Вести

18. 01. 2016.

Извор: Newsweek

Бранкицa Станковић: Новинари клече пред свима који су на власти

О томе зашто је одлучила да, после две деценије, оде с Б92, о нападима на Инсајдер, новом пројекту, као и о новинарима који (не)клече, цензури и аутоцензури, говори Бранкица Станковић, најцењенији домаћи истраживачки новинар.

 

Колико је тешко бавити се истраживачким новинарством у Србији можда најбоље зна ауторка Инсајдера Бранкица Станковић.

Новинарка, која је за свој рад добила готово све домаће, као и бројне светске награде, скупо је платила бескомпромисност у раду – већ шест година, због бројних претњи, живи под сталним полицијским обезбеђењем. Али њу готово ништа не може да заустави, те тако крајем јануара покреће сопствени портал и на велика врата се враћа у медијски простор.

Готово да није било човека који није био затечен изјавом министра одбране Братислава Гашића да воли новинарке које лако клекну. Новинарска удружења већ недељама организују протесте испред Владе са захтевом да он буде смењен и стварно, а не само у изјавама премијера Вучића… Да ли ви видите смисао свега тога?

Мени и даље није јасно како је могуће да су новинари, па и та новинарка, остали да сниме Гашићеву изјаву о нечему после таквог његовог скандалозног коментара. Зар није најмање што су могли да ураде да се одмах окрену и оду? Не, они су остали, неки су се чак и смејали, а онда имамо неколико сати касније причу о томе како „новинари не клече”. Па клече, и то не само пред Гашићем него увек, пред свима који су на власти.

Наравно, не мислим да су сви новинари такви, али већина се склања и дозвољава да буде понижена. Друго, та Гашићева изјава није само сексистичка, него је и однос власти према новинарима. Новинари су увек у потчињеном положају. Зашто се новинари нису исто тако бунили када се, на пример, неко од министра с ниподаштавањем обраћао било ком новинару који поставља питање? Нисам била на протесту „Новинари не клече” нити ћу ићи јер мислим да није посао новинара да на протестима смењују било ког министра, али је зато обавеза новинара да бар напусте сваку конференцију за новинаре на којој им нису дозвољена питања.

Мислите ли да ће „случај Гашић” макар мало променити однос представника власти према новинарима?

Ово са Гашићем само је кулминација ниподаштавајућег односа многих који су на власти према новинарима. И сада и ранијих година. Његова смена неће решити суштину проблема, а то је да они који су на власти морају да поштују основно право новинарске професије, а то је да новинар има право да пита и да добије одговор. У Србији се, међутим, дешава то да се сви који су на власти увек понашају тако да новинаре који постављају конкретна, а не наручена питања прогласе за највећи проблем у земљи. Таква пракса мора да се прекине.

А како бисте оценили однос премијера Вучића према новинарима?

Мени је занимљивији однос новинара према Вучићу. Углавном то изгледа тако као да новинари отрче на његову конференцију за новинаре да му се само јаве, да га виде уживо и да му кажу: „Добар дан, како сте данас?” Има, наравно, и оних новинара који сеусуде нешто да питају, али такви углавном прођу тако што остале „колеге” преврћу очима и цокћу. Нас стварно не занима ко је на власти, исто смо се понашали у времеКоштунице, Тадића, па сада Вучића. Можда је наша предност у томе што нисмо активисти, него новинари, и трудимо се да свој посао радимо на професионалан начин. Нас интересује да нешто истражимо, прикупимо доказе и добијемо одговоре и да на такав начин утичемо на промене системских пропуста. Донекле смо и успевали у томе.

Стање медија у Србији видите као…

Ужасно.

