Вести

19. 10. 2015.

Аутор: Антонела Риха Извор: cenzolovka.rs

Бранкица Станковић о цени трагања за истином: Целог ћу живота на улици гледати да ли је неко иза мене

Ауторка Инсајдера о новом порталу који прави, одговорном новинарству и свом највећем успеху — Инсајдеру и очувању екипе која га је створила. О шест година живота са полицијским обезбеђењем и томе зашто више нигде не излази. О срамотном ослобађању навијачких хулигана. О страху новинара и изостанку солидарности.

 

“Сада ће опет да ме нападају”, рекла је на крају нашег разговора Бранкица Станковић, ауторка Инсајдера.

Необична би била таква изјава за неког ко је добио најважније светске и српске награде за новинарство, да није реч о новинарки која живи већ пуних шест година са полицијским обезбеђењем, окружена тишином колега и јавности.

Чак ни вест да је после скоро две деценије напустила Б92, осим кратке информције у медијима, није завредела већу пажњу.

Парадокс је у томе да је од 2004, од када је ауторка, а затим уредница Инсајдера, заједно са својим колегама из редакције разоткрила неке од највећих афера у Србији.

Од тога не одустаје и за Цензоловку говори о свом новом пројекту у којем ће наставити тамо где је стала пре годину дана када је емитован последњи Инсајдер.

Цензоловка: Шта је разлог твог одласка са Б92?

Станковић: Нема скривеног разлога. На Б92 сам радила 18 година. Почела сам на радију, прошла све — од анкета на улици, прилога, уређивања Дневника — све је ишло постепено а од 2004. сам радила Инсајдер на телевизији. За то време Инсајдер је постао нешто више од емисије. Одлучили смо да га проширимо и на међународном и регионалном нивоу и да правимо наш интрнет портал, приватну продукцију и истовремено наставимо сарадњу са Б92.

Цензоловка: Мало ко ће у то поверовати, нарочито после укидања Утиска недеље и чињенице да Инсајдера није било годину дана?

Станковић: Па нека не верују, доста ми је сталног правдања. Моја је одлука и одлука нас који радимо у Инсајдеру. Када би неко погледао архиву могао би да нађе да смо после свих догађања са Утиском недеље као редакција издали саопштење у којем смо написали да не видимо будућност Инсајдера на забавном програму. Тада смо одлучили да сачекамо и видимо шта ће се десити са Инфо каналом, да ли ће се од тога направити информативни програм.

Нама никада нико са Б92 није рекао да не можемо да радимо нити је постојао било какав проблем око било које теме којом смо се бавили. Можда ја не радим довољно на свом маркетингу, можда би сад требало да изађем и кажем како су мене цензурисали и избацили, да ме укинуо Вучић и да тако будем жртва али ја не могу да кажем нешто што није тачно.

Цензоловка: Шта су ти рекли власници када си одлазила?

Станковић: Није то било преко ноћи нити сам ја само рекла да хоћу да одем а они рекли “важи”. Изненадила ме је њихова реакција, јер су они рекли да је њима Инсајдер јако важан да желе да останемо, да ћемо добити више простора на програму.

Искрено очекивала сам да ће једва чекати да нас се реше али није било тако. Покушавали су да нам изађу у сусрет, да нас задрже а ми с друге стране мислимо да се ништа неће изгубити.

Овакве емисије се свуда у свету раде у приватној продукцији а договор је да ће они даље имати Инсајдер ако желе, а ми ћемо га радити сами.

Цензоловка: Није то лако разумети. Била си стално запослена, при том са полицијским обезбеђењем, напушташ окриље једне етаблиране медијске куће и улазиш у авантуру са приватном продукцијом. Зашто?

Станковић: Али то је нама изазов. Не улазим сама. Улазим у целу ту причу са људима који су годинама радили самном, то је цео тим Инсајдера. Можда то људима звучи невероватно…

Цензоловка: Звучи…

Станковић: Па добро, као што им је вероватно звучало и то што радим а имам полицијско обезбеђење. Наш план је и интернет портал. Ништа се у суштини не мења осим што нам је изазов да пробамо после свега што смо урадили и добили разне награде, да сами урадимо нешто што већ годинама тврдимо да се изгубило у Србији а то је независно и одговорно новинарство.

Цензоловка: Имамо ли ми тржиште за то? Шта ћете ви нудити за разлику од осталих?

