Вести

15. 01. 2016.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Цензоловка

Опасне и злонамерне манипулације дневног листа Политика

Објављивање дела материјала са суђења за убиство Славка Ћурувије у дневним листовима, неки браниоци оптужених представили су као заверу медија предвођену Цензоловком, позивајући се на текст о страним донацијама објављен у Политици. Не наводећи праве разлоге донација и циљеве који су остварени, Политика је оставила широк простор за погрешне интерпретације и опасне закључке

На рочишту за убиство Славка Ћурувије, адвокатица оптужених Зора Добричанин Никодиновић рекла је да фондација која носи име убијеног новинара добија новац од Фонда браће Рокфелер, што је оценила као „апсолутно неподношљиво” и нешто против чега она „не може да се бори”.

ва судска једночинка врло је конкретна потврда тезе да су текстови о „страним плаћеницима” и трошаџијама буџетског новца, које већ фељтонски објављује Политика, заправо спискови за одстрел, а не објективно и непристрасно извештавање.

Иако је текст „Како зарадити 45.000 долара прештампавањем старих текстова” изазвао силно узбуђење и констернацију бранилачког тима оптужених, у њему је Славко Ћурувија фондација још и најбоље прошла. За разлику од других набројаних медија и организација које је Политика између редова оптужила за разна непочинства, овде су наведене само суве чињенице.

„Фондација браће Рокфелер подржала је Фондацију Славка Ћурувије са 150.000 долара. Новац је уплаћен током 2013. и 2014. као вид опште подршке. Иначе, ова фондација оснивач је сајта Цензоловка”, написала је ауторка Јелена Попадић и ту се зауставила.

Рекло би се да ту није ништа спорно. Баш као што ништа спорно нема ни у томе да се један озбиљан дневни лист, какав би Политика требало да буде, бави начином финансирања медија и невладиног сектора.

Међутим, баш као што је то често случај у Политици, ствари нису баш онакве какве се на први поглед чине.

Породиље као домаћи страни плаћеници

Пре и изнад свега, фељтон о путевима америчког новца и износима које добија овај или онај „противник режима” представљен је као врхунац истраживачког новинарства, то јест као нешто врло ексклузивно и досад сакривено – па самим тим и „сумњиво”. У ствари, у питању су подаци које донатори и они који примају њихове донације јавно објављују, често чак и на својим веб-сајтовима.

Чак и када то није случај, до тачних износа није тешко доћи јер сваки долар, динар или евро мора да „прође кроз рачуне”.

То, укратко, значи да оно што је Политика објавила као небеску мистерију, углавном није никаква тајна. Прва медијска манипулација овде је управо то: да се од нечег јавног и лако доступног, направи нешто скривено, мутно и, самим тим, завереничко.

Славко Ћурувија фондација је приликом званичног представљања организације у марту 2014. године објавила да је Фонд браће Рокфелер њен донатор.

Лични пример

У  причи у вези с финансирањем невладиног сектора и медија лако се заборавља чињеница да је управо главна и одговорна уредница Политике једна од оних који су и те како профитирали из страних фондова. Између осталог, Љиљана Смајловић је америчка стипендисткиња, бивша директорка канцеларије ИРЕX-а за Србију, па самим тим неко ко је врло конкретно осетио благодети тог начина финансирања. Чудно је да – доводећи под знак питања независност својих колега који примају новац из иностранства – никада исто то није учинила на сопственом примеру.

Она се заправо већ дуго залаже баш за ово што управо објављују новине које уређује.

„Зар не би било занимљиво да имамо и списак медија који су финансирани из буџета европских и других држава, па да видимо о којим новцима се ту ради? Зар би било чудно да нађемо неку корелацију између уређивачких политика тих медија и интереса њихових финансијера? Зар стварно морамо да тражимо да се по хитном поступку забрани свака организација која поставља слична питања? Зар немамо савршено добре одговоре на та питања? (Ја имам, а конкурисала сам за стране новце кад год ми се за то пружила добра професионална прилика.)”, написала је уВремену 2013. године.

