Вести
23. 12. 2015.
Инфо бумеранг
Борба за медије у Србији се никада није водила у циљу слободног и независног информисања јавности, већ строго у циљу придобијања медија за политичку промоцију властодржаца те наметања „система вредности" који ће једино и само погодовати остваривању плитких политичких интереса владајућих коалиција.
Другачије мишљење од оног који има „већина" је, уколико на време није било цензурисано или онемогућено, било дочекано на „скандалозан" начин. Највеће жртве сваког режима од распада Југославије до данас били су и остали новинари. Систематско „гушење" медија и „утишавање" новинара довело је до тога да медији и новинари у Србији данас изгледају тако јадно и понижено као никада до сада.
О периоду Милошевићеве владавине и онога што се тада дешавало у медијима није потребно трошити речи. Довољно је само напоменути да смо у „медијском мраку" тог доба имали „Утисак недеље" НТВ Студија Б, Дневни Телеграф, Нашу борбу, Глас јавности, Демократију... Након петооктобарских промена добили смо Бојану Лекић, Оливеру Ковачевић, Југослава Ћосића, Даницу Вученић, Оливеру Зекић, Сузану Трнинић... Ипак, све то времеје било време одузимања слободе медијима и новинарима и ограничавања права на професионално и објективно извештавање.
Један од кључних удара на медије у модерној политичкој историји „младе демократије" десио се 31. августа 2009. године када је Парламент Србије изгласао Закон о јавном информисању познат као „Тадићев закон о информисању".
Изгласавање овог закона изазвало је бројне критике новинарских удружења, али и тадашњих опозиционих и владајућих странака. За доношење овог закона гласала је владајућа коалиција изузев посланика СПС који су, обезбеђујући кворум, били уздржани.
Ваља се подсетити да су овом закону подршку дали и посланици ЛДП, изузев Весне Пешић и Жарка Кораћа, док су против били посланици СРС, посланици коалиције ДСС и НС и посланици Јединствене Србије. Гласање су тада напустили посланици клуба Напред Србијо (СНС) Томислава Николића наводећи да не желе да учествују у изгласавању „накарадног закона" о јавном информисању.
Закон је у Парламенту до самог краја бранио само Млађан Динкић док се министар Небојша Брадић током расправе и гласања о Закону налазио у посети Хиландару.
Влада Мирка Цветковића је Предлог Закона о информисању усвојила још 9. јула 2009. године да би га, након оштрог протестајавности и професионалних удружења, изменила низом амандмана.
Усвајање Закона је поново довело до протеста. Око 50 чланова УНС-а и медијских стручњака окупљених на Тргу Николе Пашића са слоганом „Стоп антиевропском закону о медијима" послало је тада јасну поруку власти, али и јавности. Као и свака, ова порука је тада имала један, а данас смисао више.
Само неколико година касније горке плодове свога (не)рада убирају управо они који су те 2009. године усвајали „Закон", док истовремено „борци за слободно информисање" злоупотребљавају минули рад својих претходника не чинећи ништа да промене управо оно против чега су се тако здушно борили некада.
У светлу „медијског мрака" владајућа коалиција неометано влада Србијом дајући себи за право да се индиректно меша у рад појединих медија, а неке отворено користи зарад промоције, залуђивања, застрашивања и ширења панике. Од Фекетића до „државног удара" урађено је много тога што је деградирало и понизило већ посрнуле медије у Србији.
Говорити данас о слободи медија је храбро, али и опасно.
На стање у медијима Србије реаговала је и Европска унија.
„Ако желите да уђете у Европску унију, морате да поштујете европске вредности, а слобода медија је високо на листи. Ако власт не може да поднесе критику, онда, нажалост, то показује да Србија није демократска земља јер критички глас помаже да се поправите и развијете", истакла је регионална координаторка за Југоисточну Европу у организацији Transparency international, Корнелија Абел.
Европска комисија је у свом последњем извештају оценила да Србија у наредних годину дана треба да обезбеди услове за пуно остваривање слободе изражавања. Тако се у делу извештаја о слободи изражавања Комисија осврће и на поглавље 23 које се тиче правосуђа и основних права, те указује на случајеве претњи и насиља над новинарима и истиче веома ограничен број истрага, суђења и правоснажних осуда за те случајеве.
Данас када се, под разноразним притисцима и прогонима од стране делова владајуће болументе, новинари „продају" или повлаче, тешко је говорити о независном и објективном информисању.
Нетранспарентност власништва медија, али и то што законом није регулисано оглашавање државних органа, су неки од кључних проблема у вези са слободом медија. Медијско извештавање појединих медија се заснива на неименованим изворима и процурелим информацијама, изношењу детаља истрага, објављивању приведених и преношењу докумената из истрага.
Ипак, 15 година од петооктобарских промена, доживели смода премијер Александар Вучић „реформише" Србију уз Пинк и Информер, а Курир буде опозиционо гласило.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.