Станковић: Радићемо приче првенствено из Србије али и из региона, план је да се направи мрежа међународних новинара. Дакле, нећемо се зауставити на овом тржишту и нећемо зависити само од тога да ли ће нека телевизија хтети да пусти нешто што ми радимо или не. Зато је битна та веб платформа, односно интернет портал.

Цензоловка: Имате ли пара за такав пројекат? Ко ће вас финансирати?

Станковић: За почетак, за прављење портала и покретање целе приче не треба пуно пара. Нас је шесторо али биће нас више. Мораћемо да конкуришемо за донације, нећемо то све моћи сами, али наше је да покушамо.

Цензоловка: Када ћете почети? Хоћете ли бити отворени или ћете наплаћивати?

Станковић: Неће морати да се плаћа мада постоји наравно у некој перспективи и та идеја. Није реално да почнемо пре јануара. Одлучили смо да направимо нешто што је утицајно, што има смисла, што је одговорно новинарство а то значи да не сме да се објави ништа о било коме или чему без доказа, да не сме да буде никакве грешке.

Цензоловка: Када би сада, баш у овом тренутку, радила неку тему шта би то било?

Станковић: Све је тема. Не знам одакле ћемо пре да кренемо. Бавићемо се и дневним догађајима, дакле не само као до сада, једном годишње серијал од шест емисија. Јесте то захтевно али покушаћемо. Па ако успемо — одлично а ако не — нећемо се бавити више овим послом.

Цензоловка: Сведок си различитих фаза и промена медијске сцене у Србији. У каквој смо фази, према твом мишљењу, данас?

Станковић: Пре седам година сам у једном интервјуу рекла да је ситуација у медијима гора него у време Милошевића. И рекли су ми, од Верана Матића па надаље — па како можеш тако нешто да кажеш? Мислим да се та теза показала као тачна.

И тада ме је нервирало што се више није знало ко ту за кога ради. После 5. октобра се појавило милион неких дневних новина, таблоида, све је радио један те исти круг људи, ми смо чак радили и емисију о томе 2005. То траје и никако да се новинари пробуде и кажу хеј, па ја нисам ничији политички радник, ни портпарол већ новинар који информише у интересу јавности.

Цензоловка: Шта је разлог?

Станковић: Све се врти око пара, ту постоји и политички утицај али ја и даље тврдим да уредник мора да пресече. Мене нико никад није звао али моје уреднике вероватно јесте.

Тврдим да ко год је на власти може да зове само неког ко то дозвољава. Ако вас зове неки политичар или неко други и прети да ћете остати без реклама и ако га први пут послушате зваће вас сваки следећи пут кад му нешто смета.

Цензоловка: Али то се догађало у Б92. Због Инсајдера је Мишковић повукао све рекламе са програма када је рађен серијал о кипарским парама 2006?

Станковић: Док је ишао серијал ми нисмо ни знали да је Мишковић повукао рекламе већ после прве емисије. Веран нам је рекао тек када је серијал прошао. На такав начин нас је као уредник заштитио.

Цензоловка: Како си се осећала када је угашен Радио Б92? Део си „старе поставе“ из деведесетих?

Станковић: Тамо сам одрасла. Још раније је требало да промени име. Одавно то није онај наш радио.

Цензоловка: Кажеш да данас има много тема али зашто нема више истраживачког новинарства?

Станковић: На телевизијама то је једино био Инсајдер и то као инцидент. Опет је у питању новац. Истраживачко новинарство је скупо, неколико новинара неколико месеци ради једну велику тему, не производи дневни програм а све време је на плати.

Цензоловка: Зато је и у свету тренд да се такво новинарство сели или на портале или у приватне продукције. На порталима код нас има више од 20 новинара који се баве истраживачким новинарством.

Међутим, новинари који се баве озбиљним темама нису толико гласни као ови који измишљају, који преносе све што им падне на памет, који служе да направе новине да би неког уништили па их онда угасе.

Када би постојало јако медијско удружење које окупља новинаре који се баве одговорним, истраживачким новинарством, не би таблоиди могли да креирају јавно мњење тако што се баве нарученим темама. Али некако је та друга страна увек тиха.

Зашто?

Станковић: Због страха. Зато што нико неће да нешто каже да га не би онај Вучићевић стављао на насловну страну Информера седам дана. Људи се повлаче из страха, неће да се замерају, недостаје новинарска солидарност.

