Вести
14. 01. 2016.
Медији у служби некултуре
Интересовања за ТВ програме формата ријалити шоу нису ништа ново, а ни толико изненађујуће, ако се има виду човекова природна потреба да у свој живот повремено укључује и сензационалистичке садржаје.
У недостатку интелектуално софистициранијих елемената, многи су задовољење ове потребе потражили у својеврсном колективном воајеризму, који су им понудили медији.
Такве програме најпре су почеле да емитују телевизије које су већ биле познате по најјефтинијим облику забаве, а као оправдање за овакве потезе по правилу су истицале високу гледаност коју ријалити програми имају. Њима су се, међутим, убрзо придружили и они „пристојнији" медији, од којих су гледаоци очекивали да их пре свега информишу и едукују. Њиховим одустајањем од раније програмске оријентације добили смо медијску слику у којој три од пет телевизија са националном фреквенцијом емитују програме типа ријалити шоу.
Није потребно бити добар математичар да би се извеозакључак да данас већина гледалаца у Србији највише времена пред ТВ екранима проводи управо у друштву учесника ријалити програма. О интелектуалним, моралним и културним обрасцима који се таквим, пасивним учешћем у овој виртуалној стварности усвајају, не треба много говорити.
Добар део нације, посебно млађих гледалаца, данас ће вам без устручавања признати како су њихове омиљене јавне личности правоснажно осуђени нарко-дилери, „старлете" доведене пред ТВ камере са ауто-путева, свршене студенткиње које нису чуле за светске ратове ни за падеже, или певачице познатије по силиконским устима и грудима него по својим песмама.
Такви „идоли" уселили су се у наше дневне, радне и спаваће собе; због њих се породични разговори, као непожељни, сведени на најмању могућу меру; читање лектире и израда домаћих задатака чекају нека боља времена, док се неположени испити и изгубљене године на факултетима убрзано нижу.
Истовремено, телевизијско гледалиште почиње да сања готово исти сан, у којем се огромне суме новца стичу веома лако: довољно је усвојити моралне и културне обрасце које нам демонстрирају учесници ријалити програма ијавно их показати.
Признање нарко-дилера како је старлети хиљадама евра купио део гласова и њена захвалност поделом награде коју је на крају програма добила, практично су круне којима нам реализатори оваквог типа програма препоручују прототипе „успешних јавних личности" које, ваљда, треба следити.
Оно што није пошло за руком најрепресивнијим политичким режимима, очито веома лако успева ријалити програмима. Захваљујући медијима који су постали перјанице у промоцији некултуре, примитивизма и јавног задовољавања најнижих људских нагона, лице наше цивилизације данас је прекривено културолошком и моралном нечистоћом какву раније нисмо познавали.
Међутим, разлог због којег ће досадашње вредности опште и појединачне културе наставити да ишчезавају, не леже у самом постојању оваквог терета. Много већи проблем је у томе што међу нама нема довољно оних који су спремни да се одупру таквом стању и заложе за опстанак највећих тековина нашег доба човекове слободе и његовог права на приватност.
Те вредности се сада упућују на јавну сцену и приморавају на бесмислено надметање са крајње спорним понашањима и начинима живота. Креатори те сцене као да се надмећу и међусобно, али и са самима собом, како би свака њихова следећа креација, по вулгарности и примитивизму, надмашила ону претходну. Произвођачи ове врсте забаве мотивишу нас да своју интиму оставимо негде по страни, јер је она непожељан елемент у арени у којој се скрнаве и руше оквири свих водова културе које смо познавали. Реч је о принципу тоталитаризма са „свевидећим оком" и добровољним таоцима као актерима. Они мотиве за своју понижавајућу улогу виде у новцу или у изласку из анонимности. У овој врсти проституције дијапазон онога што се нуди је нешто шири и не подразумева само тело. На продају је и све остало, из сфере коју смо до сада сматрали човековом интимом.
Иницијатива групе младих за законску забрану ријалити програма, која је прошлог лета покренута, завршила је неславно. Упркос томе што је петицију потписало преко стотину хиљада грађана, она није имала никакав ефекат, јер се према слову закона петицијом не сматра изјашњавање путем интернета. За улазак предлога у скупштинску процедуру потребно је прикупити 30.000 потписа, али оних до којих иницијатори дођу путем непосредног изјашњавања грађана. За сад нема наговештаја нове иницијативе те врсте, али очигледно ни жеље власти да својим чињењем или утицајем зауставе надирање једне нове (не)културе. Сумње да је интерес надлежних тренутно потпуно супротан издана постају све аргументованије.
Аутор је главни и одговорни уредник будимпештанских Српских недељних новина и професор Филозофског факултета Универзитета "Етвеш Лоранд"
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.