Где је нестала новинарска солидарност? И сами сте ових дана рекли да сте се неколико пута оглашавали саопштењима у случају Оље Бећковић, а она никада није стала у вашу одбрану када сте трпели нападе, претње…

На својој кожи сам осетила шта значи када нема новинарске солидарности и када сте ви и још неколико колега са којима радите сами на свету. И зато је веома незахвално да ја о томе говорим, пошто можда нисам објективна јер све гледам из свог угла, али у крајњем случају, на то имам право. Зато је боље и за вас, као колегу, да не кажем шта мислим о „новинарској солидарности”.

Како вам звуче приче о цензури и аутоцензури, које су актуелне у последње време?

За мене су то стварно глупости. Дакле, ако вас, као новинара, неко позове и тражи од вас да неку тему не пустите, да нешто не објавите и ви на то пристанете, о каквој цензури причамо? Ви сте пристали. Тачка. А ако одбијете тако нешто, а тај неко вам запрети на овај или онај начин, а ви то објавите, еонда је то покушај цензуре који није успео. Ево један пример како ми реагујемо на такве ствари. Када смо радили серијал „Службена злоупотреба”, конкретно емисију о продаји „Луке Београд” Милану Беку и Мирославу Мишковићу, имали смо практично покушај цензуре тако што су адвокати „Луке” два дана пре емитовања емисије слали редакцији Инсајдера упозорење да ће нас тужити ако емитујемо емисију.

Пошто је најава за емисију ишла и даље, онда су послали упозорење упозорења и ми смо тог дана одлучили да објавимо сва њихова упозорења у вестима и на такав начин им рекли шта мислимо о таквој врсти притиска. Емисија је, наравно, емитована, а они нас никада нису тужили. Дакле, да ли ће цензура постојати или не, зависи искључиво од власника медија и уредника. А то да ли ће неко ко је на власти покушати нешто да цензурише –па вероватно хоће, као и свуда у свету, али ако ви имате јаку новинарску професију, то не може да прође.

С друге стране, медији и новинари који нису пристајали на притиске и који су објављивали истраживачке текстове о људима на власти нису баш добро прошли…

Опасније од овога о чему сам говорила јесте то што постоји „невидљива” цензура, односно притисак који спроводе медији блиски властима. Како је могуће да сваки пут имамо исто правило –уколико неко објави нешто што је, на пример, доказ против неког представника власти, тај неко обавезно преживи прави пакао путем медија који су блиски власти. Ко су они да било кога проглашавају за непријатеље државе, издајнике, стране плаћенике? Па чекајте,неко ко добије донацију од, на пример, ЕУ за неки пројекат аутоматски је проглашен за највеће зло у земљи, а држава Србија званично добија донације од те исте ЕУ. Да ли то значи да су и представници Владе Србије страни плаћеници?

А шта је са аутоцензуром?

Аутоцензура? Може да се деси ако живите и радите у страху, али онда морате сами себе да преиспитате и да будете свесни као новинар да сте подложни аутоцензури и да онда поштено кажете: „Ја овим послом више не желим да се бавим, идем да радим нешто друго јер као новинар немам право на аутоцензуру.”

Пошто ће се због оваквог мог става јавити дежурни критичари да ми објашњавају да немам појма, морам само да кажем да су нама из Инсајдера безброј пута, на посредан начин, малтене после сваке теме, претили разни, на овај или онај начин. Али ми никада нисмо рекли: „ОК, сада смо се уплашили, па ћемо да кукамо на сав глас.” Таквима могу само да поручим: „Ајде радите свој посао на најбољи могући начин, а немојте пре подне да ћаскате на кафи с политичарима, да се с њима дружите, па када се посвађате да кукате на сав глас –цензура.” Како то у Инсајдеру никада није било цензуре?

Дакле, вас нико никада није звао да покуша да заустави неку тему, врши притисак, цензурише…?

Никада. Нико. Али из искуства могу да кажем да је пресудно какав став имате као новинар. У Инсајдеру је, на пример, забрањено да се иде на ручкове и да се дружи с политичарима, није важно да ли су они власт или опозиција. Свако од њих има своје интересе и новинар је тај који поставља границу. Наравно да са потенцијалним саговорницима можете да се видите на кафи, али то је искључиво пословни састанак на ком покушавате да проверите информације до којих сте дошли.