Цензоловка: Можда је разлог и у томе што истраживачке приче немају јавну подршку. Инсајдер је открио много тога али то није имало онај друштвени, политички ефекат какав би се очекивао.

Станковић: Не можемо да кажемо да није. На пример у серијалу „Службена злоупотреба“ доказали смо да су представници власти, тада ДС-а а претходно и ДСС-а поклањали ексклузивно земљиште бизнисменима без икакве лицитације.

Првих пет дана су то покушали да демантују али су после урадили измену Закона о планирању и изградњи где се ретроактивно враћа држави све оно што је требало да се наплати и онда су сви ти бизнисмени који су добили то земљиште морали да уплате у буџет накнаду за градско грађевинско земљиште чиме је ипак надокнађена та штета у буџету. Што јесте негде директан успех Инсајдера.

Цензоловка: Добијали сте и критике да радите у функцији одређене политике или чак полиције. Нарочито када су после емисија следила хапшења.

Станковић: Али то стварно није тачно. Нико не мора да буде толико упућен али кад прочита новине јасно се види шта је сервирано из полиције од почетка до краја. Код нас, погледајте на сајту, све постоји, не постоји ни једна афера која је покренута из полиције да је Инсајдер учествовао.

Можемо да добијемо неки документ али је наша обавеза да ми то проверимо. Неколико прича нисмо објавили зато што нисмо били сигурни, нисмо могли да проверимо, а испоставило се да је тачно па су други медији објавили.

Хапшења су се дешавала после серијала када нека тема изазове велику медијску пажњу. То је био начин да власт прикупи политичке поене. Такав је, на пример, био случај са серијалом о фудбалској мафији. Ухапшено је више ни не знам колико њих, Џајић је у у међувремену аболиран, а Звездан Терзић који је био у бекству вратио се, судски процес против њега траје а он је фудбалски функционер.

Цензоловка: Колико год да те критикују ти своју цену плаћаш. У њу је урачуната и последња пресуда Вишег суда која поништава претходну пресуду хулиганима.

Станковић: Једва чекам да крене тај наш портал и једна од тема ће бити правосуђе, свакако. Кад су ме позвали да дам стоти пут један те исти исказ, да будем у судници са свим тим хулиганима који су бацали по стадиону лутку која је представљала мене, рекла сам им да систем штити насилнике.

И ово је доказ да је то тачно. Судило се групи чији је вођа је био Милош Радисављевић Кими који је био у бекству. Ја сам већ погубила конце коме се ту више суди, ко је ослобођен а ко није, али парадокс је да он је као вођа осуђен правоснажно на затворску казну а ови други на условну за исто дело, зато што суде различите судије. И сада су ослобођени потпуно.

Цензоловка: Упадљиво је да до данас, две недеље после те одуке суда, није било реакције ни у јавности нити у медијима. Како то објашњаваш?

Станковић: Мене је то јако погађало раније али сад ме више уопште не погађа. Као што не постоји снага да се изгурају јаке приче које су у интересу јавности него увек победи таблоидно новинарство тако не постоји ни новинарска солиданост.

Ако један новинар, без обзира да ли сам то ја или неко други, прође тако како сам ја прошла то је реална опасност за новинарство. Не може друштво да буде демократско ако имате новинара који шест година живи са полицијским обезбеђењем.

Цензоловка: Књига коју си написала о свим последицама рада у Инсајдеру била би класичан трилер да је фикција али је реч о теби и твојој исповести. Прошло је две године, књига је распродата, а ипак у односу на садржај није имала прави одјек у јавности. Зашто?

Станковић: Не знам. То је за мене био једини начин, више нисам могла да ћутим али сад ми је жао што сам уопште то написала. Не видим смисао тога, осим што је ето тако то остало, па ће неко некад да испита шта се стварно све дешавало, неки будући новинари надам се.

Написала сам књигу само зато што сам мислила да ће тако да се прекине агонија у којој сам се налазила. Кад изнесем све што се десило, о чему су ми причали да морам да ћутим, кад објавим све именом и презименом ко је шта рекао, службене белешке од кога ми прети опасност, мислила сам сад ће држава морати да реагује и да каже, чекајте, ако постоје некакве информације, службене, оперативне да мени неко угоржава живот и безбедност, па онда хајде да се тај неко ухапси, па да се ја ослободим тог полицијског обезбеђења. Или да кажу како то није тачно.