Исто је толико чудно, ако не и чудније, што су се оптужбе за трошкарење новца из буџета и иностраних донација нашле баш на страницама Политике, листа чије се власништво и начин финансирања и даље налазе у домену необјашњивих друштвених феномена, и где читалац, у недостатку било каквих опипљивих чињеница, нема чак ни могућност „слободне интерпретације”.

Други велики проблем – који ово Политикино штиво чини дифаматорским ремек-делом – јесте чињеница да се у свим текстовима, кроз штуро и недоречено навођење финансираних пројеката, ниподаштавају, деградирају и компромитују активности невладиног сектора и дотираних медија.

Један од најбољих примера за то јесу наводи изнети у краћој дебати између Фонда за хуманитарно право и ауторке Јелене Попадић.

У тексту „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку”, објављеном 11. јуна 2015, она је навела да је „међу буџетским корисницима и Фонд за хуманитарно право” којем је држава од 2006. до 2014. исплатила 26,3 милиона динара.

Овај податак је тачан, али зато никако није тачна констатација да је у питању финансирање Фонда. Наведени износи исплаћени су за породиљско одсуство запослених, накнаде за запослење младих („Прва шанса”), као и за судске трошкове у поступцима за накнаду штете у којима је Фонд заступао жртве кршења људских права против државе – што све значи да је Фонд за хуманитарно право заправо само наплатио оно што му је држава била дужна.

Након саопштења у којем се износе ове чињенице и у којем се истиче да је о свему томе обавештена и новинарка Политике пре објављивања текста, уследио је и одговор колегинице Попадић, где она дословце каже:

„Многим грађанима Србије није претерано важно да знају да ли је тај новац отишао за пројектне активности ове организације или представља накнаду штете жртвама кршења људских права у ратовима деведесетих година. Тај новац је потрошен.”

Било би одлично ако је Јелена Попадић погрешила или се лоше изразила. Јер, ако је заиста мислила како „није претерано важно” за шта је новац потрошен, него да ли је потрошен, то је прилично поражавајуће не само за њу као новинарку већ и за комплетну струку.

Ако заиста није „претерано важно”, хајде онда да поштедимо буџет издвајања за пензије, дечје додатке, социјалну помоћ! Хајде да му мало олакшамо и престанемо да финансирамо образовање, здравство и све друге „трице и кучине” на које се новац неспорно троши. Пошто, дакле, није претерано важно ништа осим чињенице да се новац – троши.

Етикетирање под наводницима

Сличан поступак примењен је и у случају трошења „туђег” новца, тј. у истраживању о страним донацијама.

Пројекти који су финансирани објашњени су и описани кроз полуреченице, под наводницима, без икаквог осврта на евентуални значај онога што је урађено: то можда многима не би било ни занимљиво за читање, али би јавни интерес требало да буде важнији од пуке „занимљивости”.

Овде је, наиме, више него проблематично то што се прећуткивањем веома важних информација деградира све што је урађено, а донирани новац приказује као прикривена корупција и финансирање којекаквих џабалебароша и продаваца магле.

Примера ради, о активностима БИРН-а наводи се:

„Тако је БИРН 2012. године од НЕД-а добио 38.500 долара за ‘подстицање тематских кампања и одговорности кандидата на парламентарним изборима 2012. године’.”

Ауторка је под наводницима пренела да је задатак БИРН-а био да „прати медијско покривање изборне кампање” 2012. и да „упореди кампање кандидата с одговарајућим изборним платформама њихових странака”, те да „процењује ниво њихове одговорности у односу на питања која тиште њихове бираче”, у нади да ће тај „непристрасни мониторинг уједно да успостави мерила за оцењивање учинка јавних службеника после њиховог избора на власт”.

Много наводника које ће публика, наравно, да протумачи како јој драго. Нимало података о постигнутим циљевима и ефектима.

Одсуство наводника и половично навођење спроведених пројеката можда је на неки начин још и горе.