Код нас нема тога да будете пајтоси са разнима у слободно време, а ондановинар који треба нешто да објави о својим другарима. Нас су покушавали на разне начине да зауставе. Прво су кренули са тезом да се Инсајдер злонамерно монтира, а то су тврдили они које никада нисмо ни снимали ни монтирали. Ипак, ми смо због такве тврдње увели правило да сваки наш саговорник има право да погледа свој део пре емитовања да би био уверен да ништа приликом монтаже није извучено из контекста. Такви услови вероватно не постоје нигде, али нама није циљ да било кога уништимо приликом монтаже.

Наш циљ је да прикупимо доказе и да онда поставимо питања. Не треба никаква монтажа да се види да ли неко лаже или је искрен када одговара на питања. Затим, оптуживали су нас да иза нас стоје тајне службе, па када смо урадили серијал о тајним службама, онда су окренули причу да стране тајне службе стоје иза нас. И стално нас прати тако неко оспоравање, али то је толико небитно у односу на све оно што смо урадили.

Многи су очекивали да ћете одустати од истраживачког новинарства?

Не пада ми на памет да одустанем. Можда једног дана, када одем у пензију. Уосталом, и да одлучим сутра да одем из Србије, постоји читав тим новинара Инсајдера који ће наставити да раде. Ускоро ће то бити бројни новинари, не само у Србији него и у региону, Европи и свету. Паралелно са покретањем портала правимо и велику мрежу истраживачких новинара. Нећемо се зауставити само у Србији.

И даље живите са двадесетчетворочасовним полицијским обезбеђењем. Пре неколико месеци смо у медијима читали расправе о томе да ли вам обезбеђење заправо треба, те се, ако се добро сећам, писало и колико то кошта државу. Мислите ли да су те приче биле сервиране из неких центара?

Ваше питање је потпуно малициозно, са све овим: „Ако се добро сећам…”. Не сећате се добро. Где сте то читали расправу о томе?

Данима се о томе писало у медијима…

Није било никакве расправе. Читали сте измишљене текстове од речи до речи у Информеру. А то да ли обезбеђење кошта државу, тачно је, кошта државу, и то доста. Али нити сам јасамој себи доделила обезбеђење, нити сам га тражила. Напротив, постоје моји званични захтеви МУП, које сам слала годинама уназад, да ми укину обезбеђење. Па последњи пут сам чак тражила да ми га на личну одговорност укину.

Дакле, нисам проблем ја, него је проблем у систему, јер систем који штити насилнике има обавезу да заштити и појединце који су на мети тих насилника.Како је могуће да нико од новинара у земљи Србији никада није питао никога из власти када мисле да реше овај проблем, јер невероватно је да новинар мора да живи са полицијским обезбеђењем пуних шест година. Свако од нас ко је под такозваном заштитом у ствари је заробљен, док су сви они који су потенцијална опасност углавном на слободи или са великим могућностима да вам нанесу зло чак и ако су у затвору.

А како сте се осећали кад је члан управе ФК Црвена звезда Небојша Човић довео у питање оправданост полицијског обезбеђења?

То је човек који је у неколико серијала Инсајдера био тема, од серијала о убиству премијера Ђинђића до серијала о патриотској пљачки и неконтролисаном трошењу средстава из буџета под изговором „Косово је Србија”. Небојша Човић одлично зна да је све што смо објавили тачно јер да није –до сада би нас тужио већ милион пута. Његово тумачење да ли мени треба обезбеђење могу да схватим само као поруку једног „опасног играча”.

Постали сте мајка пре две године. Да ли можда због одговорности према детету правите неке компромисе у послу?