Цензоловка: Тражила си да ти укину полицијску заштиту пре неколико месеци, после најаве емисије Репортер која се бавила управним одборима фудбалских клубова.  Какав си одговор добила?

Станковић: Ту емисију су радили новинари Инсајдера а не ја, али је цела тема померена на постављање питања зашто ја уопште имам обезбеђење. У тих десет дана једне срамне кампање која је вођена у Информеру и на Пинку нико од надлежних институција ко ради ту процену безбедности није изашао и рекао да ли ја јесам или нисам угрожена. Па се тек онда огласио министар Стефановић и рекао како сам угрожена и да морам да имам обезбеђење.

И ако је тачно то што је он рекао тек је то скандал. Пустили су данима да ме линчују на тај начин, да добијам поруке: “пази кад ти дете излази напоље”, па то је страшно.

Тражила сам да ми укину обезбеђење јер је то очигледно био циљ кампање. Звала сам полицију, данима ми се нико није јављао. А онда су ми заказали састанак и саопштили да ће бити урађена нова процена безбедности, а да по овој садашњој, на жалост, они не могу да укину полицијско обезбеђење.

Цензоловка: Сигурна сам да си и ти чула коментаре да те заправо држе у изолацији и под контролом под изговором да си у опасности. Колико је теби логична таква теза?

Станковић: И ја сам тако на почетку мислила, мада ми је тада саопштено да је повод серијал о хулиганима. Тада су заиста биле те страшне претње и говорили су ми да постоји опасност да ће неко да искористи претње хулигана да се освети па да испадне да су то урадили хулигани.

И ја сам размишљала да је то начин да ме натерају да не радим. Али је Инсајдер наставио да се емитује а они ништа нису успели, ако је то била намера. Тако да не могу да верујем да је неко луд да шест година прави трошак за државу, обезбеђујући мене а емисија иде. Тек то није логично.

Цензоловка: Да се вратимо на књигу у којој си описала начин на који су вођени судски процеси против хулигана, до тога како си праћена и по иностранству и да је постојао снајпер намењен теби…

Станковић: То све постоји као службена белешка.

Цензоловка: То су теме којима би, ако се већ њима не бави држава, требало да се бави јавност и, наравно, медији. Како објашњаваш ту тишину и незаинтересованост колега да постављају даље питања?

Станковић: Зато што их не занима. Да се новинари баве својим послом то би била њихова тема. Не само зато што то њима сутра може да се деси, већ зато што то показује сву слабост система. Ако је неко у таквој ситуацији, а новинари сматрају да ту нема шта даље да питају, шта сад ја ту могу? Било је пар тих неких текстова и тако је прича завршена.

Цензоловка: Како се ти онда осећаш?

Станковић: Одвратно. Одвратно се осећам зато што живим у земљи у којој не постоји чак ни људска свест у каквој се ситацији неко нашао зато што је само радио свој посао.

Па чујем кажу: “то је њен избор”. Па није мој избор! Није мој избор био да не могу да изађем на улицу сама. Политичари који имају обезбеђење су то сами изабрали, то је њима нормално али ја нисам од оних особа којима то прија, који желе с тим да парадирају, којима је лепо да се појављују.

Ја нигде не излазим, и сама знаш када год ме зовете не долазим, јер не могу психички да поднесем да улазим са гомилом људи у кафић и да ме сви гледају. Ја се у томе не сналазим, то нисам ја.

Цензоловка: Када би ти сад укинули обезбеђење да ли би те било страх, можеш ли да замислиш да сама ходаш улицом?

Станковић: Највећа цена коју сам платила је што ћу вероватно целог живота када сама изађем из куће да се окрећем и да гледам да ли је неко иза мене. Пар пута сам бежала обезбеђењу. Ненормално ми је било да сам код куће, немам цигарете, а треба да зовем полицију да ме прати до продавнице. Последњи пут када сам тако изашла окретала сам се нон стоп, гледала да ли ме неко прати. Кад сам дошла кући и закључала врата, помислила сам да ја више заиста нисам нормална особа. Бриши ово да нисам нормална (смех). Али постала сам свесна да је такав живот оставио огромне последице.

Цензоловка: Да ли је онда све то што си радила и кроз шта си прошла вредело?

Станковић: То шта је Инсајдер постао и чињеница да сви људи који су га радили и даље самном без обзира на све и без обзира на то хоће ли сутра имати плату или не, за мене је највећи успех.