Бабе и жабе

Борбено новинарство

Ауторка текстова о финансирању невладиних организација и медија Јелена Попадић прва је добитница новоуспостављене награде „Александар Тијанић” коју за „борбено новинарство” додељује Удружење новинара Србије са Љиљаном Смајловић на челу.

У образложењу жирија наводи се да је ауторка „демистификовала значење синтагме истраживачко новинарство, откривајући како то изгледа када се истраживањем чињеница и њихове позадине баве репортери који не иду у лов на људе и којима није задатак да покрећу хајке”.

Наводи се такође да је она „почињала од сувих финансијских извештаја да би открила скривене везе политичара и привредника, међународне заједнице и домаћих организација, пара и идеала, допадљивих фраза и стварних утицаја”.

Објављивање дела поверљивог материјала са суђења у дневним листовима, браниоци оптужених представили су као заверу медија предвођену Цензоловком, која, ето, уз 150.000 Рокфелерових долара може оно што је сиротим адвокатима недоступно. Публици је опет препуштено да сама процени какве су све мутне и закулисне радње тим новцем плаћене

Осим што је судском већу дала на увид горепоменути текст из Политике, Зора Добричанин Никодиновић потрудила се да додатно објасни своје полазиште. Након рочишта, она је новинарима рекла да подржава лист Политика који је кренуо у „расветљавање истине о финансирању цивилног сектора”.

Као јако важну чињеницу навела је да, према писању Политике, Фондација браће Рокфелер финансира и Фонд за хуманитарно право као „иницијалног подносиоца кривичне пријаве у овом поступку”:

„Фондацију Славко Ћурувија финансира РБФ. Шта ја ту да радим, на који начин ја могу да се браним одРБФ? Пише и да они имају и Цензоловку као медиј, а оно што је неспорно јесте да Цензоловку преноси Блиц и остали… Они текстове објављују на кило, па за одређени број текстова добију одређен износ долара, а у ствари прекуцавају старе текстове.”

Овде би требало рећи да је адвокатица малко побркала лончиће, пошто чак ни Политика није навела како Цензоловка прекуцава старе текстове (то, с друге стране, јесте рекла за један други медиј), опет не улазећи у праве разлоге због којих се стари текстови „прекуцавају”, као ни који су то заправо текстови.

Но, као што за колегиницу Попадић није претерано важно на шта је новац потрошен, ни за адвокатицу Добричанин Никодиновић није важно ко је, шта и зашто прекуцавао, па – коначно – ни какве све то има везе с убиством једног човека и са суђењем његовим убицама.

„Мени је довољно што знам да се Фондација Ћурувија финансира споља, као и Фонд за хуманитарно право. Нема слободе кад морају да пишу по налогу”, казала је она.

Све ово јасно показује колико су текстови објављени у Политици суштински злонамерни и суштински опасни. Не наводећи праве разлоге донација, циљеве који су остварени захваљујући том новцу, па ни праву сврху постојања невладиног сектора и медија независних од буџета и домаћих тајкуна, Политика је оставила широк простор за погрешне интерпретације и опасне закључке.

Називи угледних организација и медија изједначени су не с њиховим радом и друштвеним значајем већ само и искључиво с новцем који су добили из различитих извора.

Слобода њиховог рада, одлучивања и објављивања доведена је у питање већ и самом чињеницом што се, како рече адвокатица, „финансирају споља”.

Коначно, представљањем јавно доступних података као врхунске тајне, њихова комплетна делатност стављена је у функцију којекаквих „мрачних сила”.

Убудуће, кад год коме затреба, лако ће из рукава извући оно што му је из тих текстова потребно како би упро прстом у сваког ко му се замерио или му се из неког разлога не допада. А Србија је – ако ништа друго – из личног примера Славка Ћурувије могла да види колико је кратак пут од упирања прстом до метка у чело.

Овај текст није прекуцан, али је зато наручен (од стране уредника Цензоловке). Негде почетком идућег месеца, ауторка ће за свој рад бити и плаћена, мора се рећи – више него скромно.