А какву врсту компромиса уопште могу да правим у овом послу? Да не радим неку тему за коју сматрам да је у интересу јавности? Па ту нема компромиса! Мој циљ је да урадим све што могу да би моје дете једног дана живело у нормалној држави, са нормалним системом вредности, у земљи у којој се туђи успех поштује и не доводи у питање. Ако сам већ одлучила да останем у овој земљи, сигурно нећу седети скрштених руку и чекати да неко други нешто уради уместо мене.

Зашто бих, на пример, остајала и даље на Б92 да радим два серијала годишње, а успут да се сваког дана нервирам зашто неко на конференцији за новинаре није питао ово или оно? Па зар није онда логично да направимо приватну продукцију и да наши новинари одлазе на конференције за новинаре? Новинари су заборавили да имају могућност да покрећу и мењају неке ствари, али то могу да раде само уколико се поштено баве својим послом. А ако пристају на компромисе, а то у преводу значи рекетирање у смислу „нећу да објавим то ако ми платиш толико” или „ако те хвалим, пусти ме да не плаћам порез” итд., е па баш због таквих „новинара” они поштени и добри су се повукли са сцене.

Али сигурна сам да смо ми који само желимо професионално да радимо свој посао бројнији и да ћемо врло брзо победити тај ужас који се данас назива новинарством.

Многи, када говоре о вама, кажу: „Лако је њој, она је баш храбра.” Шта је заправо за вас храброст?

А шта је уопште страх? Људи сами себи поставе неке границе и онда се плаше да направе један корак у односу на имагинарну линију. Не мислим да треба срљати, али мислим да је страх који вас спутава погубан у сваком смислу чиме год да се бавите. Не знам ни шта је страх, а не знам ни шта је храброст. Само желим да урадим максимум у свом послу и верујем да могу много више. И увек ме нервира када неко за мене каже да сам храбра уместо да каже: „Она одговорно и професионално ради свој посао.”

Недавно сте напустили Б92. Како сте донели такву одлуку, односно шта је пресудило да одете?

У редакцији РТВ Б92 радила сам укупно 17 година и одлуку да одем нисам донела преко ноћи. Инсајдер је постао много више од емисије и сматрала сам да је сада време да покушамо да проширимо Инсајдер на све могуће начине. На Б92 сам имала одличне услове за рад. Никада нам нико није забранио ниједну тему коју смо хтели да радимо, напротив –имали смо огромну подршку руководства за све што смо радили, према нама су се опходили с великим поштовањем јер су и сами били свесни да смо све што смо урадили успели захваљујући свом знању, раду и истрајности.

Дакле, са те стране многи су сматрали да правим велику грешку што одлазим из таквог једног стабилног окружења у нешто што се зове приватна продукција, веб-портал, односно у неизвесност. Ипак, за мене и људе с којима радим то представља изазов да покушамо да направимо свој медиј који ће бити успешан бар онолико колико је била успешна и емисија Инсајдер.

Како је Веран Матић реаговао на то?

Веран је подржао моју одлуку, можда и због тога што ме добро познаје и што зна да када нешто зацртам, то морам и да урадим.

Како вам данас изгледа ТВ Б92? 

О свему што сам сматрала да је грешка на програму Б92 говорила сам док сам била стално запослена у тој кући. Сада би било крајње лицемерно да било шта кажем на ту тему.

Најавили сте покретање интернет портала. Када се то може очекивати и како ће он функционисати?

Insajder.net почеће са радом званично крајем јануара. У нашој продукцији пратићемо дневне догађаје, али радићемо и серијале, односно истраживачке приче, по чему је Инсајдер и познат. Наш циљ је да промовишемо одговорно новинарство. Новинари су заборавили шта значи одговорност. Не можете да оптужите некога, а да немате доказе буквално за сваку реч коју објавите. Овде је све постало нормално и нама је то страшно. Некако се већина новинара претворила у политичке раднике.

