена према Славку Ћурувији основано тражена, Баста је, после оклевања које је трајало неколико минута и поновљеног питања, рекао да је наредба за то стигла „одозго” и да претпоставља да је руководство имало више информација, а с обзиром на то да оно што је тражено није било у супротности са законом, његово одељење је ту меру и применило.

Сведок је одговарао и на питања окривљених Милана Радоњића и Ратка Ромића који су тражили да се изјасни да ли су му икада долазила наређења од старешина да предузме било какве радње које би могле да имају везе се неким кривичним делом или било чим противзаконитим. На сва та питања Баста је одговарао са „не“ и да би тако нешто „са индигнацијом одбио“ и напустио посао.

Сведок је одговарао и на питања окривљених Милана Радоњића и Ратка Ромића да ли су му икада долазила наређења од старешина да предузме било какве радње које би могле да имају везе се неким кривичним делом или било чим противзаконитим.

На сва та питања Баста је одговарао са „не“ и да би тако нешто „са индигнацијом одбио“ и напустио посао.

На питање тужиоца да ли се сећа детаља тајног праћења Ћурувије, Баста је објаснио да тајно праћење предлаже одељење које спроводи обраду, али да га у техничком смислу изводи Девето одељење, које је специјализовано за то.

За праћење рада Деветог одељења у име Трећег одељења као „наручиоца праћења” био је задужен оперативац Предраг Гикић, који је такође сведок у овом поступку.

„Извештаји о тајној контроли телефонских разговора ишли су од Гикића, преко шефа његовог одсека (такозвани Одсек за екстремизам, прим. Цензоловка), па преко мене као помоћника начелника Трећег одељења, начелника Радована Божовића и даље. Тако смо радили до почетка НАТО агресије, или два-три дана после почетка агресије, када смо дислоцирани из зграде у којој је до тада Служба имала седиште, и тада долази  до потпуне промене рада”, рекао је овај сведок.

Адвокат породице Ћурувија, Слободан Ружић, питао је да ли је сведок имао комуникацију са оперативцем Гикићем о праћењу Славка Ћурувије, а Баста је одговорио да се свакодневно с њим консултовао о информацијама и проценама да ли о „нечему треба да се напише извештај или која мера да се примени”.

Одговарајући на питања тужиоца, Баста је рекао и да је, по његовом сећању, оперативац Предраг Гикић био задужен за спровођење мере праћења телефонских разговора Славка Ћурувије и у априлу, док је сам Гикић у свом ранијем исказу током истражног процеса инсистирао на томе да је меру спроводио до 23. марта 1999. године.

„Од нас није тражено да било шта радимо с тим информацијама. Прочуло се тада и да Радоњић није задовољан како Девето одељење спроводи меру, да нису ажурни и да не обавештавају на време о променама кретања, али ми смо то сматрали нервозом због ванредних и неуобичајених околности изазваних НАТО бомбардовањем”, рекао је он.

РАЗГОВОР СА НОВИНАРИМА

Баста је у паузи суђења провирио у новинарску собу, са питањем: „Како вам се чини?” (сведочење, прим. Цензоловке), на шта му је одговорено да се чини као да „пати од амнезије”.

„Па прошло је 15 година, да ли се ви сећате шта је било тада?”, питао је Баста.

„Не само да се не сећате, него сте и исказ потпуно променили у односу на оно шта сте говорили раније”, одговорили су му новинари.

Реч је, наиме, о исказу који је Баста потписао и дао владиној ад хок комисији састављеној од припадника полиције и ДБ-а која је прва истраживала убиство Ћурувије у месецима и годинама непосредно после његовог убиства. Пошто је тај исказ (објављиван касније у медијима) узет без присуства адвоката, није могао да буде употребљен у овом процесу. У том исказу Баста отворено говори о улози Милана Радоњића у предмету „Ћуран”.

„Где је то сведочење? Покажите ми га”, одговорио је Баста, додајући да „није људски” како се о њему пише у појединим медијима.

Површна познанства

Баста је рекао да на дан убиства Ћурувије није био у просторијама Трећег одељења, већ је за убиство чуо пошто је дошао на радно место, или му је неко то претходно неформално јавио телефоном.

Додао је и да је телефонско праћење настављено још „десетак дана” после убиства, и да је Треће одељење било обавештено да ће се оно спроводити, али да у то није било укључено.

„Од нас није тражено да било шта радимо с тим информацијама. Прочуло се тада и да Радоњић није задовољан како Девето одељење спроводи меру, да нису ажурни и да не обавештавају на време о променама кретања, али ми смо то сматрали нервозом због ванредних и неуобичајених околности изазваних НАТО бомбардовањем”, рекао је Стеван Баста

Бранилац Милана Радоњића, Зора Добричанин Никодиновић, питањима је, између осталог, покушавала да докаже да њен клијент, Милан Радоњић, није био у посредној или непосредној комуникацији са Бастом у том периоду. Баста је рекао да у априлу 1999. није имао никакав контакт са Радоњићем.

„Ни писани, ни усмени, ни у вези са Славком Ћурувијом, нити било чим другим, тако нечег се не сећам”, казао је Баста и додао да је сва комуникација ишла преко начелника Радована Божовића, а да је Радоњића први пут видео у мају те године.

Сведок је рекао и да присутне окривљене познаје као колеге, да нису у блиским односима, али ни у завади.

Адвокат четвртоокривљеног Мирослава Курака, Стеван Протић, задовољио се изјавом сведока да његовог клијента „никад у животу није срео нити има било каква сазнања о њему”.

Суђење за убиство Славка Ћурувије, новинара и власника листова Дневни телеграф и Европљанин, наставља се данас.