Једни раде за власт, други против власти. То није нормално, то је недопустиво. И то није посао новинара. Као новинар, морате сваког тренутка да будете свесни чињенице да имате огромну моћ и да имате огромну одговорност за оно што објављујете и да је нечији живот буквално у вашим рукама. Новинари могу да униште нечији живот површним и непровереним информацијама. Можда је најбољи доказ нашег професионализма тај што ми од када постојимо као редакција Инсајдер, а то је 10 година рада, немамо ниједну правоснажну изгубљену тужбу на суду и поред тога што смо се бавили веома озбиљним темама и људима који су моћни у сваком смислу те речи.

Како ћете се финансирати?

Транспарентно. А то значи да ако будемо имали донације, на нашем сајту ће бити објављено које су то донације. Немамо циљ да се обогатимо у овом послу, већ нам је циљ да створимо нормалне услове за рад и да покажемо да одговорно новинарство може да опстане и да може да има успеха.

Шта одговарате онима који тврде да се Инсајдер ретко бави људима који су на власти?

Ово питање је најбољи пример како долази до конструкција које, када се на разне начине временом понове милион пута, постану информације које су наводно тачне. Ви сте мени, као озбиљан новинар, поставили питање као да се заснива на чињеницама, а и сами знате да је у питању обичнаподметачина управо оних којима се Инсајдер бавио свих ових година.

Свако ко је погледао бар један серијал Инсајдера могао је да види да се ми увек бавимо системом. Постоји архива, па свако може одмах да провери које године је који серијал емитован и ко је тада био на власти. Само претрагом архиве и ви сте сами могли да се уверите да смо увек радили теме о онима који су баш тада на власти. Али не зато што су на власти. Једноставно, бавимо се темама за које је увек одговоран неко ко је део система, на овај или онај начин.

А урадили смо бројне серијале –изношење новца на Кипар током санкција, шверц цигарета, злоупотребе у рударском басену „Колубара”, патриотска пљачка приликом трошења новца из буџета без икакве контроле под изговором „Косово је Србија”, фудбалска мафија, малверзације у топионици Бор, Азотара, продаја НИС и изградња Јужног тока, затим серијал о хулиганима, о злоупотреби службеног положаја, о свим политичким странкама и свим бизнисменима, у ком смо открили да је за неколико година буџет оштећен за око две милијарде евра, радили смо и о приватизацији која се претворила у купопродају некретнина. И? О коме су били сви ти серијали? О Марсовцима или о људима са именом и презименом, који су и те како баш у тренутку емитовања сваког серијала били толико моћни да нико ништа није смео да каже о њима.

Инсајдер је инсистирао на томе да се утврде све чињенице о убиству премијера Зорана Ђинђића. Мислите ли да ће се икада коначно испитати и политичка позадина убиства?

Мораће да се испита политичка позадина јер без испитивања прошлости нема ни светле будућности. А та тема је веома важна за будућност ове земље. Ми смо чак тужили владу Мирка Цветковића зато што нису хтели да дају на увид јавности документацију која садржи извештај Кораћеве комисије. Према нашим сазнањима, ту се може наћи много тога. Уставни суд је по нашој тужби одлучио да Влада поново размотри наш захтев по закону. Међутим, и ова влада је то одбила, па смо сада тужили и владу Александра Вучића. То је тема коју и даље радимо и нећемо одустати док не истражимо до краја све што је довело до убиства.

На крају, шта сте прво помислили када је ових дана један таблоид објавио као ексклузивне информације које је Инсајдер открио пре седам-осам година?

Тај документ је објавио Информер, а не „један таблоид”. Драган Ј. Вучићевић је иначе неко ко је за обрачун са Инсајдером у својим колумнама користио тезу да се ми никада нисмо бавили онима који су на власти, односно, како он воли да каже, „жутима”, а онда је као светску ексклузиву 2015. године објавио документ из маја 2007. да бизнисмен Мирослав Мишковић финансира представнике Демократске странке, а под контролом је држао и тадашњи ДСС и Г17. У то време Драган Ј. Вучићевић је на челу листа Прес, који је, како се испоставило, био у власништву Мирослава Мишковића. Толико о томе.